• Дипломатски односи Црне Горе и Русије успостављени су 1711. године по прихватању предлога руског цара Петра I да заједно ратује против Турске.

Грамата Петра Великог Црногорцима, 1711. године (Википедиа)

Почетком 18. века услед неповољних услова живота, немаштине и неродних година, услед лошег спољнополитичког положаја, с једне стране Турска, а с друге стране Млечани, поготово после напада на Црну Гору од стране босанског везира Нуман-паше Ћуприлића чији је поход упамћен по великом разарању и немилосрдности приморали су црногорског владику и митрополита Данила I Петровића Његоша да затражи помоћ од Русије.

У Црној Гори владиком је називан онај у чијим рукама је била световна и црквена власт поред свештеничког чина који је имао.

РУСКИ ЦАР ДАРОВАО 2.700 ДУКАТА И 13.400 РУБAЉA

Пошто је и сам отишао у Русију владика Данило вратио се 1716. године са указом руске владе да Црногорци могу доћи у Русију и придружити се руској војсци у Азовској и Кијевској губернији. Ова понуда није баш одговарала владики Данилу, а против ње су били и Млечани чије су намере и жеље биле да се Црногорци придруже њима у борби против Турака. Владика Данило је донео дар од руског цара Петра I Алексејевича Романова 2.700 дуката и 13.400 рубaљa.

Маузолеј владике Данила I Петровића Његоша на Орловом кршу на Цетињу (Marcin Konsek/Wikimedia Commons/CC BY-SA 4.0)

Спољно политичка и унутрашња збивања приморала су и владику и митрополита Саву Петровића Његоша да 1742. године отпутује у Русију и затражи помоћ коју је и добио.

И синовац владике Саве владика и митрополит Василије III Петровић Његош у више наврата одлазио је у Русију и нудио савезништво чак и протекторат ишчекујући помоћ за Црну Гору, јер је сматрао да само уз помоћ Русије може ратовати против Турака и Млечана.

Први пут је отишао 1750. године у Москву и Петровград објашњавајући тежак положај своје земље. Вратио се са 5.000 рубљи и великом количином црквених књига.

Други пут владика Василије је стигао у Русију 1758. године опет приморан тешком ситуацијом у својој земљи заједно са пратњом, монахом Теодосијем Мркојевићем и мајором Шаровићем, тражећи помоћ и нудећи лојалност. Овај пут је добио 1.000 дуката да подели народу, а он сам је добио 1.000 рубљи, 2.000 рубaљa за путне трошкове и 3.000 рубaљa за Цетињски манастир на шта му је Свети Синод Руске православне цркве дао још 1.100 рубљиa.

ИЗВЕШТАЈ ПУКОВНИКА ПУЧКОВА

Због збивања на самој територији Црне Горе и целом Балкану руска власт није имала велико поверење у владику Василија и његове предлоге па је послала пуковника Пучкова да раздели црногорском народу 15.000 рубљи и донесе извештај о стању у Црној Гори. Извештај пуковника Пучкова није баш био повољан по све оно о чему је причао владика Василије, поготово се то односило на неслогу црногорских главара.

Тешка времена приморавала су владику Василија да тражи и нуди сарадњу и са Млечанима тражећи жито за око 20.000 људи, а за узврат нудећи напуљском краљу једну регименту својих људи. Све се завршило само на речима.

Надгробна плоча владике Василија III Петровића Његоша у Благовештенској цркви Александро-невске лавре у Санкт Петерсбургу ( Wikimedia/Shakko)

Владика Василије је и даље водио политику тражећи ослонац на Русију па је 1754. године радио на слању једне војне јединице добровољаца у Русију. У три групе стигло је преко Кијева у Оренбург и Москву 1499 људи. Један број млађих за оружје способних био је упућен у војне јединице. За њихово пресељење Руска влада дала је 42.168 рубљи. На ово пресељење црногорског становништва Турска, Аустрија и Млечани нису имали позитивно мишљење.

Све теже прилике у Црној Гори приморале су владику Василија да по трећи пут 1756. године оде у Русију молећи за новац и тражећи протекторат Русије над Црном Гором. Затражио је 1758. године средства да Русија издржава три црногорска пука војске. Овај пут од свега тога није било ништа. Владика Василије је изненада умро 1766. године у Петровграду, где је и сахрањен.

ЗАХЛАЂЕЊЕ ОДНОСА У ВРИЈЕМЕ ШЋЕПАНА МАЛОГ

Тешки услови живота и начини решавања питања опстанка народа приморали су Шћепана Малог да 1769. године руском емисару у Црној Гори кнезу Јурију Долгорукову понуди подршку црногорске војске у борби против Турске, а за узврат очекујући одговарајућу помоћ. За транспорт људи до Русије затражио је дубровачке бродове али их није добио јер су Дубровчани тада били на страни Турске па је покушај пропао.

Шћепан Мали, владар Црне Горе од 1767. до 1773. године (svetinjebraniceva.rs)

Сама појава Шћепана Малог узнемирила је Порту, руски двор и Млетке. Када је почео нови рат између Русије и Турске руска царица Катарина II Алексејевна позвала је све балканске хришћане у рат али Црногорци под водством Шћепана Малог се нису одазвали како се од њих очекивало.

Од тог момента, наредних десет година односи са Русијом били су веома хладни.

На предлог владике Саве 1777. године упућена је делегација у Петровград у чијем саставу су били сердар Иван Петровић, владикин рођак архимандрит Петар Петровић и гувернадур Радоњић како би изгладили односе. У Петровграду су провели шест месеци али их руска царица није примила. Разочарани су се вратили у Црну Гору.

Црногорско вођство је тада покушало да ступи у савезничке односе са Аустријом.

После похода Махмут-паше Бушатлије на Црну Гору 1785. године и настанка тешког стања по становништво црногорски главари су и даље размишљали о пресељењу једног дела породица у Русију. У молбама је истицано да би досељено становништво помогло у борбама Руса против Турака.

Петар I Петровић Његош (Фото: Википедиа)

И наследник црногорског трона владика и митропoлит Петар I Петровић Његош у изналажењу побољшања целокупног стања у Црној Гори обратио се руском двору за помоћ. Уз молбу за новчану помоћ, владика је предложио државно уређење Црне Горе, које би финансирала Русија. Предвиђала се скупштина, влада (правитељство) као извршни орган, затим заштита руског цара, а руска војска у Црној Гори била би чувар новог поретка.

Цетињски манастир (Wikimedia/Koroner)

ПОДРШКА РУСКОГ ЦАРА ПАВЛА ПРВОГ

Руски цар Павле I Петрович одредио је Црној Гори новчану помоћ, а Цетињски манастир је добио 4.000 рубљи и црквене одежде и књиге у вредности 2.200 рубљи. Првих дана јануара 1799. године стигла је и царска грамата којом су потврђене све раније царске грамате, обећана помоћ руске флоте, а гарантовано је да ће Русија сваке године Црној Гори давати по 1.000 дуката, што је био повод да Црна Гора објави да је под заштитом Русије.

Због терора Турака остало је преко 200 требјешких породица без крова над главом па је владика Петар I тражио да се преселе у Русију. После дуге преписке 1804. године пресељење је одобрено. У Тираспољски округ дошло је 100 чланова тих породица те је свако добио по парче земље и по 150 рубљи помоћи. И следеће 1805. године када је Црну Гору задесила велика суша, а ока жита коштала као ока соли, у Одесу се одселило још 90 чланова црногорских породица.

Француска револуција и Наполеонови ратови изазвали су промене и потресе које су и Црну Гору ставиле пред нова искушења. Дошло је и до раздора у односима Црне Горе и Аустрије. Руски цар Александар I Павлович посумњао је у добре везе владике Петра I са Французима па кад је преко Александра Јосифовича Мазуревског руског конзула у Аустрији сумњу отклонио послао је 1805. године Црној Гори нову грамату и 3.000 дуката помоћи преко свог изасланика Стевана Андрејевича Санковског.

МАПА КРИМА: Аутор: pavolk https://www.flickr.com/photos/pavolk/ – https://www.flickr.com/photos/26525993@N00/60622373, CC BY 2.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=2991690

Насељавање Русије настављено је и 1815. године кад је на Крим стигло 20 црногорских породица.

Све тежи и тежи услови живота и велика глад каква се до тада није запамтила, јер су то биле четири године заредом како није било земнога рода, приморали су владику Петра I да у мају 1817. године пише руском цару да ће му послати свог синовца Станка Петровића са 800 душа како би се населили у областима где одговара Русији. Биле су то породице из Цуца, Цетиња, Бјелица, Његуша и Ћеклића. Путовања ових угрожених породица нису увек пролазила добро. Неки од њих су се разбољевали и умирали на путу, а неки су били и враћени у Црну Гору.

Да би обезбедио сигуран долазак и имања досељеницима владика Петар I је послао у Русију свог изасланика Ивана Вукотића да заступа интересе Црне Горе који је тамо остао шест година. Многе покушаје досељавања у Русију онемогућавале су аустријске и турске власти ради својих интереса.

Велика глад је била у Црној Гори и 1822. године, епидемијске болести су проузроковале да су пазари били затворени. Турци су уценама онемогућавали куповину жита за потребе народа. Власт је била приморана да тражи помоћ од Русије, Аустрије и Србије.

Владику Петра I наследио је његов синовац Раде који је 1833. године у Петровграду, у присуству руког цара Николаја I Павловича рукоположен за митрополита Црне Горе и Приморја, под именом Петар.

ЊЕГОШЕВА МОЛБА ЗА ДОСЕЉАВАЊЕ ЦРНОГОРСКИХ ПОРОДИЦА У РУСИЈУ

Митрополит и владика Петар II Петровић Његош немајући избора обратио се 1836. године Русији с молбом да дозволи већем броју породица досељавање јер нема од чега да живе. Становништво катунске нахије њих око 10.000 било у веома критичном стању и борби за опстанак живота. Већ идуће године дозвољен је долазак једног броја породица.

Као и његови претходници, и Његош је финансијски зависио од Русије. Да би учврстио свој лични положај, а и руску помоћ, Његош је маја 1837. године посетио руски двор у Петровграду. Својом појавом, наступом и општим утиском успео је да опчини цара. Цар је годишњу новчану помоћ Црној Гори повећао са 1.000 на 9.000 дуката.

Стање привреде, финансија, трговине, просвете, свакодневни живот и друштвени односи у Црној Гори у првој половини 19. века, нису се знатније променили у односу на прошла времена

Његош је тестаментом за свог наследника одредио синовца Данила.

Данило I Петровић Његош имао је подршку Русије па је на скупштини главара јануара 1852. године проглашен за господара Црне Горе. Руски цар је дао пуну подршку проглашењу Црне Горе за кнежевину, а Данила за књаза.

Веома добри су односи одржавани са Русијом и за време владавине књаза Николе I Петровића Његоша. Уз књажеву дозволи 1861. године у Русију се одселило 50 породица. У првој групи било је: из Цуца 6 породица, из Чева 5, из Роваца 5 и 9 из Црмнице. Црној Гори је 1862. године дато на интерес 40.000 рубљи за куповину жита за потребе становништва. Појединци су добијали дозволе за одлазак у Одесу ради зараде радећи на разним пословима. На захтев Русија и осталих сила 1862. године заустављен је поход Омер-паше на Црну Гору. Књаз Никола је 1869. године боравио у Русији што је допринело до повећања руске материјалне помоћи.

Након црногорско-турског рата 1876-1878. године Русија се залагала да Црна Гора добије територијално проширење. Царска Русија је од 1878. године имала своје дипломатско представништво у Црној Гори.

Некадашње руско посланство на Цетињу (Tadeáš.Dohňanský / Википедиа)

Русија је 1879. године дала Црној Гори помоћ од милион круна за куповину жита, милион круна да врати дугове аустријским банкама, а 1882. године два милиона круна за куповину топова.

Године 1910. склопљен је војни уговор са Русијом, којим се Русија обавезала да ће опремити и обучити црногорску војску, а Црна Гора да неће предузети никакве војне акције без сагласности Русије.

Књаз Никола је присуствовао крунисању руског цара Александара III у Москви 1883. Аутор: Georges Becker – http://www.hermitagemuseum.org/wps/portal/hermitage/digital-collection/01.+Paintings/172895/?lng=ru, Јавно власништво, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=3248756

Своје везе с Русијом Никола је учврстио удајом двеју ћерки за рођаке руског цара.

Ово су само неке од историјских чињеница које говоре какви су били односи између Русије и Црне Горе по питању пружања братске и православне помоћи у 18. и 19. веку док је трајала борба за преживљавањем црногорског народа, не слутећи шта ће донети неко ново време.

Припремио: Миливоје Мишо Рупић