Сазнао је тако да се Билећа, која се спомиње у дједовим папирима, налази у Европи, двадесетак сати лета удаљена од Буенос Ајреса, гдје његова породица живи неколико генерација.

Тачније двије, израчунао је Рикардо, јер се његов дјед Раде на далеки пут из Херцеговине у Аргентину одлучио давне 1900. године.

– Од тада смо у Јужној Америци и кроз наредни вијек и кусур моја породица је од српског поријекла сачувала само презиме и свим срцем желим то да промијеним – почиње Рикардо своју причу у маратонској месинџер преписци која се због временске разлике одвијала у више наврата.

Већ у првим порукама се извињава, каже да ће писати на лошијем енглеском језику и да од српског зна само “здраво” и “хвала”, уз понеку псовку.

Иако је начео седму деценију живота, циљ му је, каже, да научи дједов језик, али и да обиђе земљу поријекла.

Будућу одисеју по херцеговачким голетима, о којима је у међувремену пуно научио, назива својеврсним повратком коријенима.

Иако је за његовог живота био још дијете, Рикардо каже да се добро сјећа дједа Раде.

– Био је то храбар и вриједан човјек, који се првих година у непознатој земљи мучио радећи физичке послове – описао је Рикардо.

За породицу Томановић све је кренуло набоље од тренутка када им је, додаје Рикардо, аргентинска влада поклонила 50 хектара земље, а Раде је убрзо покренуо и приватни бизнис отворивши пекару.

Рикардова мајка, односно Радетова кћерка Десанка, зарађивала је плату као учитељица. Херцеговачки гени подарили су јој природну љепоту, па је у младости била мис покрајине Чако, а замало да освоји и титулу мис Аргентине. Њена сестра Милка и данас је жива.

Рикардо нам шаље фотографије теткиних скулптура које су са посебном пажњом сложене свуда по стану и на које је поносан, без обзира на то што Милка инспирацију није тражила у српској, већ у аргентинској култури.

Само од дједа, мајке и тетке је, каже, имао шта да научи, а о српском народу је у родној кући слушао бројне приче.

Упознат је са нашом историјом и традицијом и у једној од порука нам набраја ратове у којима смо учествовали и побјеђивали, а као из топа нам куца име свог животног узора.

– Срби су човјечанству подарили једног од највећих умова у историји Николу Теслу и на ту чињеницу треба да будемо нарочито поносни – рекао је Рикардо.

Каже да су Срби паметан народ, али да нас свијет не воли, вјероватно зато што смо толико поносни на своје поријекло и традицију.

Рикардо обожава фудбал, што је у неку руку и нормално кад се родиш у земљи која је свијету подарила једног Марадону.

Каже да се сјећа Пиксија из 1990. године и четвртфинала Свјетског првенства када је навијао за Аргентину против Југославије. Ипак му није било свеједно кад су 2006. на Мундијалу “гаучоси” декласирали Србију и Црну Гору са 6:0.

У преписци је поменуо и Јосипа Броза, али о Титовом братству и јединству нема изграђен посебан став. Пратио је пажљиво бурне деведесете, распад Југославије, рат и потписивање мира у Дејтону.

Са пуно љубави прича о Републици Српској. Због жеље да једног дана посјети земљу одакле вуче коријене, обратио се и Министарству за европске интеграције и међународну сарадњу, које је објавило његову причу, уз поруку да је добродошао у Републику Српску.

Рикардо је прихватио позив и каже да ће у Билећу највјероватније већ на љето.

– Чекам само да се смири ситуација са пандемијом, јер имам проблема са дијабетесом и морам да се чувам – казао је Рикардо и додао за крај да ће покушати да нађе имање и кућу, ако уопште и даље буду на истом мјесту гдје је прије 120 година живио дјед Раде.

Срби у Аргентини

На територији Аргентине живи око 30.000 људи српског поријекла, већим дијелом са простора данашње Црне Горе и Хрватске, а мањим из Србије и БиХ. Срби су почели насељавати Јужну Америку крајем прве половине 19. вијека. То су првенствено били морнари из Боке Которске и Далмације, који су пловили на бродовима под разним заставама. Један од бокељских морнара који се населио у Аргентини био је Милош Вукасовић. Он је 1870. у Буенос Ајресу отворио паробродско друштво “Ла Платенсе”.

Данијела Бајић / Глас Српске