• Данас је у организацији ЈВУО Требиње  и потомака жртава испред споменика на Радачком бријегу (Љубомир)  обиљежен тужни јубилеј – 80. година од братоубилачког злочина.

Помен су служили свештеници Данило Боро и Вељко Ковач, који носи име по једном од страдалих Љубомираца.

Из Удружења ЈВуО су поручили да подсјећање на српске жртве, страдале по идеолошкој основи, треба да послужи као трајна опомена нашем народу да се више никад не дијели по било ком основу.

– Никад више брат на брата – јасна је порука организатора који су позвали српски народ на слогу и јединство.

На јубиларној 80. годишњици страдања невиних цивила на Радачком бријегу није било представника ни власти ни опозиције, а није било ни представника медија.

– Нијеми требињски медији доказују да и данас живимо „у вуненим временима“. Обавијестили смо све херцеговачке медије, али се нико није удостојио ни да најави овај догађај, а камоли да дође – кажу разочарани чланови Удружења ЈВуО уз захвалност једином изузетку – порталу Слободна Херцеговина.

Његујући антифашистичке теговине најављују да ће у наредном периоду бити фокусирани на подизање споменика борцима  Југословенске војске у отаџбини и невиним жртвама Другог свјетског рата. Према подацима, које је Удружење до сада прикупило за жртве комунистичког терора и невиних страдалника Другог свјетског рата и послије рата, на подручју Требиња убијено је у времену од 1941-1951 око 450. особа српске националности. Међу њима је било 379. цивила, а од тог броја чак 20. свештеника Епархије Захумско –Херцеговачке и Приморске, као и још десетак лица убијених од стране друге војске, а које комунистичке власти из непознатих разлога нису евидентирале.

Данашње окупљање било је подсјећање на крвави фебруар 1942. године када су партизани предвођени Савом Ковачевићем, Петром Драпшином и Драгицом Правицом на Љубомиру убили 21 мјештанина, а касније још шест сељана.

Од укупно 30 похватаних љубомирских сељака, 21 је осуђен на смрт, „без консултовања мјесног политичког и војног руководства“.

Смртна пресуда је за већину извршена 27. фебруара на Радачком Бријегу пред великим скупом војске и народа.

Том приликом стријељано је осам Ковача: Јово, Бранко, Јанко, Раде, Вељко, Видак, Гојко и Душан, Лечићи: Тривко и Милован, Никола Кашиковић, Перо Сорајић, Пајо Атељевић, Тривко Буднић, Крсто Мијановић, Пајо Милић, Раде Поповац и Перо Сушић. Крста Кашиковића и Обрада Томашевића лично су до смрти моткама претукли партизански команданти (а касније знаменити народни хероји) још на почетку акције, док је Тривко Сорајић убијен за вријеме блокаде Љубомира.

Након Радачког Бријега стријељани су Перо Лечић, Јула и Никола Мијановић, Мато Крунић, Новица Ковач и свештеник Дамјан Зотовић.

Крв проливена на Радачком Бријегу није била од „користи народоослободилачкој борби“, како су вјеровали њени џелати – већ је само утврдила црту између два политички непомирљива дијела народа и подстакла ескалацију братоубилачке мржње и насиља.