ЧУРУГ – симбол страдања и етничког чишћења Срба и Јевреја у Јужној Бачкој

  • Као што је Јасеновац симбол страдања и геноцида над Србима и Јеврејима у Независној Држави Хрватској, тако је и Чуруг, питомо бачко село на обали Тисе, симбол страдања и етничког чишћења Срба и Јевреја у Јужној Бачкој.

Уочи обележавања Новосадске рације коју су 1941. мађарски фашисти починили првенствено над Србима и Јеврејима, у Архиву Војводине у Новом Саду отворена је изложба докумената „Мученици чурушки – отргнути од заборава“ чији су аутори: секретар Епархије бачке протојереј Владан Симић, др Небојша Кузмановић, директор Архива и Љиљана Дожић, архивски саветник.

Генезу српског страдања описао је у својој бесједи протојереј Владан Симић.

Окупацијом дела Краљевине Југославије, 11. априла 1941. године, и кршењем Споразума о (вечном) пријатељству Краљевине Југославије и Краљевине Мађарске, од 12. децембра 1940. године, Мађарска је после само пет месеци показала јасну намеру да, по сваку цену и не бирајући средства, искористи Други светски рат како би своје границе померила ка југу и себи припојила северне крајеве Краљевине Југославије, односно простор Бачке.

У окупацији југословенских територија учествовало је око 80.000 мађарских војника. У сарадњи са Хитлеровим генералима, Мађарска је израдила план распореда својих јединица за упад у Југославију. На дан проглашења Независне Државе Хрватске, мађарска Влада је одобрила Регентову заповест о ратним операцијама у јужним крајевима и издала Прокламацију мађарском народу да је војна интервенција неопходна зарад (наводне) заштите мађарског живља.

Већ у току ноћи, између 10. и 11. априла 1941. године, мађарска војска прелази границу са Југославијом и, приликом запоседања Бачке, по неким историјским изворима, лишава живота више од 3.500 људи (махом Срба), а преко 10.000 људи излаже свирепој тортури. У свом чувеном Меморандуму Регенту Миклошу Хортију, мађарски парламентарац др Бајчи-Жилински Ендре Калман (Bajcsy-Zsilinszky Endre Kálmán), наводи да је приликом уласка мађарске окупационе војске у Бачку убијено око 8.350 људи, махом цивила свих узраста.

За остварење свог пакленог плана, Мађарска се ставила у службу Хитлера и његовог коначног решења Јеврејског питања, па је тако постала десна рука у спровођењу Холокауста, али је, истовремено, са још више жара радила на коначном решењу питања Срба, посебно оних насељених после 1. новембра 1918. године.

Међу првим одлукама окупатора била је наредба војног заповедништва, од 25. априла 1941. године, која се односила првенствено на Србе, Јевреје и Роме:

„Сва она лица која пре 31. октобра 1918. године нису имала општинску завичајност на подручју Велике Мађарске (без Хрватске), а нису ни потомци оваквих лица, тј. усељеници или колонисти, дужна су напустити подручје државе у року од три дана, почевши од 28. овог месеца. На исељење обавезни могу собом понети – осим драгоцености – оне покретности које собом могу однети, надаље онолико готовог новца колико је потребно за покриће најнужнијих издатака насталих са исељењем. Сваки исељеник дужан је држати се путног правца у Србију преко Петроварадина, те подручје Хрватске преко Митровице напустити за један дан. Оне који својој горњој дужности – ма из ког разлога – не удовоље, одстранићу брахијалном силом, у ком случају губе ова лица, порeд других казни, и овом наредбом њима осигуране погодности… Сваки усељеник друге народности дужан је у времену од 1. до 10. маја пријавити се лично код ујвидеског одељења мађ. краљ. полиције”.

Спроводећи етничко чишћење над српским и јеврејским живљем у Бачкој и ужурбано радећи на томе да послератна Мађарска буде држава једног народа и једне вере, Мађари у својим зверствима нису нипочему заостајали за крвницима у новорођеној Павелићевој злочиначкој Независној Држави Хрватској. Овај погром је извршен на најсвирепији начин, при чему није било никаквог критеријума који би поштедео макар најосетљивији део популације. Убијани су сви који су били на списку, а први редови крвавих спискова су попуњени именима српских добровољаца, добростојећих староседелаца и интелектуалне елите.

Из личне користи, спискове су унапред састављали углавном немзетери – локални Мађари, припадници новоформираних паравојних народних стража, а један део преузет је са ранијих спискова повратника из заробљеништва и од њих се није одступало. Старци, жене, деца, чак и одојчад – нико није поштеђен. О томе је после рата сликовито сведочио чувени чурушки парох прота Павле Дожић: ,,Још за време окупације су ми говорили неки Мађари, махом сиротиња, како су њих неки одбор и њихова господа наговорили да убијају Србе, а да су добили само крваве ципеле, одело и капуте, а нису им дали куће, земље и друго што су им обећавали”.

Тако су у Бачкој, односно Шајкашкој, Новом Саду, Србобрану и Бечеју, јануара 1942. године, смишљеном војно-полицијском акцијом која је, ради прикривања злочина, добила еуфемистички назив Рација, на најсвирепији начин убијени и под лед Дунава и Тисе бачени (неки су још били живи) Срби, Јевреји и Роми, а у појединачним случајевима су страдали и недужни Словаци, Русини, Руси, Чеси, Хрвати, Немци, Мађари и други.

Они нису систематски убијани као припадници одређеног народа или вере него због сплета несрећних околности. Неки су постали жртве пљачкашких хорди, а неки су, храбро остајући уз своје суседе и пријатеље, убијани на лицу места или заједно са њима одвођени на губилиште и бацани под лед. Ову истину доказују спискови познатих жртава, који свакако нису потпуни и вероватно је да никада неће бити коначни, али је сасвим јасно да су злочини извршени у местима у којима су у највећем броју живели Срби. У погрому нису страдали припадници неких војних или паравојних одреда, или само политички прваци (било које политичке оријентације) и њихови следбеници или ,,бунџије” против окупаторске власти него обичан свет: учитељи, лекари, свештеници, адвокати, занатлије, паори…

За извршење злочинâ, зверска убијања секирама, ножевима и другим хладним оружјем, сакаћења, силовања девојака и женâ, разна мучења несхватљива људском разуму, пљачку имовине и изнуђивање новца за откуп животâ употребљене су војно-полицијске снаге, а у великој мери и локално мађарско становништво које је преко ноћи наоружано и постављено за представнике нове власти и чуваре новог поретка.

Као што је, на пример, Јасеновац симбол страдања и геноцида над Србима и Јеврејима у Независној Држави Хрватској, тако је и Чуруг, питомо бачко село на обали Тисе, симбол страдања и етничког чишћења Срба и Јевреја у Јужној Бачкој. Кроз брутално страдање Чуружана може се у потпуности сагледати целокупан процес етничког чишћења Бачке од Срба и Јевреја. Чуруг је не само место где је започет погром (Рација) 1942. године, него и место у којем су примењиване, па касније понегде пресликаване, ужасне и свирепе методе мучења и убијања недужних људи. Чак и да је овај злочин извршен само у Чуругу и нигде друго, срамотно би било назвати га одвратним еуфемизмом Рација.

Поред чињенице да овај термин никако не одговара размери злочина, он је неадекватан и по основу извршилаца овог недела јер су у покољу недужног цивилног становништва, поред полицијских снага, учествовале елитне војне јединице и домаће мађарско становништво. Ничим се, дакле, не може оправдати назив Рација који је преваром наметнут како од стране извршилаца – због скривања праве размере злочина, тако и од стране нове комунистичке власти после рата – ради изградње такозваног братства и измишљеног јединства свих народа и народности у новом тоталитарном режиму.

Колико је комунистичким властима било важно да се заташка истина о овим злочинима, показује и пример Милорада И. Ћурчина, познатог и под комунистичким конспиративним именом Филип. Наиме, Ћурчин је као партизански првоборац био члан одреда који се на Пустајићевом салашу сукобио са мађарском патролом, што је касније искоришћено као повод за почетак покоља у Чуругу.

О својим партизанским данима написао је књигу Путевима слободе у равници која је објављена 1974. године. Наслов књиге сасвим јасно указује на њен наратив. Уз то, један од издавача је био Савез удружења бораца НОР-а општине Жабаљ. Милорад Ћурчин – Филип је био високопозициониран и угледан члан Комунистичке партије, али ни то није било довољно да би се његова књига могла олако пустити у народ. По сведочењу и данас живих Чуружана, књига је набављана испод руке, а све због сведочења аутора и, између осталог, изношења податка да је у Чуругу убијено око 2.000 људи, што је у многоме одударало од важећег дискурса и напора власти да се ово страдање, као и многа друга српска стратишта, силом избришу из народног сећања. У делу књиге са поднасловом Званични биланс Рације Ћурчин наводи следеће: ,,Мађарски фашисти су о овим трагичним догађајима водили своју статистику. Председник Владе је пред посланицима, између осталог, рекао:

,,Располажемо са званичним статистичким подацима, који је сачињен на основу списка”… па је објавио да је на подручју Бачке у рацији убијено 3.340 лица, од чега на територији среза жабаљског укупно 1.824… Према извештају сегединског жандармеријског округа, попис за око 1.100 несталих лица у Чуругу је био још у току. Укључујући и овај број у званични извештај мађарске владе, може се тврдити да је у Чуругу убијено близу 2.000 лица, док је број жртава на територији среза био око 3.000 лица. Но, свакако ови подаци нису потпуно тачни и због тога што многе жртве није имао ко да пријави, јер из појединих уништених породица није остао нико ко би их могао пријавити пописивачима”.

Било како било, термин Рација је временом постао колоквијални назив за покољ, погром и етничко чишћење над Србима, Јеврејима и Ромима и није за очекивати да га је могуће променити. Ипак, иако о разним полицијским рацијама слушамо свакога дана, једна је Рација 1942. године и тешко да ће је неко моћи заменити за уобичајене акције полиције, али само под условом да се у јавном говору, а нарочито у стручним круговима и у данима сећања на невине жртве износи истина о овом страшном злочину без задршке и лажне политичке коректности. Разуме се да је неопходно да се у школама овој теми посвети пуна пажња и да се у уџбеницима историје и читанкама коначно објави пуна истина.

У нашем залагању да се што јасније направи разлика између рације и Рације 1942. године, некако је у сенци остала чињеница да је погром (Рација 1942.) само једна епизода, свакако најстрашнија, у страдању Срба и Јевреја од дана окупације Бачке па све до завршетка рата. Убијања и пљачке, мучењâ и депортацијâ је било и пре и после погрома (Рације 1942.)

Српски народ широм Бачке је претрпео невиђено страдање. Само у првом налету мађарске војске у Бачку страдало је 32 села, а нипошто не смемо заборавити чињеницу да су формирани и сабирни логори у Бечеју, Бачкој Тополи, Суботици, Сомбору, Апатину, Врбасу, Новом Саду, Бегечу, Оџацима, Тителу, Бачкој Паланци и Кањижи. Током читавог трајања окупације целокупне породице су депортоване у концентрационе логоре. Мало ко се вратио из заробљеништва и такви случајеви најчешће нису ни пријављени нити пописани.

Чуруг je своју прву жртву поднео већ 14. и 15. априла 1941. године. Један од првомученика пакленог мађарског нацистичког плана ,,једна земља, један народ, једна вера” био је угледни прота Василије Стојадиновић, пензионисани свештеник, стар 81 годину, који је са својим сином Миланом и кћерком Маром Обренов, учитељицом у пензији, живео у Чуругу.

У послератној пресуди изреченој Дуп Балинту, римокатоличком жупнику из Чуруга, који је због доказаних ратних злочина осуђен на смрт стрељањем, и изјавама сведока, између осталог се наводи да је именовани на вечери у кући Јаноша Ковача са мађарским официрима и појединим мештанима мађарске националности, 14. априла 1941. године, после исцениране тобожње побуне српског становништва приликом уласка мађарске војске у Чуруг, када је убијено неколико Срба, рекао да ,,прота Василије Стојадиновић заслужује смрт јер је 1918. године гласао за присаједињење Војводине Југославији и тиме овај крај отцепио од Мађарске”.

Чињеница је да је прота Василије тога дана долазио код овог жупника са молбом да интервенише код власти да се пусте његов син Милан, као и Боривоје Николић, брат његове снахе Јулке удове Милоша Стојадиновића и сви Срби ухапшени приликом уласка мађарске војске у Чуруг. Већ сутрадан, у зору, 15. априла 1941. године, мађарски војници које је предводио потпоручник барон Инкаи, дошли су у двориште проте Василија Стојадиновића и све укућане подигли из постеље и истерали ван куће. У дому проте Василија тада су се, поред протинице Јованке, сина Милана и кћерке Маре, поводом васкршњих празника (дошли из Сомбора) затекли и протина снаха Јулка са децом (Олга 7, Мара 10 и Љубица 11) и братом Боривојем Николићем. Према још увек живом предању у Чуругу, војници су проту само у доњем вешу истерали у двориште и оптужили да скрива комунисте, што је овај старац одлучно негирао.

У току преметачине куће и подрума, оца Василија су ударали кундацима тако да је непрестано посртао и падао. У једном тренутку је протина кћерка Мара на мађарском језику упитала војнике – Зашто нам ово радите? Официр јој је уместо одговора ударио шамар од којег је пала низ степениште. Када се придигла, узвратила је шамар официру који је одмах упуцао из већ припремљеног пиштоља. Још у свесном стању, лежећи у сопственој локви крви, Мара се поново обратила свом џелату – Још један, молим! Официр је у њу одмах испалио и други метак и са презиром је упитао – Хоћеш ли још један? Једва чујним гласом, одговорила је – Да, молим! Тада је крвник у Мару испалио и смртоносни трећи хитац.

Проту Василија и његове укућане су са осталим ухапшеницима из суседства – око четрдесетак људи – повели у општински зграду. Тамо је стрељан и прислоњен уз зид школе, прекопута општине, окренут главом надоле, тачно испод спомен-плоче чувеном чуружану Пачу Лазару, лекару и истакнутом радикалу и министру финансија Краљевине Србије који се до краја живота залагао да његова родна Бачка буде део Краљевине Србије, због чега је наведено спомен-обележје и постављено на том месту 1940. године. Из овог зверског чина види се да су мађарски окупатори поред свега осталог имали неутољиву жеђ за осветом. Иживљавање над телом убијеног проте Василија послужило је као мера бруталног застрашивања локалног становништва, а испоставиће се, и као увод у погром о Божићу 1942. године.

Чурушки покољ, , послужио је као својеврсна монструозна вежба мађарских снага за наставак морбидних зверстава и погрома широм јужне Бачке. Чуружани су први претрпели опака и страшна мучења, о чему сведоче и спискови жртава са описом свирепости џелата. У овом уводном тексту није могуће описати сав пакао и страхоту кроз које су прошле жртве, али ћемо, ради сагледавања убилачке хистерије и крвничког нагона џелата, навести само неке случајеве.

За извршење злочина, према изјавама сведока, у неколико великих камиона, доведени су Мађари из Темерина. Масовна стрељања у Новаковом магацину и магацину чурушког Јеврејина Лампла, као и убијања по двориштима и кућама вршена су по унапред припремљеном плану. Жртве су довођење до школе и општине или ових магацина. Успут и на лицу места су премлаћиване и мучене, а затим угуране у магацин. На улазу магацина је био постављен митраљез, а крвници би само чекали команду за пуцање. Затим би се лешеви избацивали напоље где су унапред била спремна кола и камиони којима су одвожени на обалу Тисе и бацани под лед. Они који би неком срећом преживели митраљеску ватру, били су подвргавани новим мучењима и клању.

Из докумената који се чувају у Архиву Војводине у фонду Ф.183 Комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини – Нови Сад (1941-1950) 1944-1948, може се видети на које све начине су чурушке жртве убијане, што је, како видимо, постало и образац мучења и убијања у погрому (Рацији 1942.) који се, на несрећу, наставио даље широм Шајкашке, Новог Сада, Србобрана и Бечеја. Овде из већ наведених разлога наводимо само неке од њих:

  • Опачић Марко, месар, убијен секирама;
  • Јевросимов Душан, ратар, три дана мучен, везан уротом, затим му је велики клин укуцан кроз уши;
  • Срећков Радивој, ратар, одсечена глава;
  • Шапоњски Сава, ратар, убијен гвозденом левчом;
  • Др Ђорђе Јовановић, лекар, најпре му претестерисане руке, затим секиром размрскана глава;
  • Бајшански Мика, папучар, убијен батинањем;
  • Радин Ружа, рођ. 1923. године, најпре је мучена. Секли јој груди и тестерисали удове да је на концу полудела и затим убијена.

Императив наше хришћанске вере је да се сећамо и не заборављамо, али и да праштамо и тако градимо заједничку будућност са народима са којима вековима делимо исти животни простор. Сваки човек који држи до истине и правде не може замерити потомцима жртава и њиховим сународницима што се сећају и не заборављају, нити им ико може убројати у грех жељу и потребу да страдалнике из свог народа не препусте забораву. Наше сећање није позив на освету, не дај Боже, или на удаљавање од наших суграђана и наших земљака Мађара.

– Култура сећања јесте предуслов опстанка идентитета свих народа који вековима заједно живе на овим просторима и због тога је потребнија нама и будућим генерацијама него онима којих се сећамо. Изложба ,,Мученици чурушки –отргнути од заборава” је братски позив свима да научимо историјску и животну лекцију да се овакво зло више никада, никоме и нигде не сме поновити.- закључује протојереј Владан Симић,секретар епархије Бачке.

Извор: Ј. Симић/ НОВОСТИ
ФОТОГРАФИЈЕ: Архив Војводине

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар