• У крипти Храма Светог Саве на Врачару у организацији Удружења Невесињаца у Београду одржан је комеморативни скуп посвећен ратном команданту Невесињске бригаде, пуковнику Новици Гушићу, који је преминуо 8. марта 2020. године у свом стану у Београду.

Пуковник је посљедњи пут окупио своје најближе, бројне пријатеље и саборце, земљаке и поштоваоце слободарског духа који је оставио за собом настављујући мисију славних херцеговачких војвода и традиционално устаничког Невесиња.

Миливоје Бештић је након минута ћутања подсјетио на животни пут Новице Гушића који је од свога оца наслиједио не само име већ и судбину да стане на браник отаџбине и од истог непријатеља брани Невесиње и Херцеговину.

– У породичном споменику Гушића и националном споменику српскога рода остаће забиљежено да је испустио своју племениту душу након непуних 25 година од краја отаџбинске војне, да би поново макар духом и душом, ако не тијелом, крочио на родну груду. И на 145. годину од Невесињске пушке која ће са разним устанцима пронијети славу Херцеговине и показати да над правдом сила не царује.

По твојој жељи, команданте, враћамо се крају гдје је димова све мање и гдје се врата сеоских гробаља све чешће отварају, гдје је живот отањио у посним и тврдим мјестима херцеговачким. Враћаш се својој слободној Републици Српској и родном крају, расаднику српства, колијевци лава. За тобом маршира славна Невесињска бригада, први носилац ордена Немањића у Републици Српској.

Зоран Јањић, предсједник Удружења Невесињаца и саборац Новице Гушића описао је детљано његов животни пут од родног Братача, преко Марибора до Херцеговине истичући 16. јун 1992. године као тачку преокрета која је пресудно утицала на одбрану српске херцеговине и коначан исход рата.

– То је дан када је заживјела нова јединица, Невесињска бригада, која је на себе преузела улогу одбране овог дијела Херцеговине на најугроженијем, мостарско-невесињском правцу. Тиме је и отпочео и дио каријере Новице Гушића који ће се златним словима исписати у његовој биографији, али и историји Невесиња и српског народа у цјелини. Током наредних мјесеци успјешно је формирао бригаду са свим елементима који су обезбјеђивали услове за даљи наставак рата. Захваљујући својој личној храбрости и одважности, а посебно побједама које је бригада извојевала на бојном пољу, изградио је харизму својствену људима који су предодређени да буду истинске народне вође.

Тако је брзо стекао углед који му је обезбиједио поштовање свих у Невесињу – како бораца и старјешина бригаде, тако и органа власти, привредних структура и комплетног становништва. То је био један од пресудних фактора да се у Невесињу, као мало гдје друго, изграде посебне кохезионе везе између домицилног и избјеглог становништва. Управо то народно јединство, уз чврсте темеље на којима је заснована Невесињска бригада, било је пресудно за блиставу побједу коју је бригада извојевала у знаменитој Митровданској бици 1992. године – рекао је Јањић.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ:
ЗОРАН ЈАЊИЋ: Командант Новица Гушић наставио свијетлу традицију херцеговачких војвода

Новица Гушић жељан Херцеговине радо је одлазио на завичајне скупове у Србији.

Од њега се опростио и Петар Пејо Бајчетић родоначелник херцеговачких удружења у Србији.

Бајчетић је испричао важан детаљ из живота овог Удружења. Наиме, пуковник Гушић је на путу из Словеније ка Херцеговини дошао у Удружење Срба Херцеговаца у Новом Саду гдје га је довео Миломир Ковачевић.

– Као прави стратег хтио је да се увјери у ријешеност свога народа у матици Србији да помогне завичају. Видјевши га наочитог и одлучног одмах се дало наслутити да је пред нама вођа који зна шта хоће. Бити уз свој народ у сваком времену је питање морала и части. Његова бесједа нас је додатно мотивисала и обавезала да помажемо завичај – рекао је Бајчетић поредећи Гушића и његове саборце са херцеговачким устаницима.

– За мене, који сам одрастао у Банату, Херцеговина је свети олтар и свако подсјећање на њу је попут молитве Богу. Драги Новице, хвала Ти што си тај олтар сачувао – поручио је Бајчетић.

Командант Херцеговачког корпуса генерал Радован Грубач у свом говору је истакао да Новицу Гушића прије рата није ни познавао. У тренутку када је Херцеговина остала препуштена сама себи једино је Гушић имао храброст да прихвати одговорност за фомирање нове бригаде.

– Када ме је питао гдје му је бригада коју треба да прими и гдје му је командно мјесто, рекао сам му: “Ни мени нико није дао корпус, па ја теби не могу дати бригаду. Ти ћеш сад да идеш да правиш нову бригаду, а командно мјесто ти је тамо гдје га будеш сам изабрао.” И тако је и било – рекао је Грубач.

Он је подсјетио на чињеницу да је након борбених успјеха и припајања Источне и Старе Херцеговине ново искушење настало оног тренутка када су Црногорци у тишини напустили линију фронта дугачку 30 километара што је требало попунити расположивим снагама.

– Истовремено смо водили двије тешке битке за одбрану Требиња и Невесиња, а још нијесмо ни све снаге успели да повучемо са Сутјеске. Успјели смо све то да урадимо, а велики терет је тада поднијела Невесињска бригада са великим губицима. Завршило се успјешно стварањем српске државе на простору источне и старе Херцеговине. Оно што смо бранили ми смо и одбранили – рекао је Грубач закључујући да Срби често не знају да цијене своје побједнике.

Прочитај још: 
ГЕНЕРАЛ РАДОВАН ГРУБАЧ: У општем безнађу Новица Гушић је једини имао храброст да направи Невесињску бригаду!

Након комеморације Херцеговци су се упутили у капелу београдског Новог гробља гдје је организован испраћај земних остатака пуковника Новице Гушића.

Молитву је служио свештеник Лазар Манигода.

Пријатељи и земљаци су наизмјенично држали почасну стражу поред његовог одра, да би у посљедњој смјени били његови најближи сарадници и саборци који су га испратили у родну Херцеговину.

Удружење Невесињаца у Београду је организовало и превоз за све оне који су се пријавили да чувеног команданта испрате до његове вјечне куће у Кифином селу.

Текст и фото: Трифко Ћоровић