• Још увијек те, мој Коњицу – граду на раскршћу два водотока, црноморском и јадранском, на судару култура, Источне и Западне  – имам у свом сјећању, баш као и она већ изблиједјела ћирилична слова на мермерним плочама оних српских хероја којима си се и Ти поносио, и који су те извела из оронуле касабе и увели у лијеп херцеговачки град на Неретви…

Пише: Хаџи Ђуро Си. Куљанин

 Хвала Створитељу што још увијек могу да ходољубим твојим атаром, мој Коњицу, твојом земљом, црном и растреситом, више посном него родном, спеченом, спрженом и грубом, пјесковитом и прашњавом, каменитом а и шумовитом… Ма каква год да је, то је и наша, српска земља, из које смо сви постали, по којој смо проходали, ходили и сунчевом свјетлошћу били обасјани… Живјели смо на њој, слободно и весело, и у њу се, по библијској ријечи, враћали као „земља земљи!“.

Све што имамо и волимо је на земљи, или под земљом, тој коњичкој, илити светосавској…

Трајање слика

Још увијек знам да се у Теби, мој Коњицу, „лакше дише и здравије мисли“, да си испуњен ваздухом који скида „сваку копрену с очију и чисти фантазију“. У Теби је, мој Коњицу, увијек било домишљатих људи, здравог живота и танане мисли, који су снагом зрака и завичајног сунца продуховљавали све што замисле и створе… Још увијек, све то имам у сликама које дуже трају од памћења и, с временом, не мијењају смисао, ма ко да Те насилно својата, или присваја мени иза леђа…

Још увијек, Коњицу мој, имам снаге да газим Твој доломитни камен, бистре и продорне очи да гледам врлетни, начомргани и сурови Прењ, имам топлине да је хладим Твојом бистром и здравом водом, огромну жељу да се опуштено изложим свјетлости медитеранског југа, имам прохтјева да пијем Твоје вино и ракију, жељу да уживам у поју разноликих птица и шаренилу твоје природе…

Боја језика

Још увијек могу, мој Коњицу, да гледам модро небо изнад Тебе и у тишини ноћи да уживам у свјетлуцању звијезда које је гледао и наш прародитељ, човјекољубиви и братољубиви Свети Сава, ходољубећи по својој, увијек кише жедне, а љубави пуне, Хумској земљи…

Још увијек изнад моје главе, о васколики мој Коњицу, којег те има и нема, надлијећу орлови и ноћне птице очајавајући што нас мањка у српском расадишту, нашем исконском и херцеговачком, и што нас олако душмани бацише у расејање и бјелосвјетску пустош, нечовјечну, невјерну и нељубавну…

Још увијек изговарам Твоје име бојом старине мога језика какав се више ријетко може чути, или у добрим, завичајним књигама прочитати, баш као и име смарагдне Неретве, главне ријеке Херцеговине, односно Хума и Захумља…

Још увијек, мој Коњицу, наизуст знам прву молитву научену у цркви Светог Василија Великог, на Савиндан, баш као што ми је свјеже сјећање на благословљену примљену нафору из руке коњичког архијереја Неђељка-Неђе Мијановића, на дан те исте наше светковине… Али, ооо Коњицу, знам ко су ти нељуди, фукаре и зликовци који су ту исту светињу оскрнавили, опљачкали и попалили с почетка потоњег ратног поводња… Знам да су то оне злице и домаћи безумници које си Ти, када си настајао, на побачају избацио из себе, а којима смо ми, свесрпски коњички народ, залогај хљеба за прехрану давали!

То су они исти изроди који у тој цркви оскрнавише свете ликове, угасише кандила и затроваше мирис тамјана. А испред двери убише и пролише крв Србина, Неђељка-Неђе Магазина, који се на њеном прагу испријечи крвнику као Лазар Мурату, на Пољу Косову…

Још увијек у мојим ушима одзвањају мелодични, трептави и разборити звуци старинских гусала које пјевају изворну, народну српску поезију. Не пјевају да без разлога величају српске јунаке, већ да са пуним правом истинити траг нараштају о њима оставе! С гуслама је наш старински род, Србин Херцеговац, весео и пјевљив, силан, наочит и храбар, у бој ишао, и с њима је, баш као и Спартанац са штитом, гинуо и сахрањивао се, или се с њима своме огњишу враћао…

Подвижничка имена

Још увијек те, мој Коњицу – граду на раскршћу два водотока, црноморском и јадранском, на судару култура, Источне и Западне  – имам у свом сјећању, баш као и она већ изблиједјела ћирилична слова на мермерним плочама оних српских хероја којима си се и Ти поносио, и који су те извела из оронуле касабе и увели у лијеп херцеговачки град на Неретви…

Били су то главни ликови у свакој испричаној причи о људској храбрости и подвигу, још из турског времена, као што је био Марко Манигода, обичан човјек наизглед, али велик као планина у срцу и души… А тај Марко, којег се данас скоро и не сјећа васколики српски род, ходио је од  Добригошћа, села изнад Јабланице, па до султана у Стамболу, и с њим на софи диванио како би добио дозволу за градњу цркве у селу Челебићи. И Марко је сагради, и подвижнички, за њу, даде свој живот… Дакако, мој Коњицу, памтим и имена младобрадих занесењака и неустрашивих младића којима је смрт била близак род у Другом свјетском рату, као што бијаше народни херој Максим Кујунџић из Челебића, и носилац заслужене Партизанске споменице, Јово Видојевић-Чаруга, из питомог, звучног српског села Загорице…

Огњевита имена

Још увијек дубоко у себи, мој Коњицу, држим и носим памћење на моју прву благодарну, милостиву, љупку и њежну учитељицу, Милојку Шукић, која ме је писмености подучавала, па ме подучила и научила, и која ми је, због моје сељачке стидљивости, у замјену давала пекмезом намазану кришку свог меког и сјежег бијелог хљеба, за грумен мог црног, сухог, јечменог, испеченог под сачом…

Још увијек, дакако, у мојим ушима одзвањају мелодично и сладуњаво изговорене, али и тачно акцентованне ријечи, добротом обдарених, милином и свјесношћу заогрнутих професора мог матерњег српског језика, Бранка Џелатовића, Рајка Бјелице и Милорада Глигоревића… Одмах, ево, навиру и руковети свијетлих и часних српских силних имена, живог и огњевитог полета, прегалачке енергије, високе националне свијести и моралног активизма, попут Зоре и Гојка Бјелице, Миливоја Жунића, Гојка Крнете, Милене Ђукић, Слободана Анђелковића, Драгољуба Маринковића-Деде, Јове Родића, Јована Живковића, Томислава Гавриловића, Стевана Кузмановића, те наших Коњичана, Богдана С. Куљанина, Ристе Лакичевић, Владка Глоговца, Боже Мићевића, Неђељка-Кисе Стојановића, Луке Иванишевића, Јове Цуце, Ђоке Јовановића, Марка Чабрила, Илије Зеленовића, Момира Ћећеза, Слободана Бована, Јове Сарића, Спасоја Л. Куљанина, Душана С. Куљанина, Зоранке-Беле Магазин, Ристе Д. Вулића, Боривоја-Боре Л. Куљанина, Боре С. Симића, Чедомира Тодоровића, Мирослава Глоговца… и још позамашан број налик њима, како знањем, тако и звањем, који способношћу и енергијом касабу уздигоше и, учинише Те, ооо мој Коњицу, градом умјетничких, научних и моралних вриједности… Преобратише Те у расадник школованих људи, пун струковних занатлија, техничара, инжињера, економиста и правника, учитеља и професора, социолога и новинара, књижевника, пјесника и хроничара, доктора и фармацеута… Јаком вољом, радом и пожртвовањем, мој Коњицу, они Ти, поред других поштених и моралних људи, отворише далеке путеве којим је пристизао иметак и богатство за све Коњичане. Нагло, као нико до тада, просвијетлише Те и уздигоше до завидних висина, ооо Коњицу, који си сада, без разлога, све мање мој, а све више туђи, ама баш без икаквог разлога, или људске и Божје праведности! Без ових поменутих и многих непоменутих благодарних, умних и домишљатих српских ликова, Твоја васколика раја била би безмјерно духовно неухрањенија и културно осиромашена..

Крици и јауци

Нажалост, још увијек, Коњицу мој, као да се чују и одјекују твојим доломитним и кршевитим странама крици и јауци недужних Срба бачени у јаму на Иван-планини у већ поменутом рату започетим 1941. године, неколико дана послије Илиндана, гдје данас ничу цвјетови попут косовских божура из крви косовских јунака. Дуго су о тој српској голготи свједочили преживјели Срби који су, више јунаштвом неголи судбином, или пак божијим даром, успјели побјећи, или се рањени и крвави извући из дубине и тмине Србима напуњене јаме…

Још увијек памтим, ооо Коњицу са два различита лица, и засигурно никада нећу ни заборавити, тешку Твоју срамоту због српских невиних жртава потоњег ратног поводња, Твоје мученичке логоре и сале смрти… Каквој ли се, и коликој људској доброти може надати васколико коњичко несрпско потомство за злочине који учинише њихови преци у три рата над недужним Србима?

Има те и нема

Ооо, мој Коњицу, како да Ти опростим нечувену нечовјечност зликоваца који убише два мала тића, рода Голубовића! Петра и Павла и њихове хранитеље… Како да Те било коме поменем, а да тај злочин не изустим и даТе не осудим…

Недогледна су гробља наша… „Ти гробови, стари, нови, они сјају сваком нараштају…“, како је давно срицао наш пјесник Јован Јовановић-Змај, ја још увијек вјерујем да свака жртва, која је пала за слободу, и за најмањи грумен ове сухе српске, крвљу оквашене херцеговачке земље, није узалудна! Оне су уграђене, или се још увијек уграђују и усађују у биће и свијест нас преосталих, али и наших будућих нараштаја.

Тебе, Коњицу, којег има и нема, није дилема, „или Те има, или Те нема“, већ општа тврдња да Те још има и за нас, и да ће Те увијек и бити! Јер, ми смо живјели у Теби, оставили дубоке историјске, културолошке, социолошке, фолклористичке, антрополошке и лингвистичке трагове, прокрчили и утабали путеве којима твоји данашњи грађани лакше, комотније, сигурније, слободније и храбрије корачају… Ти си и даље остао наше сабиралиште, родилиште и узгајалиште.. Наш Родокрај и Завичај, па ма гдје да смо рођени, или силом бачени… Од Тебе нисмо толико далеко одбачени да би се пупчана врпца, којом смо везани, могла прекинути!

И тако… Има Те и нема, мој Коњицу… А на којој страни више, Бог сами зна!

Ах, да, умало да на крају заборавим! Рекоше ми неки путописци: „Коњиц без Срба је као старац без штапа! Нема се нашта ослонити!“

Ја им вјерујем!