• На Благовијести, у недјељу, 7. априла 2024. године, Удружење Требињаца је обиљежило 81 годину од упокојења Јована Дучића, великог пјесника, дипломате и патриоте.

Требињци и њихови пријатељи су се једанaесту годину у низу окупили на Калемегдану испред бисте „најпоетичнијег пера српске књижевности“.
Предсједник Удружења Жарко Ј. Ратковић је поздравио окупљене, а своју бесједу је усмјерио на Дучићево размишљање о пријатељству, како је рекао, друштвеној категорији која је у озбиљној кризи.

– По Дучићу, пријатељи су обично људи „слични по знању, увјерењу, моралу, али и по положају и угледу. У стварима пријатељства пресуднији је укус, неголи новац и ученост, и не треба пријатеља цијенити по правди него по срцу.“

Ратковић је истакао да је Дучић посматрао дубље од других, па је тако закључио да човјек у пријатељство улази понајвише из досаде и страха, као и да човјек тражи пријатеље цијелог живота без доброг плана и начина. што је често узрок многих несрећа – јер су лажни пријатељи гори од сваког непријатеља.

– Дучић сматра да пријатељство има своје строге и апсолутне законе, зато што су засновани на снази крви, колико и на сили увјерења – рекао је Ратковић и додао да Дучић позива појединца да преиспита своја пријатељства и да ће доћи до закључка да свако пријатељство је засновано на заједници идеја, осјећања или интереса.

– Присјетимо се и Дучићеве мисли из Блага цара Радована „право пријатељство не може оборити ни страх, ни користољубље, јер право пријатељство умире с човјеком, а прави човјек умире за пријатељство“ – рекао је Ратковић закљујући своју бесједу поруком коју је чуо од свог комшије.

– Пријатељ је онај који зна све о теби, а још увијек те цијени.

Бесједу о Дучићу казивао је академик Милован Р. Пецељ који је подсјетио да су на Благовијести прије 81 годину звона цркве Светог Саве у Гери објавила су да је склопио очи, последњи потомак српског књижевног племства прве половине 20. века и последњи из нараштаја славног Мостарског песништва, кнез од песника Јован Дучић (1874-1943).

– Три године касније манастирска звона храма Светог Саве су у Либертвилу објавила пренос његовог тела из Гери, у манастир Св. Саве у Либертвилу, где је почивало до октобра 2000. године, када су звона Саборног храма Светог Преображења Господњег у Требињу објавила пренос његовог тијела на брдо Црквина, повише Требиња, по његовој жељи. И Свeти Сава је умро у туђини па је пренијет у своју Хумску земљу – Херцеговину, у своју цркву синовца му краља Владислава – Милешеву. Ето, судбина Дучићева наличи на судбину Светог Саве – рекао је Пецељ истакавши да је Дучић имао три отаџбине.

– Као пјеснику свијет му је био отаџбина, као родољубу Србија, а као човјеку Херцеговина. Херцеговина га је родила, Србија духом запојила, а свијет га је очарао у младости, а разочарао у старости.

Пецељ је истакао да је његов пријатељ пјесник Рајко Петров Ного био „Дучићевац“ у правом слислу речи. То доказује и његов запис „Ако је, Петар Петровић Његош епска, а јесте – Дучић је наша лирска парадигма”.

– Ного је један од ријетких који су Дучићев прах подигли са америчког тла и дочекао га 2000. године на Црквини. У Либертвилу је био свједок отварања, једног, другог и на крају трећег ковчега у коме је било очувано пјесниково тијело. Неко ко је имао толико жена није могао бити светац, али без њих не би оставио такву поезију. Сам Дучић је сматрао да у лирици ништа није добро ако није савршено. За Дучића – „Лирика је највећи степен метафизике”.

Пецељ се у својој бесједи осврнуо на дипломатску каријеру првог амбасадора Краљевине Југоиславије

– Као дипломата представљао је своју земљу Краљевине Србију и Југославију 31 годину, од тога половину времена као шеф дипломатске мисије. Дучић је као дипломата прокрстарио четири континента и девет држава. Неслагање са политиком Стојадиновића био је разлог због кога је Дучић био уклоњен из Рима и потом послат у Букурешт, где је на Бадњи дан 1939. године постао први амбасадор Краљевине Југославије.

На крају свог излагања Пецељ се осврнуо и на однос Дучића и Шантића, чије бисте на Каламегдану стоје једна наспрам друге.

– Шантићево витештво је народско, Дучићево је европско и мисаоно. Дучић, Шантић и Светозар Ћоровић су од Мостара направили престоницу културе. До последњег дана остали су најближи пријатељи.

Закључујући бесједу Пецељ је истакао да је Дучић је најзначајнији пјесник српског модернизма и ненадмашни лиричар златног доба српске књижевности

– Највећи је филозоф међу пјесницима и највећи пјесник међу филозофима Био је по многима најзначајнија личност српске књижевности у првој половини 20. вијека.

КИОСЦИ ГДЈЕ ИМ МЈЕСТО НИЈЕ

Сунчан недељни дан измамио је велики број Београђана на Калемегдан и чини се да је ово био један од посјећенијих скупова посвећен годишњици смрти Јована Дучића. Ипак, многи су били запањени призором који су могли да виде лијевом страном стазе којом се протеже Алејa пјесника.

Биста Јована Дучића „сакривена“ иза киосака

Наиме, ту су све са грбом Града Београда поређани дрвени киосци са сувенирима. Од њих се не виде бисте пјесника међу којима је Дучићева. И сами трговци се слажу да тим киосцима ту није мјесто, мада је неупитно да је ријеч о најфреквентнијем дијелу Калемегдана. Из удружења Требињаца је најављено да ће од градских власти тражити да се дрвени киосци премјесте на неко адекватније мјесто.

Жарко Ј. Ратковић је окупљене подсјетио да се у вријеме одржавања овог скупа на платоу испред Цркве Светог Марка прикупљају потписи за петицију о усвајању резолуције о геноциду над српским народом у Независној Држави Хрватској. Тим поводом је казивао стихове Дучићеве пјесме „Сину тисућљетне културе“.

Цвијеће испред споменика Јована Дучића положили су Мира Ђерисило и Дејан Правица, док су цвијеће испред споменика Алексе Шантића положили Весна Вуковић, Радојка Боро и Неђо Максимовић.

Међу поштоваоцима Дучићевог лика и дјела била је и делегација Завичајног удружења Херцеговаца из Суботице предвођена Зораном Сарићем.

Текст: Трифко Ћоровић
Фотографије: Вук Ратковић и Трифко Ћоровић