Билећка трилогија: Ја сам дошао због Јованке
-
Зову је: Јованка! Јоке! Одазвала се и ушла у кућу. Дознао је име, може бити српске православне вјере или румунске, али то није битно. Атеисти је свеједно. Циганској вјери нико није придавао пажњу. И у вјери су имали слободу.
Сутрадан опет исто друштво, исти раздрагани смијех, исто мјесто. Марко их пусти да га прођу не погледавши за њима, стао је и викнуо: Јоланда! Заборавио је право име. Све три стадоше. „Зар ми нећете погледати у длан? Трећи пут се виђамо. Трећа – срећа.“ И баш она трећа одговори: „Можете навратити, то моја нана ради“ – и прођоше.
Значи, трећој је име Јоланда, а оној Јованка, али добро је, навратиће, одлучи.
Смисли да је предвече најзгодније. Уђе у двориште, она друга изађе преда њ, поздрави и рече да га чекају. Уђе у пространу просторију с некаквим старинским намјештајем, лијепо уређену, има и диван, канабе, фотеље… Размишљао је гдје ли све ово накупише. У кући мирише кафа, а дијели се још увијек на тачкице. На вратима се појави стари циганин, али млађи него што је очекивао, има све зубе, и то два златна, на рукама два скупа прстена, цигарлук од слоноваче с позлатом. Марко збуњен. Циганин се представља, пружа руку према фотељи: „Изволите“! Марко збуњен, не зна да ли да каже једно од својих имена, зашто не крштено, зашто би лагао цигане, некако их и он поштује.
По љепоти личила му је на Кип слободе
Сјео је а да се није ни представио.
– Јоланда ми је рекла да ћете навратити – сједајући рече, вјероватно, отац фамилије.
Било је то више питање него потврда разлога доласку. Није имао спреман одговор. Он и није ништа смишљао. Једноставно, упао је без јасног циља, видјеће шта се догађа па ће се сналазити као и раније у многим ситуацијама.
– Ја сам, у ствари, дошао ради Јованке – одвали Марко без околишења, а и циганин исто тако:
– Јованке, значи?
– Да. Свидјела ми се на први поглед. Желио бих да је боље упознам, ако немате против.
Циганин миран. Надмоћан. Зна колико вриједи Јованкина љепота. А и школована је. Добро говори њемачки. Лијепо пјева и игра.
– Тако, дакле? – палио је цигарету и посматрао Марка. Повукао први дим, удобније се намјестио на канабету, још мало ћутао и:
– Ви сигурно знате колико наша Јоке вриједи?
Очекивао је одговор, али Марко га није имао. Ипак, морао је да нешто изусти.
– Много.
– Много. Колико много?
Наставиће се