• Удружење Требињаца у Београду је по шести пут уприличило окупљање код бисте Јована Дучића на Калемегдану, како би обиљежило 76. годишњицу од смрти великог српског пјесника и првог амбасадора Краљевине Југославије.

Предсједник Удружења Жарко Ј. Ратковић у својој бесједи је истакао да Требињци у Београду по ко зна који пут имају част да се сусрећу крај бисте великог пјесника, дипломате, академика и још већег патриоте.

– Данашњи дан и дани блиски њему некако су судбински везани за српски народ. На Благовијести је у Америци умро наш Дука, 7. април је један од она четири дана када је бомбардован Београд, а један, не тако давни, мартовски датум, памтиће се по крвавом погрому нашег народа са Косова и Метохије. Сваки пут је на удару била судбина оне исте отаџбине коју је Јован Дучић неизмерно волео и с њом у туђини патио – рекао је Ратковић цитирајући Дучићев стих “Отаџбина је колективни дух једног народа”.

РАТКОВИЋ: СВЈЕДОЦИ СМО ДУЧИЋЕВЕ ИСТИНЕ ДА ЈЕ ПРАВА ОТАЏБИНА ОНА КОЈА ЈЕ ЗАРАЂЕНА КРВЉУ И ЗНОЈЕМ 

– Дучић је сматрао да величина једног народа није у његовој историји него у његовој легенди, али легенди изниклој из историје. У таквој вези и спрези отаџбина постаје највећи свијет који чојвек својим духом може да досегне- рекао је Ратковић примјетивши да “кнез песника” бдије над отаџбином као мајка над колијевком.

– Дучић је за вријеме Другог свјетског рата испјевао родољубиве стихове који категорично говоре да “само крвљу и знојем зарађена отаџбина је права отаџбина”. Итекако је био у праву, јер ми то изнова и изнова доживљавамо- рекао је Ратковић.

Он је цитирао и стихове пјесме “Вечна Србија” оцјењујући их као узвишену молитву. “Чувај се, мој роде, својих странпутица, Јер пут неизвестан увек је пут вражји, Не бој се јастреба него кукавица, Не бој се лажова него њине лажи”.

– Има ли потребе истицати колико ови стихови одјекују и данас. Колико су само животни? Да ли нас то Дучић са Херцеговачке Грачанице упозорава на све преваре и патње нашег живота? – запитао се Ратковић који је своје излагање завршио стиховима “Херцеговине”
(Наши ће им ветри пепео разнети/пашће паучина на мачеве грубе/а скромно ће рало опет да засветли)

– Како примећује један пjесник “ отаџбина је за Дучића, као и за нас данас, постала универзално српска, свесрпска, а он, на крају свог пута, дајући своје срце и ријечи својој српској отаџбини, винуо се, као соко, ка његовом небу и њиховом заједничком творцу – закључио је Ратковић.

БЕЋКОВИЋ: ХТИО ЈЕ ДА БУДЕ САВА ВЛАДИСЛАВИЋ СВОГ ВРЕМЕНА… 

Окупљенима се потом обратио, “највећи живи српски пјесник” Матија Бећковић, који је подсјетио на чињеницу да се ни до данас не зна кад је Дучић рођен, али се зна зашто је рођен.

– Сви знамо кад је умро, али ту вијест у то вријеме није објавио ни билтен избјегличке владе чији је посланик био – истакао је Бећковић оцјењујући Дучића као најистакнутију “лирску заставу на кули српске поезије”.

– Милан Кашанин је казао да нико није паметније утрошио свој живот. Дучић је знао само за успињање. Није се зауставио ни у Мостару, ни у Требињу, ни у Бијељини, ни у Сомбору, дошао је у Женеву, Париз, Букурешт и Америку – рекао је Бећковић напомињући да је боравио у Дучићевој родној кући у Хрупјелима, као и на Мичигенском језеру у кући у којој је преминуо. Бећковић је рекао да је корачао истом оном стазом којом се прошетао Дучић након једног састанка Српске народне одбране.

– Тада је један представник наше избјегличке владе говорио да треба да погине још једно 100.000 Срба да би се сачувала Југославија. Дучић се толико изнервирао и узбудио да је тако врућ изашао поред тог језера да прошета, добио упалу плућа и умро- рекао је Бећковић и подсјетио да је Јована пут у Амеркику одвео код Михајла Дучића који је, као знаменити Србин основао тамошњу Српске народне одбране.

– Као што је уздизао себе и своју поезију, уздизао је и свој град Требиње. Китио га је споменицима и разним антиквитетима како би тај град изгледао онако као је он мислио да треба да изгледа његов родни град – рекао је Бећковић поредећи Дучића са славним претком Гачанином Савом Владиславићем.

– Дучићу је било мало да буде први амбасадор Краљевине Србије и први пјесник српског народа, он је хтио да буде Сава Владиславић – да одређује судбину свијета и свога народа. Дучић се распитивао по цијелом свијету за своје дипломатске службе о Сави Владиславићу, а у ствари поистовјећивао се са њим. Настало је његово посмртно страдање јер је доживио ону славу којој се надао. Врло рано почео је да пише  тестамент и да црта свој гроб. На крају је говорио како би волио да изгледа попут оне косовске Грачанице на неком омањем брду под Требињем, а доживио је да се подигне права Грачаница а да Требиње и Требињско поље постану порта те цркве у којој је његов вјечни дом – рекао је Бећковић и подсјетио на чињеницу да је после више од пола вијека Дучић дошао у свој завичај.

-Рекао је да ће доћи када дође слобода. Мислили смо да је слобода дошла када је он стигао у Требиње. Да ли је дошла или није, то сад зависи од нас – рекао је Бећковић и подсјетио запажање српског књижевног историчара Пера Слијепчевића који је Дучићеву каријеру пратио кроз његов потпис.

– Прво се потписивао као Јован А. Дучић, па Јован Дучић, а на крају само Дучић-рекао је Бећковић закључујући да би данас, окружен својим народом Дучић био срећан.

Букет цвијећа који је дар херцеговачке куће гостољубља ресторана “Стара Херцеговина” испред Дучићеве бисте положили су замјеник предсједника Удружења Раде С. Петровић и секретарица Весна Вуковић.

ЦВИЈЕЋЕ ЗА СРПСКОГ ГОСПОДИНА ИЗ МОСТАРА…

Након тога окупљени Хецеговци поклонили су се Алекси Шантићу, чија се биста налази преко пута Дучићеве.
Присутнима се обратио херцеговачки пјесник Божидар М. Глоговац истичући да су Дучић и Шантић били побратими.

-Они су понос како за Херцеговину, тако и за цјелокупан народ коме припадају – рекао је Глоговац казивајући стихове Шантићеве пјесме “Mи знамо судбу”.

Цвијеће испред бисте Алексе Шантића у име Удружења Требињаца положили су Дејан Правица и Славојка Перућица.

Школа која корача путем великог визионара

Директор ОШ Јован Дучић“ Слободан Маринковић и Жарко А. Бутулија

Као и свих претходних година овом скупу је присуствовао Слободан Маринковић, директор гласовите новобеоградске ОШ „Јован Дучић“.

– Наша школа са поносом носи име великог песника и дипломате Јована Дучића. Својим залагањем и успесима ученици се труде да на најбољи начин наставе пут великог визионара. Ми смо школа која деци Новог Београда пружа могућност да образовањем постану успешни, свестрани и толерантни  људи –  рекао је Слободан Маринковић.

НЕ ЗАБОРАВЉАЈУ ХЕРЦЕГОВАЧКУ ДЈЕЦУ 

Требињци у Београду су и овога пута испоштовали Дучићев аманет да се помажу дјеца Херцеговине. Како је присутне обавјестио предсједник Жарко Ј. Ратковић, ове године Удружење ће уплатити прилог дјеци са посебним потребама у Требињу за лијечење дјевојчице Марине Војновић.

Трифко Ћоровић