• Ваљда су одлучили да заспу па шта им бог да, а ја, не знајући с ким сам на огољелом отоку, нагом ко од мајке рођеном, без дрвцета, а вјерујем и без змије, јер ни она не би имала шта да једе, наставих да тонем у небо. И море набрекло.

Пријети дубоком тишином. Чини ми се да чујем неку далеку тутњаву, као да читав свијет пролази поред нас. Намјерно? Ми смо кужни, жртвовани отпад. Све је у обамрлости. Ово је крај свијета. Нисам ни сањо да небо има толико кандила. Поклопило нас је ко на одори од чистог каменог платна. Осјетио сам тежину неба, обухватало нас огромним пространством, склапало нам очи, њежно али упорно. Даље се ништа не сјећам, све док ме јутарња језа није пробудила. Остали спавају. Боже, ко су ови? Одакле су? Знају ли како се зову? Скинути су са списка? Водићу их као безимене? Све ћу то морати провјерити за који час, док их избудим, али нека их још. Кориснији ће бити одморнији.

Голи оток једно од најпознатијих и најсуровијих затвора у СФРЈ

Први што дође к себи подиже се и сједе полако скупљајући ноге рукама ко да су туђе, прикупи кољена и опаса рукама. Тако му лакше. Упитах га како се зове. Чини ми се да рече Комненовић. Одакле је? Из Билеће. Шта је по струци? Техничар. Остали бјеху углавном разни мајстори, предратни лупежи, зенички затвореници.
Размишљам, а није ни тешко, послали су праву радну снагу. Разбудише се и остали, протежу се, зијевају, али нико ни с ким не говори. Рекох им да ћу се до даљег ја питати, ако немају ништа против, што је код њих вјероватно изазивало гњев, али им се није посебно мијењао презриви поглед. Презрени од свих презирали су свакога. Све им је било свеједно.
Предложих да сиђу до обале и окупају се, и не питам знају ли сви пливати. Мислим, ионако смо жртвовани, можда је утапање љепша страна овог излета. Сишли су као да су једва дочекали. И они су навикли да други за њих мисли, тако да смо се добро уклапали.
С првим зрацима сунца угледасмо нашу трабакулу. Сви смо на обали. Прво искрцаше конзервирану храну, све ратни плијен или Унрина помоћ, о чему тада нисмо имали појма. Рекоше нам да храну и воду разгодимо за десетак дана.
Након што смо се помогли и напили воде, искрцали смо грађу, а трабакула нестаде са видика.

Наставиће се