• Најрепрезентативнија и најпознатија средњовјековна босанскохерцеговачка некропола Радимља (код Стоца) представља гробље православних угледника Милорадовића-Храбрена.

др Горан Комар међу стећцима у Радимљи

У своме укупном, естетском и умјетничком и религијском изразу, она је несумњиви продукт правовјерја. Ако се узме да готово сви њезини епитафи свједоче укоп припадника знамените лозе, јасно је да се њезин православни карактер не може доводити у питање. Ваља се увијек сјетити ријечи теренског истраживача М. Вега: „U prvom redu treba a priori odbaciti svaku pomisao na tvrdnju da su spomenici na Radimlji svojina vjernika bosanske crkve koju mnogi učenjaci smatraju heretičnom“ и: „Stećci se pojavljuju na prostoru gdje nikad nije bilo bosanskih heretika ili heretika uopće.“ У својом синтетичким прегледима М. Вего (Из историје средњовјековне Босне и Херцеговине) је подвлачио опажање да се стећци налазе на „чисто илирском подручју“ и да се вежу за гробне гомиле.

Он 1980. године пружа тек незнатан дио примјера како би учинио илустрацију. По томе погледу он се не може означити претечом најобимнијег дјела које доноси слику стања у Далмацији, дјела подупртог једном католичком удругом (А. Шкобаљ, Обредне гомиле), јер су стари антропогеографи, понајмање заслужни Ј. Дедјер, и те како дотакли ову појаву органског везивања и проистицања стећка из гробне гомиле која се официјелно приписује палобалканском супстрату.

М. Вего и његово дјело представља и данас несавладиву запреку шовинистичким погледима огрнутим научним плаштом које у Босни и Херцеговини и у наше вријеме производе аутори који одбијају помисао на присуство православне црквене огранизације у Хуму.

Вего каже: „…da su se stećci u obliku sanduka upotrebljavali u Humu od ortodoksnih vjernika u doba II polovine 14. vijeka“.

Овај истраживач је навео тек неколико примјера монуманталних гробника са натписима. Оно што је за Радимљу изузетно важно је присуство на локалитету Црквина у опсегу засеока Видоштак великог броја споменика средњег вијека који леже уз остатке старе цркве која се, сходно налазу плоче са представом Пресвете Богородице са Христосом, означава као „Богородичина“. Управо овдје лежи и данас плоча са натписом калуђерице-дивице Марије жене попа Дабижива врло разговјетно датирана годином по византијском рачунању: 1231. На Радимљи, чији је други назив Војводина, леже три масивна крста.

Њихов положај није производ случаја, већ осликава ситуацију на бројним хумским некрополама наткриљеним Крстом. Њихов положај је одређен потребом да се истакне призив Крстом гробљу житеља Хума, житеља Херцеговине и Крст представља, формира, царске двери древноме гробишту. Простор овог чланка ми не допушта да набрајам примјере. Сви познаваоци херцеговачких некропола то знају. Крст на Радимљи, или Јасени, или Бунчићима, није ни за годину дана млађи од високог сљемењака или сандука. Он се само подиже на одговарајућем мјесту! Крстови на Радимљи управо усљед свога богатог ликовног израза то свједоче боље него други? Вего је искусним оком прегледао и анализирао бројне ликовне представе на споменицима Радимље казујући о њиховом правовјерном карактеру. Упечатљив је међу радимљанским натписима онај који каже: „ϮАз раб Божји Радоје Вуковић синовац војеводе Петра. ВВ ВВ“.

Војвода Петар Милорадовић бијаше ктитором цркве Светих Апостола Петра и Павла на Ошанићима до којих сеже предио Батноге. Његова гробна плоча лежи пред црквом, као што гробна плоча калуђерице Марте лежи крај апсиде ове Петрове задужбине. Бројни су крстови уклесани на радимљанским споменицима. Други Радоје Храбрен бијаше син војводе Стјепана који изреком каузује да лежи на својој баштини „на Батногах“. Уколико је предио Батноге у власништву овога рода (према Вегу предио од Ошанића до потока Радимља), тада ова некропола припада Милорадовићима-Храбренима. Због тога је Вего категоричан: „Upravo ovaj natpis i bez ostalih navedenih dokaza dokazuje da se niko od heretika na ovo groblje nije smio pokopati jer su Miloradovići pravoslavni i vlasnici čitavog groblja“.

Ја не само да означавам ово гробље власништвом Милорадовића, него постављам питање: да ли је и Павко Радохнић укопан под крупни сандук на Ходову (Хареми) управо имао родбинску везу са родом кнеза Павка и брата му Петра и кнеза Вукца, Стјепана? Попрати су село којему припада Видоштак са древном црквом и плочом калуђерице Марије „подружјем“ попа Дабижива, а Попратовићи бијаху развојна линија Храбрена. Ако је Вего у праву када изједначује доброга Радоја Попратовића из једне дубровачке државне листине са добрим Радивојом Попратовићем дијаком, тада ваља гледати и на могућност да је постојала веза Павка Радохнића са Ходова са овом личношћу. (Недавно сам објавио тачан цртеж натписа Радохнића са Ходова). А такво сазнање могло би добрано промијенити погледе на дистрибуцију и стабилна станишта рода Храбрена. Као што наш налаз гробног споменика и натписа Радича Пићевића и селу Клечак открива гробишта овог властелинског рода ван сједишта у Љутом Долу.

Ево што Вего пише о Видоштаку: „Tu u blizini nekropole je bila u najstarijim rimskim vremenima starohrišćanska crkva sv. Vida po kome se i lokalitet nazvao Vidoštak. No to se ime primjenjivalo i na Stolac i njegovo polje (Planum s. Viti) u 15. vijeku. U ruševinama pomenute crkve, kasnije nazvane sv. Bogorodice, nađen je kameni kipić Gospe s Kristom djetetom u ruci iz oko 1200 godine. Izgleda da je ova crkva bila parohijalna…“

Овај аутор је јасно рекао да су гробље на Видоштаку, црква Пресвете Богородице и стећци на Радимљи припадали хришћанима источног обреда. Свакако, ваља погледати и на остала стара гробља у реону Видоштака: гробље на Горици са натписом жупанице Руди (недавно сам објавио тачан цртеж натписа), али и на удаљеније гробље у Ходову, па и у Љубљеници. Три ходовске некрополе су посве изузетне умјетничке израде и барем дјелимично оне могу припадати Милорадовићима-Храбренима. Не би то било необично када се погледа на распоред њихових цркава-задужбина у овоме крају.

Од Ошанића, преко Тријебња, храма Св. Николе из којега сам недавно објавио и нове натписе, а који је 1534. подигао Радоје Храбрен, Опличића, Клепаца и других дестинација. Оваква дистрибуција рода Храбрена, несумњивих управљача овим подручјем, са средишњим историјским спомеником црквом Св. Вида-Пресвете Богородице на Видоштаку у којој дјелује поп Дабижив за владе рода хумског кнеза Мирослава, као и позната позиција рода у периоду турске владавине, не допушта инсталацију јеретичких организација у овом крају. Милорадовићи су и из општег хода и карактера српске православне породице Немањића и обрасца њиховог ктиторског прегнућа, али и из црквено-културног наслијеђа сопственог завичаја могли црпити замисли за најкрупније ктиторско дјело њихова историјског периода у читавом српском народу.

Када се говори о столачком крају ваља се сјетити и плоче са ћириличким натписом која је пред Други свјетски рат пронађена у свештеничком гробу (са кандилом) у средишту Стоца, а која је одлуком покојног архимандрита Симеона одложена у Зетски дом у Стоцу. Вјерујем да није тешко докучити разлоге за темељита минирања скоро свих задужбина Милорадовића у протеклом рату.

др Горан Ж. Комар