• Не пропустите причу о младом билећком фдубалеру који је више од деценије проливао зној по зеленом терену да би радом и талентом од билећког Херцеговца стигао до европске каријере.

Извор: Слободна Херцеговина
Текст: Јелена Радмиловић

Никола Попара (23) млади фудбалер који је потекао у билећком Херцеговцу најбољи је доказ да се радом могу достићи снови. Потекао је у радничкој херцеговачкој породици. Имао је свега 15 година када се отиснуо из Херцеговца у свијет. У разговору за Слободну Херцеговину Никола открива како је прешао трновит пут до садашљег ангажмана у Швајцарској, прича о својим тренерима: Клинчарском, Варги, Станојевићу, тренинзима са Сашом Илићем и Младеном Крстајићем, али не заборавља родну Билећу и дрес Херцеговца. Тврди да су га тренери Вукоје и Миленић још у Билећи научили да постане фудбалер, али пре свега човек. Билећи се радо враћа, а своју браћу доживљава као своју највећу снагу.

-Потписао си уговор са швајцарским клубом Бил Бином. Kолики је то корак у твојој каријери?

– Кад сам преговарао са овим клубом и разговарао са људима који улажу велика средства у овај клуб видео сам да клуб има високе амбиције. Дошао је нови власник,улаже много новца у клуб, и хоће са Бил Бином да направи врхунске резултате. Направљен је нови стадион. За ових 5 дана колико сам у клубу видео сам да сам направио прави потез и веома сам срећан сто сам дошао у овако организован клуб и земљу. Условима сам врло задовољан.

-Када и како си почео да играш фудбал?
Почео сам у ФК Херцеговац из Билеће кад сам напунио 8 година. Први тренери су ми били Рајко Миленић и Зоран Вукоје. Зоран Вукоје ми је много помогао, давао савете прво да постанем човек и после да будем велики фудбалер. Много сам учио од њега, и велико му хвала на томе. Пратим мој бивши клуб и надам се да ће једног дана остварити врхунске резултате.

-Кад си отишао из Билеће?

– Из Билеће сам отишао у 15-ој години живота и то право у Партизан. Био је то тежак почетак. Први пут сам отишао у велики град, са полупразним кофером. Нисам имао избора, дошао сам и рекао “Боже, морам да успијем!“ Само Господ зна кроз шта сам све прошао да бих дошао до овог уговора. Кад се човјек бори и вјерује у себе може да оствари снове. Досадашње снове сам остварио, али настављам да сањам и даље.

-То је твој универзални рецепт ?
Онај ко се не предаје и даје све од себе, мора да успе. Без борбе нема опстанка.

-Колико је тешко наћи ангажман у иностранству?
– Тешко. Србија има много талентованих играча, али у задње вријеме тешко долазе до иностраног ангажмана. Онај ко живи за фудбал, успеће, јер фудбал никоме није остао дужан,

Играо си за Телеоптик, Спартак и Војводину. Можеш ли повући паралелу између тих клубова?
-Играо сам две године у млађим категоријама Партизана. Три године сам играо за Телеоптик. Никада нећу да заборавим шта је фудбалски клуб Партизан урадио за мене. Дао ми је услове да напредујем, и нормалан живот, све оно што нисам имао у Билећи. То никада,али никада не могу да заборавим. Тренирали су ме велики тренери и људи, играо сам и тренирао са великим играцима.

Са ким си све играо и ко те је све тренирао?
– Тренери су ми били Слађан Шћеповић, прихватио ме као сина и много помогао. У Телеоптику су ме тренирали Звонко Варга, чувени Никица Клинцарски, Игор Спасић.Помогли су ми да постанем човек и да учим фудбал. Два пута сам као млад играч био на припремама Партизана.Тренер је тада био Александар Станојевић. Колика је част тренурати и учити од Саше Илића или Младена Крстајића. Много сам од њих научио.

Ипак си отишао из Партизана?
– Добио сам праву прилику и са 20 година отишао у Спартак. Тамо сам одиграо 26 утакмица.После ме је пут одвео Војводину и зу сам освојио први пехар у каријери у сениорској конкуренцији. Нови Сад сам стварно доживео као свој град.

Слиједи прелазак у Јагодину?
– У Јагодини сам провео 6 лепих месеци и играо сам стандардно. Ту сам упознао девојку Јовану. Мислим да сам могао да дам и више у српском фудбалу, али нова прилика је Швајцарска. .

– Србија је првак свијета у конкуренцији до 20 година. Како коментаришеш да многи талентовани фудбалери послије двадесете године нестану са велике сцене?

– Не могу да кажем ништа лоше за српске клубове и клубове у којима сам играо. Да није било њих не бих био овде. Проблеми које сам имао помогли су ми да очврснем.Примао сам ударце, али сам увек говорио себи, ко зна зашто је то добро, мораш даље. Остављао сам задњи атом снаге за сваки клуб, Бог је то видео!
Срећан због наше репрезентације.Кад сам видео мог брата Мијата Гаћиновића да држи пехар, сузе су ми кренуле. Мијат је мој велики пријатељ, јако добар дечко и надам се да ће прећи у неки од највећих европских клубова и направити велику каријеру,јер је заиста заслужује. Срећан сам и због мог пријатеља Срђана Бабића. Ова генерација се неће изгубити јер их води велики тренер и човек Вељко Пауновић.

-Ти си већ носио дрес БиХ? Имаш ли репрезентативне амбиције?

Био сам капитен репрезентације БиХ до 19 година и носим лепе успомене. Сад ми је клуб најбитнији, а будем ли се доказао не сумњам да ћу добити шансу и у репрезентацији.

-Како ти се свиђа у новом граду?
– На први поглед, леп град за живот. Фокусиран сам на тренинге, биће времена за шетњу. Надам се да ће ми се Јована ускоро придружити па ћу тада више обратити пажњу.

-Како си прихваћен од стране саиграча?
– Врло добро. Овде се прича немачки, француски, италијански…У екипи имам двојицу саиграча из Србије, двојицу из Хрватске, помоћни тренер је Бугарин. Разумемо се доста добро.

– Шта носиш као најљепшу, а шта као најружнију успомену из дјетињства?
– Нема ружних успомена. Потичем из радничке породице, нисам увек имао све, али то ми је дало снагу да се изборим са искушењима.

-Кога имаш од чланова породице и шта они кажу за твој успјех?
– Мајка и отац живе у Билећи. Браћа су у Србији. Сви су срећни. Сви су веома срећни. Браћа су моји највећи навијачи.Моја снага.