• Његово преосвештенство владика захумско-херцеговачки Григорије рекао је да Брадина, мјесто незапамћеног страдања Срба, треба да буде вјечита опомена и подсјетник да нико никада више не смије дозволити да овом земљом завладају мржња, освета и страх.

Он је рекао да „једино што рат не може и што никада није могао а то је да угаси срце у којем обитавају Бог, правда, истина, мир и доброта“.

„Сваки човјек у БиХ који је прогнан из завичаја, коме је срушен дом, коме је убијен отац, брат, сестра, кум, пријатељ, нека зна да је најважније што људи могу све отети једни другима, али срце и оно што нам је у срцу не могу узети. Из срца људи извија се зло или добро и није могуће узети оно што је у њиховим срцима па су зато узалудни зло и злочин, убиство и отимање“, истакао је владика Григорије у бесједи у Брадини, мјесту које свједочи о страшном страдању Срба у протеклом рату у БиХ.

Он је у бесједи пред учесницима европске радионице „Суочавање с прошлошћу оптрећеном насиљем у БиХ“ из различитих европских земаља, али и из БиХ, истакао да му је припао тежак задатак да говори на мјесту великог страдања.

„На овом мјесту сам прије неколико година народу окупљеном око овог споменика рекао: ‘Боље вам је да сте потомци убијених него убица’. Знам да то није велика утјеха на земљи и у овом свијету али такође знам да у вјечности и те како јесте“, рекао је владика Григорије.

Он је подсјетио на непорециву истину а то је да су људи који су овдје живјели кроз времена заливали поља, воћњаке, шуме и пропланке оним најдрагоцјенијим што човјек може дати земљи – сузама и знојем, знојем праведним и сузама пуним доброте и честитости.

„Земља, завичај и дом се не купују нити зарађују новцем а поготово не оружјем. Завичај се задобија љубављу, знојем, трудом и сузама, радошћу сватова и тихим оплакивањем умрлих а не убијањем и затирањем. Не злочином, ма ко и с које стране га чинио“, истакао је епоскоп захумско-херцеговачки и приморски.

Он је навео да је непосредно након рата, као свештеник, често на рукама данима носио дјечака Жарка Куљанина који је насилно и пријевремено рођен у логору.

„Жарко није могао да се игра, он је био параплегичар. Био је парализован, тешко је говорио и слабо чуо. Њега смо могли само носити јер скоро свака функција његовог тијела била је оштећена и тако је, нажалост, остало до данашњег дана. Оно што није било оштећено и што је савршено функционисало јесте његово срце. Много шта ћу заборавити живећи на овој земљи али једино сигурно никада нећу – поглед, загрљај и срчаност Жарка Куљанина, чији је отац брутално убијен а, према свједочењу многих, глава му је била одсјечена“, рекао је владика Грагорије.

Он је навео да Жаркова храбра мајка данас није могла доћи јер је већ годинама посвећена сину и борби с његовим болестима и немоћима.

„Ето шта је рат, шта је злочин и шта он проузрокује. Једино што рат не може и што никада није могао а то је да угаси срце у којем обитавају Бог, правда, истина, мир и доброта… Када дођемо на праведени суд, неће нас Бог питати шта смо стекли новцем, преваром, убиствима, злочинима, нити колико имамо новца и имања. Напротив, рећи ће само: ‘Дај ми своје срце да видим јеси ли мој’“, истакао је владика Григорије.

Он је оцијенио да је „ово час када је паметно да погледамо у своја срца да нас каква тама не би обузела“.

„Важно је да научимо какво је зло газити по људским сузама, по људском зноју а тек како је страшно загазити у људску крв… Нека нам ово мјесто незапамћеног страдања буде вјечита опомена и подсјетник на то како никада више не смијемо дозволити да овом земљом завладају мржња, освета и страх… Нека нам Жарков примјер и страдање буду увијек пред очима како више ниједно дијете не би доживјело Жаркову судбину и како ниједно село неби доживјело судбину Брадине“, поручио је владика Григорије.

Брадина је мјесто које свједочи о страшном и великом страдњу српског народа у БиХ, а о чијим размјерама говори податак да у Брадини данас живи двоје Срба.

Свештеник у Коњицу Милан Бужанин рекао је јуче у Сарајеву, у оквиру радионице „Суочавање са прошлошћу оптерећеном насиљем у БиХ“, да су ово двоје стараца вјероватно опростили злочине који су им се догодили, јер тако учи и хришћанска православна вјера, и саживјели се са комшијама јер су пензионери, па и немају неке велике животне прохтјеве.

Према попису становништва из 1991. године, Брадина је имала 665 становника, од којих су 603 били Срби, 32 Хрвати, 16 Муслимани, 12 Југословена и двоје из реда осталих.

Прије почетка рата у Брадину је дошло око 300 избјеглица из околних мјеста, Коњица, Мостара, Сарајева, тако да је у том периоду у Брадини боравило око 900 људи, рекао је игуман манаситра Житомислић Данило.

„Због стратешког значаја овог насеља 25. маја 1992. године око 3.000 припадника муслиманских и хрватских паравојних формација крећу у напад на Брадину, која је до тада била под контролом већинског српског становништва. Неколико десетина слабо наоружаних мушкараца није било у стању да пружи отпор и одбрани Брадину у овом нападу. Насеље је у потпуности спаљено и уништено, Црква Вазнесења Господњег запаљена и срушена, а становништво убијено на најбруталније начине, протјерано и одведено у логоре Челебићи и Мусала. За само два дана, од 25. до 27. маја 1992. године, убијено је 47 цивила“, навео је игуман Павловић.

Он је напоменуо да је у логорима Челебићи и Мусала било заточено 330 цивила који су на најсвирепији начин мучени, а у овим логорима је убијено још двадесет људи из овог насеља.

Циљ европске радионице „Суочавање с прошлошћу оптрећеном насиљем у БиХ“, која је почела јуче и траје до 26. априла, јесте да учесници, који су из различитих европских земаља, али и из БиХ, саслушају једни друге. Радионице организује њемачка фондација „Максимилијан Колбе“ заједно са Међурелигијским вијећем БиХ.

Током радионице предвиђен је обилазак четири локације на којима су страдали Срби, Бошњаци, Хрвати и Јевреји – Брадина у којој су страдали Срби, Трусина у којој су страдали Хрвати, Ахмићи у којима су страдали Бошњаци, те Крушчица у којој су страдали припадници јеврејског народа.

РТРС