• У времена не тако давна… када су црква и држава живели у здравој симбиози… порте наших цркава и манастира биле су својеврсне алеје великана, места вечитог починка најбољих синова тог краја. Али и места сећања за све ратнике пале за Крст часни и Слободу златну.

Пише: др Немања Девић

За тако нешто знао сам још као ђаче: причало се за брата мог чукундеде да је, погинувши у гушењу арнаутске побуне у Старој Србији (у Дебру) 1913, сахрањен у порти тамошње цркве. Онда сам временом, обилазећи наше светиње, почео да у њима налазим и њине вечне страже. Најдирљивије на ободима Шумадије налазио сам у Гроцкој и Великој Моштаници, где се само на основу споменика, епитафа и слика ратника из порте могу написати романи.

Можда се та вертикала најбоље да видети у манастиру Ћелије, крај ког су, попут телесне гарде и спољних чувара старих монахиња, у ставу мирно хероји од сече кнезова из 1804. и Илије Бирчанина, преко оних из српско-турских ратова 1876-1878, па све до палих у ратовима за ослобођење и уједињење 1912-1918. године. Недавно сам, боравећи у Никшићу, на литургији у саборном храму Светог Василија, уочио и тамошњу посебност: по идеји која се приписује краљу Николи Петровићу, тамо су управо као “вјечна стража“, са леве и десне стране цркве, сахрањени најбољи црногорски јунак тог времена Новак Рамов Јововић и најбољи херцеговачки јунак Стојан Ковачевић. Али ме посебно гануо призор из Трнова, надомак Сарајева, два дана касније.

Трновска порта храма Светог Георгија није само чувар камена-паметара, већ и сведочанство српског страдања и васкрса на самом крају 20. столећа. На самом улазу, на десној страни, положен на земљу стоји скромна, али врло достојанствена плоча која чува спомен на Перу Мијовића. Овај млади војник из оближњег села Улобића, “као припадник Југословенске војске у Отаџбини погибе у борби са комунистима код села Околишта на Мали Божић 1944. године.“ Но непосредно уз њега налази се и бели мермерни крст, спомен-обележје посвећено свештенику Недељку Љуби Поповићу (1955-1992) из Трнова.

Он је поделио голготу своје парохије и парохијана у пролеће и лето 1992, када су тешко пострадали од муслиманских снага. На Огњену Марију те године, после страдања низа српских села (најмонструознији злочини забележени су у сели Ледићи) у овом региону, на ред је дошла и варош Трново. “Све што овдје видите, то је горило“, каже нам наш добри домаћин. Спаљен је и храм, као и сви српски домови. А свештеник Недељко је заробљен, ваљда док је извлачио друге из обруча, потом тучен и на крају без милости стрељан. Тек касније биће нађен и ископан на једној скровитој локацији.

“Кад Србин изгуби државу, он страда“, говори један од јунака Ћопићевог романа, Стојан Кекић. То су на својој кожи осетили и становници Трнова, три пута у 20. веку. Али на крају рата ова варош и део њених села нашли су се у саставу Републике Српске. Започела је обнова. Интересантно је да је прво обновљена црква, а да је затим тим трагом и тим таласом ношена кренула и обнова кућа и читавог насеља. За тако нешто требало је много снаге и времена; савременици се сећају како је тадашњи парох, поп Чедо Ђуреиновић, са председникoм црквеног одбора обилазио градове широм Српске и Србије, чак ноћевајући данима у свом ауту, не би ли измолио какав прилог за обнову храма. Корак по корак, у варош под Трескавицом враћао се живот, а са њим и неки оптимизам…

Крај белог мермерног крста посвећеног свештенику Љуби Поповићу данас цвета цвеће, “за далека нека поколења“… Брижљиво га одржава породица његовог младог наследника, протераног са породицом из Олова, који је у Републици Српској и Трнову нашао своје уточиште и упориште. А тик уз споменик затекосмо мноштво играчака, један мали голић и фудбал који је остао крај њега као сведок безбрижне дечије игре. Некада пусто згариште, сада је стециште окупљања, смеха и граје. Изнова се потврђује: сеобе има, али смрти нема…