„Чуј, заиме Бога! Пет година ме пљачкали и дигли ми „и црно иза нокта“ – сад оће и ово што је преостало! Да дам моју муку нерадницима и лупежима! И још да им алалим! . . . Е само про мене мртва! Не дам, бели, Златуљу, Голуба и Мацоњу, па таман да ће ме бљешати, на правди Бога, ко Марка Поповића! Ја сам примото стожеру! Оћу да проживим још ово који дан по моме ! А проћи ће и ово њијово! Брже но што они мисле! Свачија се прије зоре утрнула!“
Прочуло се да Стајо неће у задругу! И да на почетку „нове ере“ прориче крај система који нема алтернативу. Колебају се још неки око задруге. Ђед је трн у оку нове власти!…
Да би му доскочили, хитно сазивају конференцију у Матовој кући. Присуство обавезно, под пријетњом привођења. На дневном реду само једна тачка: Градња задружне штале у Липничким Главицама.
Јапија се довози чак из Бјеласнице. Зна власт гдје ће Ђеда Стаја забољети.
„Куверенцију“ води полуписмени предсједник Мјесне заједнице Видоје Мијајлов. Присутан полуписмени мајор УДБ-е из Гацка, Радослав Богданов. Бајаги кумовска кућа. И Нова Власт!
„Е, да видимо ко све има волове у селу“? – одмах прелази „на ствар“ Видоје Мијајлов.
„Има Стајо! И то најбоље у Гацку! Могли би сами довући сву јапију!“ – спремно и гласно одговара Вукашин Глуво, доказани викач парола.
„А добро, ако ја даднем волове , ко ће ићи уз волове и управљати њима?“ – пита Ђед Стајо.
„То је моја брига! Волове ће водити, ево . . . ево друг Вукашин“! – одређује Видоје на лицу мјеста.
„Мој маал је моја брига, Видое ! И то највећа !“ – исправља Ђед Стајо предсједника. „И како то мислиш да глуви Вукашин управља воловима кад он никад није имо ни мачку пред кућом?
Ако ће волове водити Никола Стеванов, који их је вазда имао и зна шта су волови – даћу! Ако неће он, онда не дам! Да ми ово глуво галами и барлијече на волове; страши ик и ломи . . . Не дам!
Pixabay.com
Била је то година четрдесет и седма, прошлога вијека. Није било лако тадашњој власти рећи : „Нећу и Не дам.“ Без обзира на Ђедову осамдесет и седму …
Радослав ведри и облачи у Гацку. Понајвише свлачи. Треба да саулише контрашки иступ старога кума. . . .
„Мјесец дана затвора!“ – с пика!
Но, то није довољно! Ништа од тога ако Стајо пречами у самици, међу четири зида, четири евте, гдје ће га виђати само дежурни стражар и можда још чистачица. Овог необичног затвореника треба да виде сви. То мора бити „отворени затвор“ ! . . . Педагошки изум нове власти !
Свако јутро иду ђаци у школу из Липника у Гацко. Око пет километара. За њима полако иде и Ђед Стајо. Штап, шешир, лула. Осамдесет и седам година.
Иде да по казни чува задружна говеда на Кекића оку, испод Гацка. Туда пролази највише свијета. Да виде сви да нема зајебанције с колективизацијом! А и Стајо да се увјери да и задруга има волова. У пресјенак сунца: натраг у село. Баби на конак. Тако тридесет сунчевих залазака! Да не би неко рекао да је нова власт „нечоечна“ и да злоставља старе људе !…
Отворени затвор!? Брука пред свијетом. Или „свртање рогова“. И Стају и свијету.
Пири прољетни вјетар и носи јак мирис цвијећа. Бијели се гатачко поље под кошутом. Радослав на бициклу. Вјетар му раскрилио кожни капут. Види се ливор. Обиљежја власти ! Није баш највјештији овој направи. „До јуче“ је ћакао на четири дрвена кола, испод Самобора.
Кривуда средином цесте. Ајде му се не склони! Застао Ђед, гледа „сломиврат“. Анатемате ђавала! Крсти се пред ђавољом работом.
„Добро јутро, куме Стајо!“ – руга се Радослав Светоме Јовану, који је „надлежан“ за све кумове овога Свијета !
„Добра ти срећа, куме Радославе !
„Ама, идеш ли то у школу, куме Стајо?“
„Идем, ево, куме Радославе!“
Мијенило се на томе.
Одслужио Ђед поштено заслужени затвор и опет је уз своје волове Мацоњу и Голуба .
„Ћа, корисан!“ . . .
Иде година четрдесет осма . ИБеовска. Кроз Гацко дере пјесма : „Ој, Стаљине, стара бако, не вара се Тито лако!“
„Моребит“ богами! Моребит се Тито и није преварио, али Радослав јесте!
Одвели га „ђевери“ на Голо острво да испира мозак сланом водом. Два дуга љета господња!
Ђед Стајо га чекао!
И дочекао!
Вратио се Радослав. Одбацио гријехове на Голаћу – нема га пола ! Ревидирао ставове ! Нови човјек !
У кавани „Код Новака Секанина“ у Автовцу, сјео за сто код пећи. Ту Стајо редовно сједи, па то зову Стајово мјесто!
Шмрче Радослав и покашљује. Скрозирао га ледени јесењи Равњак с Волујака ! Послије Јадранског мора мораће да се навикава на гатачку климу.
„Дај ми, молим те један чај! Назебо сам.“ – хуче Радослав у прсте.
„Какав ћеш ? Имамо руски и кинески.“- сједа му Новак на муку.
„Немој, немој чај ! Скувај ми једну каву!“
„Коју ћеш? Турску или нашу, српску ?“
„А имаш ли ти воде?“
„Како нема воде! Ево је пуна канта! Тазе за’ваћена из бунара пред „Јововице каваном“. Национално неопредијељена и – џабе!“
Може се Новаку јер му брат Косто, такозвани народни херој, није дочекао велику прозивку четрдесет осме, па остао непорочан пред властима. Како је пред народом – то је друга и дуга прича. Да је жив сигурно би и он пио воду са школским другом Радославом, у истој овој кафани, која се не би Новакова звала. . .
Застао ђед Стајо на вратима каване и не вјерује својим очима, иако га још добро служе! За „његовим“ столом сједи кум Радослав! . . .
Неће Ђед на своје мјесто, него сједа за први сто до врата. Сад он организује представу па му треба аудиториј. Ставио руку изнад очи, као да боље види, и зове да га сви чују :
„Ооо куме Радославе!“
Радослав подиже поглед.
„Ама јеси ли то ти, кумим те Светијем Јованом?“
„А ево јесам, куме Стајо.“
„Вратијо се ?“
„Ево!“
„Ама, црнијо се ко сам ти, ја оно идох у школу, па брзо завршик. А ти се нешто позабави!? Мора да нијеси добро учијо па те вртали на поправни !“ . .
И тако. Чекао Ђед и дочекао.
Али, ту није крај приче о кумовима.
Ни једна власт не одбацује покајнике ако су спремни на све, да би увијек изнова окајавали приписана им „сагрешења“. Тако је и Радослав добио дискретно намјештење. Тамо гдје пролази довољно свијета да се ослушне пулс народа. Пословођа је новоотворене „Бојаџијске радње ‘Канчело’ у Автовцу“. Четири раднице и он. Гатачки крај је одвајкада производио вуну, пређу и сукно у великим количинама.
Иде прича о кумовима. О њиховом сачекивању и поздрављању. Докони, којих увијек и свуда има „хватају муштулук“ Ђеду Стају:
„Стајо, ено твој кум Радослав се опет „пита!“
„А, ђе су га то сад намјестили?“
„Ено га пословођа у бојаџијској радњи у Автовцу.
„А шта се ради у тој, како рече, радњи?“
„Бојаџијска радња. Боји пређу, плетиво, сукно –шта оћеш и како оћеш!“
„Е знао сам Богами! Одавно он боји. Само у Црно!
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
