• Књига: Гордана Достанић Народна ношња Срба Ливањског поља у 19. и 20. веку
• Сарадници: Јасна Вујчић и Иван Терзић
• Рецензија: др Татјана Микулић, музејски саветник Етнографског музеја Београд
• Издавач: Београд, 2022, Удружење Огњена Марија Ливањска Београд.

Пише: Данијела Ђукановић, етнолог, музејски савјетник Музеја Републике Српске

Књига Народна ношња Срба Ливањског поља у 19. и 20. вијеку, ауторa Гордане Достанић, кроз 6 тематских цјелина и кроз 131 страну  на један досљедан и свеобухватан начин приказује детаљне карактеристике физичког географског, демографског простора Љивањског поља, као и све оне битне елементе и специфичности које се односе на одјевање Срба Ливањског поља у 19. и 20 вијеку.

У првој цјелини аутор нас упознаје са географско-историјским прегледом Ливањског поља од краја 13. вијека до данас, привредом и начином живота у 19. и почетком 20. вијека. Кроз ово поглаље представљен је  начин живота становништа Ливањског поља у 19. вијеку, чиме су се бавили, које сировине су производили. У поглављу Демографија сазнајемо када Срби насељавају Ливањско поље, од када су на тим просторима што, од 12. вијека, потврђују бројни ћрилични споменици из тог периода.

Аутор ове веома значајне књиге нас кроз другу цјелину уводи нас у сазнања о култури и начину одјевања и различитим утицајима словенске, романске и оријенталне културе  на одјевање кроз дуги историјски период. Народне ношње носе у себи елементе или само трагове елемената многих културних утицаја који су продирали на нашу територију током времена и били условљени различитим историјским и друштвеним збивањем. Народне ношње носе у себи елементе старе балканске, словенске и оријенталне културе, док је градска ношња била под утицајем оријенталне и средњоевропксе културе. Кроз поглавље израда народне ношње упознајемо се са начином израде народне ношње, ко је израђивао ношњу и гдје су се највише израђивале и у којим приликама.

У поглављу о материјалу за израду народне ношње упознајемо се са различитим врстама материјала и украса који су коришћени у изради народних ношњи њеним терминолошким одредницама и промјенама у коришћњу различитих материјала у току различитих историјских периода као и начином израде поједних дјелова народне ношње. Жене су ткањем стицале углед, задовољство и смирење које може дати ручни рад када се ради са љубављу. Оно им је пружало могућност да изразе своју потребу за стваралаштвом у оквиру традиционалне културе. Славенска вјештина подразумјевала је гајање и обраду лана и конопља, а развијала се даље употребом различитих техника  у ткањима. Извлачила се свила из чахура дудовог свилца, набављале и употребљавале готове нити памука. Квалитет платна и прецизност у изради зависиле су од тога колико је жена стваралац жељела бити добра ткаља. Да би била добра ткаља морала је бити паметна или мудра, лако схватати и рачунати, јер све мора бити на број, морала је бити стрпљива, морала је учити и имати воље. А  када још и воли тај посао “онда јој иде” и “буде забава”. Знање ткања као нематеријална културна баштина је она културна нит која се непрекидно насљеђује, надаље стиче, штити и преноси потомству.

У поглављу о бојењу и материјалима упознајемо се које су боје коришћене за бојење платна и вуне, на који начин су се добијале, која је симболика тих боја и у којем периоду почињу да се користе куповне индустријске боје и када почиње бојeње тим индустријским бојама. Кроз поглавље о изради ланеног и конопљиног платна аутор нас упознаје са начином израде платна, које справе и помагала су се користили у начину прераде и израде сировина.

У поглављу о ткању сазнајемо које технике ткања су се користиле у изради најчешће прегача: иверање,пребирање и преткивање.

Поглавље шарање упознаје нас који су то мотиви били карактеристични за поједне дјелове народне ношње, на који начин су они укомбиновани, како се допуњују и прожимају. Симболика орнамената била је исто тако и фетишизам. Људска бистроумност која је стилизовала орнаменте створила је могућност да је тешко разликовати границе између орнамената и симбола. Филозоф Емануел Кант је истако да је у жени урођен дар за умјетношћу, а посебно је тај дар урођен у души жена јужних Словена. На изглед и форму орнамената значајно је утицао и психолошки моменат везиље. Колико је била изражена машта и наивност мисли, могућност да досегну дубље и далекосежније представе о поимању живота представљале су један од кључних фактора о стварању једне непроцјењиве умјетности коју ни сама везиља није у мементу израде тога свога дијела знала да ствара. У једноставнијим формама израде, мотиви су били усамљени, док су у наредним фазама израде добијали сложеније композиције и испреплетали се у једну складну цијелину са другим појединачним мотивом стварајући један нови сложенији орнамент. Кроз поглавље о занатлијској изради материјала и предмета аутор нас упознаје са старим занатима и радњама занатлија у Ливну. Ту су: ступари, ћебаџије, јањчетари, терзије, казази, платнари, мутабџије, табанџије, ћурчије и кујунџије од старијих заната. Од заната из новијег периода ту су: опанчари, сахаџије, безерџани, безистанџиј и бербери.

Посматрати одјевање са преласка из XIX у XX вијек можемо из два контекста. Када говоримо о два контекста онда мислимо на постојање два начина одјевања: традиционалне народне ношње која је карактеристична са руралне средине и  која припада једном одређеном типу народних ношњи у Босни и Херцеговини  и градске ношње која је у свим градовима Босне и Херцеговине била готово идентична. Одјевање, као један од основних сегмената материјалне културе најподложнији је промјенама и модним кретањима. Начином одјевања, употребом скупоцјених и мање скупоцјених материјала, припадањем одређеном сталежу преноси се одређена порука друштву. Одјевањем и кићењем човјек је најстојао да прикаже и изрази своје естетско и морално схватање, националну, вјерску и класну припадност, друштвени и економски статус, занимање, пол и друге индивидуалне карактеристике. Одјевање у Босни и Херцеговини крајем XIX и почектом XX вијека било је под утицајем културе и начина живљења које је обиљежило ово временско раздобље. Сеоско становништво све три конфесије облачило је традиционалну народну ношњу која је временом изобичајена и попримила утицаје градског одјевања.

Кроз трећу цјелину аутор нам представља основне карактеристике одјевања жена хришћанки у градским срединама. Стил и функцију градског костима одређивала је, прије свега, класна и сталешка припадност. У поглављу о ношњи градског становништва аутор нас кроз дивне фотографије женског и мушког градског костима српског грађанског сталежа упознаје са изгледом градских костима који су били карактристични за почетак 20. вијека у Ливну. Од почетка па до средине XIX вијека грађанско одијело хришћанке (Српкиње и Хрватице су се облачиле готово идентично у градовима Босанске Крајине и читаве БиХ) састојало се од сљедећих дијелова: црне сатенске или атласне димије, кошуља од танког памучног или свиленог беза, либада (салта) од чохе, кадифе или атласа, дугих рукава, звонасто укројених код либада и правих код салти, срменог ширитног ужег појаса са пафтом, капице “бареш” са омотаном плетеницом, бијелих памучних чарапа, папуча или црних ципела. Хришћанско становништво у градовивма по турским законима морало је да носи тамнију одјећу загастијих боја. Хришћанке нису смијеле да носе димије свијетлих боја. Мушка ношња највише се разликовала по боји и дубини феса. Хришћанско становништво носило је тамно црвени фес који је био плићи од оног које су носили муслимани. Остали дијелови мушке ношње су: кошуља и гаће бијеле боје, јечерма преко кошуље. Ношене су и чакшире црне боје са веома широким туром.

Од половине XIX вијека хришћанско становништво почиње прихватати средњеевропски културни утицај у начину одијевања и они постају носиоци модних кретања у БиХ и постепено замијењују оријенталне дијелове ношње са дијеловима одијела које је израђено по узору на оно које се носи у Средњој Европи. Кроз ово поглавње аутор нас упознаје са  фотографијама градских костима српских грађанских породица из Ливна из 30-их година 20 вијека. Жене су почеле да носе хаљине по узору на бечку моду, док је од старих хаљетака остала још само либада. Мушкарци су носили одјела шивана по европској моди. Кроз ово поглавље упознајмео се са дивним илустрацијама у виду фотогафија упозанајемо се са културним и јавним животом српског грађанског сталежа из Ливна са почетка 20. вијека гдје су представљене угледне породице мушки чланови као и фотографија Српског пјевачког и тамбурашког друштва „Сундечић“.

Традиционална култура “изњедрила” је стваралачки дух жене у динарској, панонској и средњобосанској зони. Под утицајем традиције и промицањем мисли у стваралачку модификацију, сеоска жена је преносила своје идеје и вијештине у изради кошуље са нараштаја на нараштај. Стварајући народну ношњу-одјећу у култури у којој је живјела, жена је уносила сво своје биће и мисао. Сваки извезени мотив на кошуљи бошчи, симболизовао је неке елементе из прошлости као димензију постојања, садашњост и будућност. Стварајући мотиве на појединим дјеловима народних ношњи жена је својом вјештином и умјећем повезивала прошлост, садашњост и будућност. Сви елементи одјеће, било сеоске или градске, доживљавали су трансформације и мјењали су се у зависности од природних услова са једне стране и историјско-политичких процеса са друге стране. Све промјене у развоју и форми традиционалног костима од оног са краја XIX вијека и до 50-их година XX вијека можемо пратити кроз поједине дјелове одјеће. Сама старина, општа раширеност на једном већем подручју, сраслост типа одевања са самим основним психичим типом, вековним навикама могли би да буду ознаком сељачке народне ношње у ужем смислу речи. При томе не одлучује само психолошки карактер него и културни обрасци и степен цивилизације дотичног народа, географско етно-биолошки, економски и социјални моменти”.[1]

Народне ношње представљају производ домаће кућне радиности и израђене су од сировина које су карактеристичне за одређени простор: лан, конопља и вуна. На простору Републике Српске односно Босне и Херцеговине разликујемо три типа народних ношњи: динараски тип, посавски тип и средњобосански тип. На форму односно стил традиционалне ношње у динарској, посавској, средњобосанској и градској ношњи утицала је култура у којој је живјела и стварала жена везиља. У Босни и Херцеговини најзаступљенији је динарски тип народне ношње. Сви наведени типови народних ношњи доживјели су трансформацију почетком XX вијека под утицајем индустрализације и утицаја града на село. Поред мушког и женско становништво све више долази у ближи додир са градом и градским начином живота, што има за посљедицу и промјене у начину облачења. Промјене су се најбрже одразиле на изглед и форму народних ношњи посавског и средњобосанског типа, док су се  старе динарске народне ношње задржале у употреби до Другог свјетског рата.

У четвртој цјелини под називом Сеоска народна ношња аутор по поглављима систематично обрађује и илустративно представља појединачне дјелове српске женске и мушке народне ношње, дјечије одјеће, свадбене ношње невјесте, ношње за укоп у вријеме жалости, торбе. Затим нас аутор упознаје са народним ношњама које су у етнографско географској зони блиске и сличне ливањској народној ношњи, а то су јањска и гламочка народна ношња.

Народна ношња Срба Ливањског поља припада динарском типу ношње. Она се састоји од двије варијанте: ношња Срба икаваца и ношња Срба ијекаваца. Ношња Срба икаваца по својој форми и изгледу личи на ношњу католика, док је ијекавска варијанта типична православна динарског типана.

Главне карактеристике женске динарске ношње Срба Ливањског поља  су: ланена дуга кошуља изједна кројена са уметнутим правим клиним испод руке, везена на скутима позади, на рукавима и на прсима. У икавској варијанти вез је доста једноставнији, скромнији, рађен плавим и црвеним концем. Дјевојачка и невестинска кошуља је била богатије везена. Дјевојке су у вез уплитали и срму. Овај тип кошуље постепено нестаје у XX вијеку. Вез у боји бива замјењен бијелим концем и користе се индустријска платна. За разлику од женске кошуље икавског типа, женска кошуља ијековске варијанте израђена је од ланеног или конопљиног платна везена геометријском орнаментиком у жутој, зеленој и црвеној боји веза. Мушка кошуља икаваца је везенена бијелим концем, дужине преко кукова, док је мушка кошуља ијекавског типа такође од ланеног платна, везена бијелим концем. Карактеристични су за њих широки рукави. Преко кошууље жене и у ијаквској и икавској варијанти носиле су прегаче ћилимаче и пребираче. Између два рата у ијекавској варијанти ношене су танке прегаче црне боје, а пред Други свјетски рат ношене су прегаче”травеше” – кецеља од црног сатена. Гаће су носили и жене и мушкарци, с тим да код жена нису биле у свакодневној употреби само у свечаним приликама. У икавској варијанти женске гаће су се шиле најприје од лана са широким ногавицама, док су у ијекавској биле истог кроја као мушке. У мушкој ношњи гаће су и у икавској и ијекавској варијанти израђиване од домаћег ланеног беза које су се при крају сужавале. Преко гаћа су се носиле зими шалваре или чакшире израђене од црне вуне. Имућнији мушкарци носили су празником чакшире од ваљаног сукна.

Преко кошуље, око паса, жене су носиле појас – тканицу у ијекавској варијанти ткан “на кишиће” (на даску). Карактеристична је различита терминологија за појасеве: пас, тканица, пашњача (бенсилах, потпашај) и струкани пас. На женску пашњачу обично се стављала пивац пафта рађена у филиграну. Мушки појас икавске варијанте ткан је као и женски тамноцрвене боје и опасивао се преко џемадана. Мушки појас у ијекавској варијанти био је са пругастим уздужним шарама вегетабилних боја. Од горњих хаљетака и и у једној  и другој варијанти ношње ношена је: женска хаљина, антерија, гуњ или копоран или џемадан, јечерма, садак или зубун, кожун, прслук и кабаница. Кроз поглавље фризура и покривање главе аутор објашњава и описјује на који начин су дјевојке и удате жене плеле косу, како су је украшавале, која покривала су стављала на главу. Дјевојке су носиле капе богато украшене, док су удате жене носиле бошчице преко којих су стављали бошче.  У књизи је представљена илустрација коврљка – оглавља које су носиле невјесте. Коврљак се носио на глави и преко њега су стављане бошчица и велика бошча богато украшена црвеним мавезом. Мушка покривала за главу била су уједначенија од женских. Основу је чинила црвена округла, плитка капа, преко које се омотавао црвени вунени шал. До краја XIX вијека мушкарци икавци и ијекавци пуштали су косу и сплетали је у плетеницу звану перчин у коју су уплетани уплетњаци. Пред Други свјетски рат мушкраци су на галви носили шубару од црне вуне. На ногама су жене и мушкарци носили опанке опутаре. Аутор нас такође упознаје и са дјечијом ношњом, која се најчешће састојала од бијеле дуге кошуље за дјевојчице, биљаче или сукна, паса, прегаче и на глави црвене капице, а на ногама чарапе и опанци. Дјечаци су облачили: кошуље, гаће, џемадан и јечерму и на галви фес, док су од 14 године имали све дјелове ношње као одрастао мушкарац. У поглављу свадбена ношња невјесте аутор нас упознаје са обичајем око прошње, затим наводи елементе ношње коју је носила невјеста. Невестинска ношња била је као дјевојачка само богатије украшена накитом на свим дјеловима ношње. Посебно мјесто и симоблику у невестињској ношњи има коврљак огалвље којег су само носиле невјесте. Од накита који је карактеристичан за свадбену ношњу посебно се истиче гендар дугачак по цјелој кошуљи украшен новцем. Њега су носиле све друге жене које су учествовале у свадби, осим младе. У првој половини ХХ вијека ијекавке су коврљак замјениле почелицом.

Аутор нас такође упознаје и са одјећом за укоп.

Ткане торбе богато орнаментисане су такође представљене кроз књигу, са описом њихове функције и претежног садржаја.

Оно што се треба посебно истаћи је љепота веза у ијекавској варијанти женске ливањске ношње као и богаство орнаментисања на прегачама. Народно орнаментисање је дио народног говора. Од једног краја свијета до другога, кроз сва поднебља све расе, различите цивилизације сусрећемо се са оваквима дјелатностима људског духа. Без обзира на најтеже услове живота на најкрвавију борбу за опстанак, без обзира на најтежу надмоћ природних сила, свуда се човјек одаје стварању. Словени су се од најстаријих времена свом душом одавали таквом стварању, те су нарочито својом прекрасном орнаментиком, везом, тканинама и орнаментима предњачили у читавој Европи.[2]” Дар за умјетност, било које врсте, великим појавама људског духа у кога је народа тај дар већи у онога је и читава народна душа богатија. Као што је стил у говору и писму израз ћуди појединца човјека и израз његове душевне посебности, тако је и стил у декоративној умјетности умјетнички израз унутрашњег начина осјећања и мишљења појединог народа у извјесном раздобљу његове културне историје.” Орнаментика на кошуљама народних ношњи динарског типа, међу које спадају и кошуље ливањске народне ношње, садржи у себи елементе умјетности најстаријих народа (Египћана и Грка). Народна умијeтност повлачи корјене из праисторијског периода. Први орнаменти у историји човјечанства су геометријски. По њемачком професору др Риегелу “напреднији стадиј у развоју геометријске орнаментике је када се геометријски орнамент употребљава у симболичке сврхе”.[3]

Старе Словене је посебно интересовала симболичка улога орнамената на текстилним предметима. Са једне стране интересовала их је религиозна основа, али и чисто дескриптивна. Геометријски и вегетабилни орнаменти, који доминирају на кошуљама, представљају изражајно осјећање, манифестацију духовне динамике. Са једне стране орнамент својим изразом представља техничко-материјалну карактеристику на одређеном материјалу (лану, конопљи или памуку), док са друге стране психолошко схватање које тумачи симболику орнамента је значајније и персонификује живот човјека. Дескриптивно схаћање тумачи технику и изради одређеног орнамента и даје његов хоризонтални пресјек, док психолошко схватање развоја и настанка орнамента даје нам вертикални пресјек. Мотиви и стваралачки вез који је присутан и доминира свеобухватим изгледом српске женске и мушке народне ношње Ливањског поља одражавају стање духа и свијести појединца који га је стварао и времена у којем је живио.

Кроз пету цјелину Украшавање и накит аутор ове веома значајне публикације  нас кроз више поглавља упознаје са врстама накита којим су се украшавале жене у народној ношњи Ливањског поља: накит из кућне радиности, ,додатни украси, накит за главу-оглавља, огрлице, ђердане, токе, накит за леђа, накит за струк, накит за руке и накит за ноге.

У шетој цјелини упознајемо се са узроцима постепеног нестанка народне ношње које су посљедице друштвено, историјских и економских услова.

Кроз седму цјелину аутор је табеларно представила музејске предмете дјелова народне ношње српског становништва Ливањског поља који се чувају у Збиркама Етнографског музеја у Београду и Земаљског музеја Босне и Херцеговине.

И на крају ове веома значајне публикације, у тексту Јасне Вујичић, представљено је на који начин је љубав према традицији, према корјенима и националном и културном идентитету примјењива у времену у којем ми живимо, на који начин се кроз орагнизовање радионица ткања са различитим старосним групама, а поготово са дјецом може развити свјест о едуковању младих о значају и примјени матријалног и нематеријаног кутурног насљеђа у саврменом добу. Како се може и треба наша богата традиција очувати у данашњем времену, како постакнути младе људе које живи у савременом добу да на њима близак начин се упознају са традицијом својих предака. Едуковати дјецу кроз њима блиске садржаје о традицији кроз едукативне радионице бојанке, пузле, мултимедијалне апликације. Заштита нематеријалног и материјалног кутлурног насљећа мора се спросвести у подршци удружењима који активно баштине и чувају традицију у њеном изворном облику и примјењују је у данашњем времену.

Желим још једном да се захвалим госпођи Гордани Достанић што је приредила ову веома значајну публикацију која је веома важна за представљање и очување традиције, културе и националног идентитета српског становништва Ливањског поља.

[1] Владимир Дворниковић, Карактерологија Југословена, Човечанство, Зборник за културуну и политичку историју, Космос, Београд 1939, 460.

[2] Јелица Беловић- Бернадзиковска,  Српски народни вез и текстилна орнаментика, Књиге Матице Српске, Издање Матице Српске, Нови Сад, 1907, 2.

[3]Jelica Belović-Bernadzikovska, Mala vezilja, Tisak i naklada Tiskare Laginja i drug, Pula, 1911, 9.