У гатачком селу Добреља обиљежено је 80 година од свирепог убистава 39 недужних цивила од стране партизана Првог херцеговачко-црногорског ударног батаљона. Парастос погинулима служио је Његово преосвештенство Епископ Захумско-херцеговачки и приморски г. Димитрије.
Фото: Јадран Требиње
Потомци и поштоваоци невино страдалих цивила овог херцеговачког краја, по први пут на осамдесету годишњицу од покоља, парастосом су обиљежили дан сјећања на страдале претке. Миливоје Сушић имао је шест година када су му партизани убили оца и дједа. Прича, његов живот након тог 04. априла био је велика патња.
Фото: Јадран Требиње
-Тога дана партизани су ми убили оца Обрена и ђеда Павла, нису се томе надали, јер никоме ништа скривили нису. Са шест година остао сам сироче,брат ми је имао једну, а сестра три године, били смо пука сиротиња. Живот није могао бити гори него што је био. Више су ме уништили војнички дани, него ишта друго. Замислите како ми је било и шта су ми радили када је у мојим војничким карактеристикама стајало „Потиче из четничке породице“- прича Сушић.
Обрен Николић, са непуних 12 година, најмлађа је жртва овог крвавог пира. Његово име и данас живи кроз потомка, који истиче, са поносом носи његово име.
-Поносан сам што носим име дјечака који је овдје страдао, јер кроз моје име он наставља да живи- каже Обрен Николић.
Након парастоса присутнима се обратио Епископ Димитрије, поручивши потомцима да се са увијек и са поносом сјећају својих предака.
-Ја сам одрастао у породици чији су преци страдали на Зиданом Мосту. Мој отац, кога сам скоро сахранио, никада ме није учио ни мржњи ни осветољубивости, нити било чему сличном. Увијек са радошћу, љубављу и побожношћу сјећао сам се својих ђедова који су оставили своје кости незнано гдје. Пружио ми је наду да ћемо се поново са њима срести, а свима осталима је пружио прилику за покајање.Немојте да се стидите или плашите да помињете своје претке, помињите их и знајте да је то нада напретка читавог нашег друштва. Преко злочина се не може прећи заборавом него само праштањем, покајањем и поклањањем пред братском раном- рекао је епископ Димитрије.
На достојно спомен-обиљежје ове жртве чекале су скоро 50 година. Потомак страдалика, Раденко Тодоровић каже да ово обиљежје није споменик пркоса већ поноса и опомене.
-За нас је данас велики дан, из таме и забора поново васкрсава истина о нашим прецима паћеницима и као да се данас поново рађају. Велика субота те давне 1942. године остаје да се памти и спомиње да се никада овакво зло у српском народу не понови- поручио је Тодоровић.
Партизани првог херцеговачко-црногорског ударног батаљона под командом Влада Шегрта и других јединица из Пиве, Голије, Бањана и никшићког краја под командом Милије Станишића и Јанка Тадића на безуман начин поубијали су своју браћу, да ли по сопственој савјести или по туђој наредби то историја тек разоткрива.
-Ране нанесене прије 80 година боле на сваки додир и помен. Осамдесет година после требало би да нам је лако мирно саопштити голу истину прогоњену и распету. Истина је у породичним предањима траја и претрајала и као таква за сва времена ушла у колективну свијест. Крвавом прољећу 1942. године предходила је исто тако крвава зима 1941. Кроз српски народ тутњала је тих мјесеци црвена комунистичка олуја уништавајући све оно што је било противно њеним интересима. Притискали су Херцеговину под плаштом заштите српског народа од усташког ножа, али још чешће страхом и терором. Толико да је ових мјесеци сва Херцеговина била у партизанским рукама. Њихова војска бројала је тада 10 000 бораца- казао је професор историје Милан Никчевић.
Сјенима страдалника данас су се поклонили и начелник општине Гацко Огњен Милинковић, представници Општинске борачке организације, ученици Средњошколског центра „Перо Слијепчевић“ Гацко са професорком Анђелином Никчевић, као и бројни потомци и поштоваоци жртава.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
