• Основни циљ сокола био је телесно здрав, морално јак, а национално свестан народ.

На челу сокола били су уметници као Стева Тодоровић и Светолик Пашћан–Којанов. Соколски покрет схватао је значај националне свести, јер је сам настао у борби за очување те свести. Др. Лаза Поповић је истакао : „Идеју соколску чини синтеза вежбе и националне културе”. У часопису „Српски Соко” написано је : „Култура је модерно ратничко оружје, много убитачније од ханџара и пушке, јер одрађа и заробљује дух. Ступњем културе мери се величина сваког народа. … Српски Соко прикупља под своја крила сав српски народ, он ствара јаку везу између појединих делова нашега народа”. (1)

После ослобођења и уједињења соколи су уочили да страни утицаји у Краљевини Југославији нису нестали, него је као културни наставили да делују у јавности и такође у редовима сокола. И соколске музике наставиле су да свирају туђу музику. Иво Мухвић је у свом чланку у „Соколској Просвети” истакао да је на покрајиском слету у Загребу 1934. био овећи број соколских музика, које су „по каквоћи потпуно одговарале, али мало или никако у народном погледу. Оне из приморских крајева – не све- свирале су претежно стране корачнице, највише талијанске, а оне из осталих делова државе – опет не све- корачнице аустријског или других извора. Старе аустријске корачнице „Worwarts” „Die Bosniaken kommen”, итд. ориле су се за слетских дана бијелим Загребом а то не би смјело бити, када се манифестира културна и народна заједница свију Славена. …

Концертни распоред има бити састављен искључиво од точака југословенске народне и умјетне глазбе. Особито напредне и јаке глазбе могу изводити и дела осталих слав. и истакнутих других складатеља, али не на штету наше народне глазбе и нар. Части. … Мора се упорно пропагирати народна и опет само народна глазба, јер је наш свијет управо презасићен љубављу за туђом глазбом.” Корачнице су могле бити поред југословенских и по једна руска, чехословачка и пољска. (2)

Соколи су покушавали да словенским филмовима потисну стране филмове. У књижици „Соколско деловање у Суботици” Пера Секулић је о утицају страног филма истакао : „Какав је по правилу садржај тих филмова ? Најчешће разоран по васпитање наше омладине, а веома често штетан за наше националне интересе. Живот разбојника и гусара, како оних по мору и дивљим шумама, тако и оних по салонима, будоарима и врло отменим круговима. Ништа доброг, ништа племенитог и лепог не показује омладини, која је у добу кад тражи правце у свом животу и кад треба себе да изграђује на јаким моралним темељима. — Хусарска униформа на биоскопском платну и звук познатих мелодија, какве све прохтеве не изазива и какве све успомене не оживљава код неких наших суграђана ?” (3)

У чланку Милића Мајсторовића објављеног 1940. у „Оку Соколовом”, гласнику жупе Београд, наводи се да при гостовању соколског одељења једне школе са севера земље у Београду, у оквиру соколске приредбе изведене су лакрдија „Фрајла Ката” и кабаретске тачке „Рандеву” и „Звезда”. Представа је код београдских сокола изазвала негодовање, а код просветних власти распис да се тако нешто не сме у будућности поновити. По писцу чланка просветари су морали стварати програме, који су требали бити соколски и национални. Место страних балета требало је приказивати стилизације националних игара. За музичку пратњу требало је користити народне мелодије. (4)

У чланку „Наша народна свест” на насловној страни главног органа Савеза Сокола „Соколски Гласник” истицало се : „Тако се сматра данас нашу јавност не само подсвесно већ чак и свесно још увек неким саставним делом германског културног система, … Из тога ћемо доћи до спознања, да наше Соколство стоји као сав наш национално патриотски покрет пред посве истим задацима као и пре рата и да сав наш рад има посве исти значај и једнаку вредност као и тада. Ипак су и борба и рад данас много тежи од некоћ, јер се је непријатељ скрио у дубине нашега властитог бивства, наше млакости и наших слабих срца и значајева, и наша задаћа није само да непријатељу побијамо само начела, већ такође морамо истодобно да из себе искоренимо све предрасуде и остатке туђе традиције, ако желимо да се морално поставимо на своје властите ноге и да од себе изградимо међаше, које неће оборити ни најгори вихор … “. (5)

Соколи су се трудили да у Краљевини Југославији потисну утицаје страних култура и да негују народну уметност као основ националне културе. Оборио их је вихор Априлског рата 1941. када су били забрањени. После рата нису обновљени јер су владајући комунисти имали своја схватања културе у које се соколи нису уклапали. Бивши чланови сокола деловали су као појединци у оквиру тога колико им је диктатура допуштала да делују. Савез сокола је обновио рад 1992. и наставио свој културни рад приређујући плесне ревије, слетове, … .

Саша Недељковић
члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :
1. Раф. П., „Национални и социјални задатак Српског Сокола”, „Српски Соко”, Сремски Карловци, 17.(30.) декембра 1909, бр. 5, стр. 91; „Око Соколово“, Београд,април-мај 2005, бр. 21-22, стр. 17;
2. Иво Мухвић, (Загреб), „Соколско позориште и соколска музика”, „Соколска Просвета”, Нови Сад, сепембар 1935, бр. 7, стр. 368;
3. ;Пера Секулић,„Суботици позориште!”, „Соколско деловање у Суботици”, Суботица 1936, стр. 71;
4. Милића Р. Мајсторовић, „Нешто о соколским приредбама”, „Око соколово“, Београд, 1 јануар 1940, бр. 1, стр. 21;
5. П.К. – Љ., „Наша народна свест”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 3 новембра 1932, бр. 44, стр. 1;