• Мој највећи пословни успех је то што имам прилику да радим са људима са којима сада радим. Мислим да имамо убедљиво најбољи тим у окружењу, а и шире. Захвалан сам што су то баш моје колеге, професионалци, и што сваки дан учимо једни од других. Сваки појединац у нашој компанији може да бира било коју другу фирму, град или државу где би радио, али они сви бирају да радимо заједно – каже Александар Чабрило у разговору за еКапију.

  

Овако свој успех види Александар Чабрило, оснивач и власник HTEC Group , консултантске компаније која је специјализована за развој дигиталних производа. Имају скоро 800 запослених широм света и, како каже, расту врло брзо. Седиште фирме је у Сан Франциску, а имају канцеларије и у Минесоти, Лондону, Стокхолму, Гетеборгу. Њихови највећи развојни центри су у Србији – Београду, Новом Саду, Нишу и Суботици, а од скоро су отворили и канцеларију у Бањалуци.

Кроз интеграцију стратешког консалтинга и дефинисања дигиталне стратегије, консалтинга у смислу развоја дигиталних производа и нових пословних модела, дизајна производа и на крају инжењеринга и самог развоја технологије, имају сав потребан капацитет да својим клијентима помогну да прођу кроз целокупан процес дигиталне трансформације и да се позиционирају као партнер за технолошке иновације.

– У свему што радите конкуренција нису колеге са факултета, људи у граду или држави у којој живите. Конкуренција за свако радно место или пословну прилику заиста све више постаје цео свет – рекао је у интервјуу за еКапију један од најуспешнијих младих IT стручњака са Балкана.

Увек се води тиме да се према другима понаша онако како би желео да се и други опходе према њему. Труди се да живи и ради тако да његова породица никада не дође у ситуацију да буде постиђена неким његовим поступком, а својој деци жели бити најбољи могући пример.

Одлазак из родног града пробудио предузетнички дух

– Рођен сам у Мостару 1983. године. Током ’90-их и лудила на Балкану моји родитељи су морали да се преселе у Србију. Дошли смо у Панчево, где сам ишао у основну и средњу школу, а након чега сам студирао у Београду, на Електротехничком факултету.

Тај период током ’90-их свима је био тежак. Родитељи су се трудили да ми не осетимо превише све оно што се дешава. Сећам се као дете тих слика и изласка из града током рата, а онда и тога да смо сестра и ја остајали сами кући док су родитељи радили дан-ноћ да би прегурали до следећег месеца. Сада када гледам уназад мислим да је тај период у доброме утицао на оно што ћемо постати касније. Када неко прође кроз тако тежак период у животу на неки нажин „одебља“ кожа, па на проблеме који се појављују не гледаш фаталистицки, већ се развија тај инстинкт за преживаљавањем и научен си да се бориш. То што си на дну у једном тренутку не значи да ћеш ту остати. Понос, кредиблитет и интегритет су највреднији од свега – дигни главу, издигни се изнад ситуације и буди што вреднији у оном што радиш како би изашао из те фазе што пре. Многи ће ти поставити ногу, јер се не уклапаш, због нагласка, језика, чега већ, али на крају све дође на своје место. Слично је и у предузетништву. Често кажем да је најбоља ствар у томе да се буде предузетник то што се навикнеш да живиш са лошим искуствима и да се изнова бориш са тешким ситуацијама. Научиш да на проблеме гледаш као на изазове и тражиш прилике у новонасталим ситуацијама. То што си гладан и што се бориш за преживљавање у једном периоду је заправо велика предност онда када тај период заврши. Не мораш бити физички за храном гладан, већ гладан доказивања, раста, учења, успјеха – бити гладан је добро.

Од родитеља сам у том периоду добио оно највриједније – безусловну љубав, подршку и разумевање, све оно што те дефинише као човека. Оно што те касније дефинише и професионално мислим да ми је такође још од тада остало урезано, а то су изузетне радне навике. Када гледаш оца како долази кући после 1 сат ујутру и иде на посао у 6 сати следећи дан, постане ти нормално да мораш да радиш јако пуно како би се изашло из неке кризне ситуације, уместо да дозволиш да те ситуација повуче доле.

Захвалност породици

– Студирао сам на Електротехничком факултету у Београду. Балансирао сам између факултета који је био доста захтеван, тренинга и неких послова које сам тада радио. Док сам студирао увек сам нешто радио, нешто што није било у директној вези са струком. Од прве године студија продавао сам рачунарску опрему, сервисе за инсталирање рачунарских мрежа, држао обуке за рад, а уз то сам још и водио неке ноћне клубове и организовао журке. То је био баш забаван период и мислим да ми је то у доброј мери касније помогло у послу. Морао сам још као студент да преговарам, продајем, купујем – све што заправо чини један посао. Сваки посао је суштински врло сличан.

Најбоље савете сам добијао од оца. Усадио ми је од малена девизу да је новац само последица доброг рада, да је кредибилитет и интегритет који имаш у животу заправо једино што вреди и то ће увек да те прати. Говорио ми је да никад не заборавим да у свему што радим ставим себе са друге стране стола, да начин на који третирам запослене и клијенте буде онакав како бих ја желео да будем третиран на њиховом месту.

Од родитеља сам увек имао подршку за све ствари које сам пожелео да урадим, од тога да ми је отац тада дао последњи динар у кући како бих покренуо свој студентски бизнис, до разумевања када сам одлучио да не прихватим наизглед идеалну корпоративну фунцкију него да се вратим у Београд и почнем овај бизнис у то време. Бескрајно сам захвалан и за пример у послу, радне навике и за систем вредности који су нам усадили, уз безусловно поштовање које гајимо унутар породице и сигурност у којој смо одрастали.

Како је настао HTEC?

– Након положених испита на факултету пријавио сам се за праксу у компанији Silicon Hive у Холандији. Био је то стартап који је настао као spinout из Philips  Recearch-а и имао сам срећу да радим са једним од најбољих инжењерских тимова где сам заиста пуно учио. Имао сам и фантастичног ментора који ми је и данас један од најбољих животних пријатеља. Након неког времена одлучио сам да се вратим у Србију и наставио сам да радим као консултант за исту фирму. Почео сам прво сам, а онда проширивао тим људи. Када је INTEL купио Silicon Hive Силицон Хиве, помогао сам да се направи INTEL развојни центар у Београду, а онда сам након тога изашао одатле и фокусирао се да развијемо HTEC у ово сто је данас. Идеја је била да кроз неки консалтинг зарадимо почетни капитал и да уложимо тај новац у развој неколико производа које смо имали у плану. Кренули смо са „smart home“ системима, од развоја уређаја за те системе до систем интеграције, па смо то издвојили у независну компанију. Затим смо радили и медицинске дијагностичке уређаје, а паралелно развијали и консултантски део како би он могао да финансира развој тих производа. У једном тренутку, пре неколико година, смо схватили да то није баш најпаметније. Схватили смо да морамо да имамо потпуни фокус на оно што радимо изузетно добро, а то је консалтинг и развој дигиталних производа, а да евентуално нове производе треба развијати кроз одвојене компаније, да ли инвестицијама у есктерне стартапове, или кроз интерне „spinout“-е свеједно. Без потпуног фокуса целог менаџмент тима на једну исту ствар и исту идеју и визију направити нешто веће је изузетно тешко.

Данас смо консултантска компанија специјализована за развој дигиталних производа на бази најновијих технологија, а бавимо се и истраживањем и развојем самих технологија.

Тржиште извлачи најбоље из нас

– Планирамо даљу експанзију по региону, као и на кључним тржиштима, што органски, што кроз нове аквизиције. Наредних неколико година желимо да се проширимо у нове индустрије и на нова тржишта, а иновације тражимо на споју технологија последње генерације, иновирања пословних модела и дизајна дигиталних производа.

Сада растемо више од 70% органски, из године на годину, и то желимо додатно да убрзамо новим аквизицијама. Желимо да будемо компанија у којој ће радити најбољи стручњаци у сваком граду у коме имамо канцеларије. Желимо да будемо најбоље радно место за све запослене који чине фирму, најбољи полигон за њихов професионални развој, а уједно да нашим клијентима дајемо најбољи могући сервис који могу добити.

И даље смо у процесу изградње компаније. Такмичимо се са компанијама које су деценијама на тржишту и које су много веће од нас. Некако нам ова позиција одговара, извлачи најбоље из нас, јер морамо да будемо много бржи и агилнији од конкуренције. Проблем је што смо мали и што нас велике корпорације не знају довољно добро, а за неке стратешки важне послове непознавање је велики ризик, тако да заиста некад морамо да дамо и више од својих максимума да добијемо послове у таквој конкуренцији.

Не гледамо шта ради конкуренција

– Заправо, рекао бих да је наш план да направимо такво радно окружење које би подстицало континуиран раст у сваком смислу – раст сваког појединца, а тиме и раст и развој компаније. Желимо да имамо културу раста у компанији, такву да увек тражимо 10x раст на период од 4 године, иза сваког 10x треба да има опет простора за нових 10x. Зовемо то 10x „mindset“. Ако желите најбоље људе у компанији – паметне, вредне, амбициозне – таквим људима треба полигон за развој, окружење унутар кога могу да се развијају и напредују.

На добром смо путу, имамо сјајан тим, јасну визију и план како да дођемо тамо. Никада нисмо гледали друге фирме око себе, шта ради конкуренција или сличне компаније у индустрији. Фокусирани смо на себе и желимо да дамо најбоље од себе свим клијентима, али и да људима у фирми пружимо најбоље радно и развојно окружење које могу добити. Ако будемо успешни у томе, онда ће финансијски резултат и вредност саме компаније то свакако пратити.

Успех IT компанија са Балкана

– Мислим да у овом нашем региону имамо добре основе из математике и физике, па традиционално имамо добре инжењере. Међутим, инжењерство је само један неопходан део да се буде конкурентан у дигиталном свету. Оно што нашим људима често недостаје су пословна искуства, дизајн, иновације.. Све то спојити у једну целину и изнад свега умети то упаковати и продати клијентима, научити језик којим ваши клијенти или партнери глобално говоре, је потпуно други изазов.

Поново ћу да подвучем – имамо врхунске инжењере и научнике, али недостаје комерцијалне, маркетиншке и продајне способности. Последњих година све је боље, али има још много простора за напредак и надам се да ћемо тек у наредном периоду видети неке заиста глобално успешне приче које су кренуле са наших простора.

Након пандемије компаније ће лакше улазити у дигитализацију

– Талас дигитализације је кренуо и пре пандемије коронавируса. Мислим да је само пандемија убрзала неке трендове који су неминовно долазили. Видимо да менаџмент многих традиционалних компанија у свету сада панично улази у дигитализацију, по сваку цену. Неке од компанија заправо не знају ни шта дигитализација значи, ни због чега то раде, ни одакле да крену, а свакако не како да ураде, али из страха да не пропусте неке прилике, по инерцији праве некад не баш добро промишљене инвестиције. Осим саме технолгоије, дигитализација захтева и промену начина размишљања, некада организације фирме и приступа клијентима, прихватање чињенице да је технолгоија постала есенцијални „ассет“ и да је у питању стратешка инвестиција која води промене, а не трошак.

И данас је врло мало компанија које су спремне да сагледају своје целокупно пословање и да сагледају процес дигитализације на ниову целе компаније, као и целе индустрије у оквиру које послују, да кроз дубоку анализу својих главних вредности, позиције на тржишту, сврхе свог постојања, анализирају како конкуренција или неко из потпуно друге индустрије може да их буквално избаци из посла, који су ризици и које прилике где могу да измисле нову верзију себе, да евентуално користећи позицију коју имају и они сами уђу у другу индустрију. На пример, ако сте данас лидер у некој великој банци, а не питате се шта је оно што Гоогле може да уради да вас избаци из посла и не реагујете на тај изазов, вероватно нисте права особа на тој позицији.

Након ове пандемије, верујем да ће компаније свакако лакше доносити одлуке да више улажу у технологију и дигитализацију, али да ће бити много изгубљеног капитала јер ће многи погрешити у стратегији, још више њих у имплементацији, а имаћемо опет мали број нових дигиталних победника, можда исто онолико колико их је кренуло у тај процес трансформације и пре саме пандемије.

Шта ме је посебно научила пандемија?

– Што се посла тиче, потврђено је да оне компаније које имају такав менаџмент који може брзо да реагује на новонастале ситуације и ефикасно се прилагоди променама, да су способне да искористе било коју ситуацију у којој се нађу. Те компаније ће лакше премостити кризу или из ње изаћи још јаче.

Ја сам лично свеснији да би требало више да ценим оне ствари које сам некако увек прихватао „здраво за готово“. Нећемо сви живети бесконачно. Научио сам да ценим здравље које имамо и време које могу да проведем са породицом. Почео сам да практикујем један позив дневно са родитељима, јер мојих 5 минута дневно њима пуно значи, а да виде или чују унуке им непроцењиво вреди. Колико год изазова је креирала ова ситуација имала је и добрих страна. Имао сам срећу да проведем много више времена са децом и супругом. Да није било овога већину године бих био на путу, а сада сам био ту да са њима поделим све. Постао сам много више везан за моје девојчице. Када авиони поново буду редовно лететли, биће ми још теже да се раздвајам од њих, али сам изузетно захвалан за овај период током претходних годину дана.

Или имате резултате или изговоре

– Кажу да је срећа када се добра припрема као резултат напорног рада сретне са приликом. Чекамо још да нам се то деси, а до тада ћемо и даље креирати себи прилике.

Научио сам да жањеш оно што посејеш. Како третираш друге и како се опходиш према њима то ћеш добити назад. Код мојих најближих сарадника изузетно ценим искреност, транпарентност, када ми дају отворену критику за било шта што сам лоше урадио или могао боље. То је рад без икаквог ега и сујете, када отворено можемо да разговарамо о свему, са циљем да сутра заједно сви као тим и као компанија будемо бољи. Градимо поверење кроз транспарентност и трудимо се да помогнемо другима око себе да буду што бољи.

Верујем да човек себи може креирати живот и добре прилике. Наравно, овде не треба бити лицемеран. Немерљиво је лакше некоме ко је одрастао у Лондону него ономе ко одраста у земљама трећег света где нема ни основне услове за живот. Уколико имамо основне услове за живот, приступ образовању и неко нормално окружење, да не живимо у рату и боримо се за голу егзистенцију, онда мислим да сви имају могућност да себи креирају прилике.

Да ли данас и студирање на престижним универзитетима даје бољу полазну тачку? Да ли почетак вашег бизниса на развијеним тржиштима, константна изложеност последњим трендовима, позитивнијем начину размишљања доноси боље изгледе за успех – да, свакако, али лако је тражити разлоге и изговоре зашто нешто не може и зашто је нешто тешко. Свакога позивам да нађе један разлог због кога је нешто можда могуће урадити, а да онда да све од себе, и више од тога, и да помогне срећи да се деси.

Можете имати или резултате или изговоре, па изаберите шта ћете од тога. Све и да се деси нека промена на коју не можете да утичете – пандемија, рат, земљотрес, шта год, ако сачувамо живу главу и здрав разум у тим тренуцима, са таквим ставом кренућете поново и направићете нешто изнова. Само немојте чекати срећу да се деси, треба јој помоћи да дође.

Често чујем људе или некакве life coacheve кад кажу да не би требало радити пуно него паметно, да је паметан рад предуслов за било шта. Ако радите глупо то вас неће одвести нигде колико год да радили. Ако радите паметно и мало, они који раде паметно и пуно ће вас претећи да их нећете ни видети. Конкуренција је глобална, такмичите се са људима који су у најмању руку паметни као ви, који имају често боље предуслове, боље школе, контакте и окружење. Једини начин да будете конкурентни, да их достигнете и престигнете је да радите много више од њих, да брзо учите и успут се прилагођавате. Радити паметно јесте предуслов за било шта, али никако није довољно за успех. Ако радите паметно и далеко више од других, тек онда имате неке шансе да успете у томе што радите.

Материјалне ствари дођу и прођу, оно што имамо на раменима и оно за шта стојимо као људи остаје заувек. Трудим се да живим и да се понашам тако да моја породица никада не дође у ситуацију да се постиди било ког од мојих поступака, а да деци док одрастају будем најбољи могући пример.

Мислим да би увек и у свакој ситуацији требало третирати друге на начин на који би ти желио да будеш третиран да си у њиховој позицији – од тога како се обраћаш двогодишњем детету до тога како третираш инвеститоре, клијенте, партнере, запослене у компанији. Ако чинимо добре и исправне ствари када нико не гледа, сигуран сам да ће се на дуг рок све вишеструко вратити и да ћемо бити искрено срећни и испуњени.

Зашто су успеси Илона Маска инспиративни

– Мислим да је сигурно најзначајнији предузетник данашњице и као такав невероватна инспирација младима. Он је неко ко улази у коштац са изузетно тешким проблемима. Ако погледате његове компаније, од PayPal-a, где је на неки начин кренуо против банкарског сектора са визијом да сав новац на свету буде на PayPal-u, верујем да би то и остварио да није рано продао компанију. Након тога стижу Тесла, SpaceX. Неки ће рећи да Мерцедес, BMW или ко већ могу такође да направе електричне аутомобиле, али мислим да се овај талас електрификације сигурно не би догодио бар за још две деценије у овом обиму да Илон са Теслом није направио тај почетни корак. Његов значај и допринос у овом тренду електрификације много је већи од самог резултата који Тесла као компанија може да направи, иако је Тесла много више од произвођача електричних аутомобила. Са SpaceX је поново направио приватну иницијативу за свемирско истраживање где је за невероватно кратко време успео оно што много веће компаније или владине агенције нису за деценије.

Илон Маск је пример да неко ни из чега може да дође до таквих успеха, са невероватном, некад фанатичном, посвећеношћу. То је оно највредније што Илон оставља иза себе. Његова биографија треба да буде лектира деци чим крену у средњу школу као најпозитивнији пример, а посебно у овим нашим крајевима где нам заиста недостаје промоције позитивних вредности и неких успешних прича. Волео бих да деци постану узори предузетници, научници, ствараоци, и да почнемо да мењамо овај искривљени систем вредности у друштву.

Желим да направим полигон за развој људи и њихових потенцијала

– Пословно, имам жељу да од HTEC-а направимо глобално признату и успешну технолошку компанију, полигон за развој свих људи који је чине и да заједно дођемо до нечега што је максимални професионални потенцијал свих нас, а шта је то, и даље вероватно не знамо.

Мој генерално највећи циљ у животу је да будем најбољи супруг и најбољи отац мојим ћеркама, да мојој деци дам оно што сам добио од мојих родитеља, а то је безусловна љубав и подршка у свему што буду желеле да раде у животу. На неки начин желим да им будем и узор и пример како да навигирају кроз овај свет пун изазова.

Теодора Брњош/еКапија