• Удружење избјеглих, прогнаних, расељених и досељених Срба „Ново огњиште“ из Барајева организује помен жртвама злочиначке НАТО агресије на нашу земљу и погрома Срба са Космета. Помен у храму Светог Саве или његовој порти у сриједу, 24. марта 2021. године са почетком у 17 часова служиће протојереј – ставрофор Видо Милић, уз поштовање свих мјера Кризног штаба. Након помена, са почетком од 18 часова, биће одржана и редовна изборна скупштина Удружења „Ново огњиште“, а право одлучивања имају сви активни чланови који су платили чланарину за најмање посљедње двије године.

Подсјетимо, ваздушни напади НАТО снага на Србију, односно тадашњу СРЈ, почели су 24. марта 1999- године. За 78 дана бомбардовања убијено је најмање 2.500, а рањено и повријеђено више од 12.500 људи. Укупна материјална штета процијењена је на више десетина милијарди долара. Ратни губици НАТО-а у људству и техници никада нису објелодањени.

Одлука о бомбардовању тадашње СРЈ донијета је, први пут у историји, без одобрења Савета безбједности УН, а наредбу је тадашњем команданту савезничких снага, америчком генералу Веслију Кларку, издао генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана.

СРЈ је нападнута под изговором да је кривац за неуспјех преговора у Рамбујеу и Паризу о будућем статусу јужне српске покрајине.

У бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дјечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено.

Током бомбардовања извршено је 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона испалило је око 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона.

НАТО је лансирао 1.300 крстарећих ракета, изручио 37.000 „касетних бомби“ од којих је погинуло око 200 особа, а рањено више стотина, и употребио забрањену муницију са осиромашеним уранијумом.

Уништена је трећина електроенергетског капацитета земље, бомбардоване су рафинерије у Панчеву и Новом Саду, а снаге НАТО-а су употребиле и такозване графитне бомбе за онеспособљавање електроенергетског система.

Послије више дипломатских притисака, бомбардовање је окончано потписивањем Војнотехничког споразума у Куманову 9. јуна 1999, да би три дана потом почело повлачење снага СРЈ са Космета.

Пошто је генерални секретар НАТО-а 10. јуна издао наредбу о прекиду бомбардовања, последњи пројектили су пали на подручје села Коколеч у 13.30.

Тог дана је Савет безбједности УН усвојио Резолуцију 1244, а у Покрајину је упућено 37.200 војника Кфора из 36 земаља, са задатком да чувају мир, безбједност и повратак више стотина хиљада албанских избјеглица док се не дефинише најшири степен њене аутономије.

Из удружења Ново огњиште напомињу да је ово уједно и прилика да се присјетимо мартовског погрома Срба на Космету који се десио 2004. године. Тада је смртно страдало најмање 19 особа, а прогнано је око 4.000 Срба. Повријеђено је најмање 170 Срба, као и десетине припадника међународних снага који су се сукобили с локалним Албанцима штитећи Србе и њихову имовину. Порушено је око 800 српских кућа и запаљено 35 вјерских објеката, укључујући 18 споменика културе, међу којима и црква Богородице Љевишке у Призрену.

Повод или изговор за погром била је кампања албанских медија у којој су локални Срби оптужени да су псима натјерали преко ријеке Ибар групу дјечака Албанаца из села Чабар код Зубин Потока од којих се један утопио у ријеци, што није било тачно.

Истрага УНМИК полиције утврдила је да су оптужбе биле лажне, а портпарол међународне полиције Нериџ Синг изјавио је тада да су „преживјели дјечаци послије трагедије били под јаким притиском албанских новинара и политичара да оптуже Србе из сусједног села“.

Мартовске догађаје на КиМ осудили су Савет безбједности УН, као и Европска унија, а Парламентарна скупштина Савета Европе је 29. априла 2004. донијела резолуцију.

Посљедице мартовског насиља никада нису саниране, а најтрагичније је то што су поједина места од тада остала без српског становништва, ни пет одсто тада протјераних Срба није се више никад вратило у своја мјеста.