• Соколи су поштовали краља Александра због улоге у Првом светском рату, као и као потомка Карађорђа и Његоша.   До  1929. Соколски савез је био врховни, управни, извршни и надзорни орган соколске организације на чијем челу је био најистакнутији соко. Савез је деловао самостално према правилницима које је сам доносио. (1)  Због забране рада политичких странака после увођења шестојануарске диктатуре 1929. политички рад пренет  је у соколска друштва. Поред Хрватског соколског савеза у Земуну је основано друштво Хрватски соко, а у Београду Српски соко. (2)

Краљ Александар донео је 5. децембра 1929. закон о оснивању „Савеза Сокола Краљевине Југославије”. Све дотадашње соколске организације (Југословенски Соколски Савез, Хрватски соко и Српски соко) морале су да се уђу у Савеза Сокола или да прекину са радом. Тим поводом одржана је изванредна главна скупштина Југословенског Соколског Савеза којој су присуствовали делегати свих соколских жупа. На скупштини је донет закључак да ЈСС ступи у нову организацију „Савез Сокола Краљевине Југославије”. (3) Од 1929. управу Савеза Сокола именовао је и разрешавао министар просвете и министар војске и морнарице у сагласности са председником министарског савета. (4) Соколске организације и даље су бирале управе жупа и друштава. О том периоду рада Савеза Сокола предратни соколи Жупе Београд препустили су историји да да свој суд. (5) Са своје стране средишна управа Аеро–Клуба „Наша Крила“ одлучила је 1930.: 1) Да се све организације „Наших Крила“ упишу у чланство „Сокола“; 2) Да се свим силама утиче да и сви чланови „Наших Крила“ постану чланови „Сокола“ (6); Савез Сокола је достигао врхунац са скоро 400.000 припадника 1935 и 1936. Од тада је било  назадовање броја јединица и припадника и то не само у областима где су соколи били изложени нападима, него у читавом савезу. У 1936. Савез Сокола је изгубио је 79.038 припадника. (7)

Савез Сокола био је помаган од државе и материјално и морално. Држава је помагала новчано изградњу соколских домова. За време диктатуре дошло  је до наглог омасовљавања соколских редова. Многи су пожелели да постану чланови соколских друштава. Велики број предратних сокола посебно хрватских напустио је због тог утицаја државе за време диктатуре соколске редове.  Соколи су користили свој утицај за време диктатуре за давање имена улица градова по Тиршу.

Старешина Душан Богуновић је још 1931. уочио да се соколи претварају у интервенистичку странку. Посетио је просторије банске управе. Био је дан примања. При проласку кроз собу за примање имао је шта да види : „Много је оних,  који чекају да буду примљени. .. опазих на великој већини соколске значке. Поздравих се Здраво ! Погледи оних, којима је ишао поздрав – били су пуни чуђења. – „Одкуд долазим да их поздравим”. За њега је то био очигледан пример да соколска значка, односно припадништво соколској организацији, „има да служи да се до нечега дође. … Гледао сам и читао мноштво препорука за ово или оно место, у овом или оном сталежу. Врло ретко налазите позната имена, чији соколски рад заиста треба да буде признат и на основу рада, да и дође до места.

У свим препорукама стоји – члан соколске организације. И као што је некад припадништво политичко-партијској странци било средство да се нешто постигне  — ето тако ми изгледа и данас међу нама. … Слушао сам, да су извесни људи грађани, а ступивши у соколске редове – касније били због овога или онога злочина позвати на одговорност. У једном селу близу Загреба – приређује се као увод у соколски рад забава у гостиони. Долази до свађе – гостионичар члан тог нашега соколскога братства убија у пијаном стању шофера. Соколски је течај учитељства. Учитељима се говори – кад свршите течај, бит ћете намештени, куд хоћете итд. Ових примера за сигурно има безброј … и боље је о њима и не мислити.” Наставио је : „ … Зло је – велики број придошлих чланова, а не уверени и одани Соколству. … Зло је – на челу Соколства – управе без знања, свести, воље и љубави за Соколство, а само да се попуни број. Још веће је зло – ако је само припадништво Соколству  — а не твој живот и рад у Соколству, из кога произилази твоје соколско право, да си бољи и спремнији чиновник-грађанин од другога, чији живот није соколски. Зло је – ако мислимо, да ћемо утицати на живот државе у правцу Соколства, ако заузмемо чим више положаје, без обзира на наш соколски положај у друштву нашега братства, из којега положаја иде и право на положај у држави. Зло је —  ако примамо, да нас буде већи број, скоро све што нам се пријави. Зло је – ако у организацију долазе – јер им се обећава ово или оно место итд. — Све су то негативне стране бивших партијских странака, чији живот нам је најјаснији доказ пропасти, ако право на утецај у држави не произилази из рада и живота у Соколству. Јест – ми хоћемо да утјечемо на живот у држави, али не зато што смо само припадници соколске организације, већ зато, што узгој, живот и рад у Соколству учинио ме је бољим и способнијим  чиновником, радником, грађанином итд. И тај живот бољи од других, даје ми право да сам поштиван више од другога – и тај живот у Соколству  — мало по мало пренашамо на државу и тако се збива не од једном већ у низу деценија преображај државе у духу соколства,  као што чине наша браћа и сестре на северу. И зато – не од припадништва соколској организацији, већ из живота и рада у Соколству – соколском утецају у држави – из живота и рада у Соколству, а не само припадништво некој организацији – даје право на бољи положај у држави.

У противном није добро ни за Соколство, а није добро ни за  државу нашу – националну – чији темељи су грађени на етици и свести свих нас, а не чиновничкој каријери или повлаштеним класама. Добро државе и моралност и трајност Соколства тражи да будемо данас нарочито чувари мисли : Од живота и рада у Соколству  — соколском утецају у држави. “(8)

Развој прилика у соколским редовима ишао је супротно жељама Душана Богуновића. О томе су писали у соколској штампи. Др. Нико Калођера писао је 1938. у „Оку Соколовом”, да је југословенска идеја пре Првог светског рата окупљала највеће духовне снаге народа са циљем да се ослободи и уједини у једну државу. После рата није имала снаге да их духовно повеже. За носиоце идеје означавали су се појединци који су је  одржавали ради личних интереса. (9) Др. Лаза Поповић  о стању у соколским редовима писао је : „у соколству а на водећем месту и на управи, морају стајати опробани људи, … сасвим сигурно да је наше соколство пре рата, за рата па и одмах после рата било одасвију страна богато са људима крепким, патриотским, јуначким, југословенским, а да се у току ових двадесет година после рата све то богатство полако распућкало и прилично пропало, тих добрих људи изгледа да у соколству нема више … јер су се стари и повукли и из соколства извукли.” (10)

Соколице на Олимпијади у Берлину 1936. године

У „Извештају за 1938 годину” у часопису „Књига за соколско село” истицало се : „Послијератно соколство, прегажено временом, изгубило је ос своје духовности и почело да каска за материјалистичким учењима и људима, … Тада је соколство „изгубило свој резон детр” у очима људи који су познавали пријератно соколство  и којо су колико толико у својој кући његовали своју вјеру и чували народне обичаје. …. Подржавано од Краља и потпомогнуто од државе  Соколство је морало примати страховите принове чланства, кoје су касније пријетиле да потопе само соколство. … . “. (11)

Приликом прославе Дана Уједињења 1939. Момир Синобад је  уочио да на свечаној седници, и у поворци нису опажени соколи чланови Савезне управе  који су припадали београдској Жупи  и соколи који су са тротоара посматрали соколску поворку. Сматрао је да је мањи број сокола постао малодушан из страха за будућност који је захватио све грађанске слојеве.  (12) После избијања Другог светског рата чланови сокола су били понети “свеопштим метежом”. Општа неизвесност утицала је на грађане да своје снаге концентришу на решавање проблема своје породице. Настала је “луда и незапамћена трка” на прикупљању хране, одеће и огрева. Момир Синобад је сматрао да је тада  требало сакупити снагу и са више ведрине гледати на све проблеме. Соколски покрет је одувек имао тај циљ. Међутим сада се десило супротно. Надвладао је страх и нагон за самодржањем. (13)

Законом о оснивању „Савеза Сокола Краљевине Југославије” режим је ставио соколе под државну контролу. Старешина Душан Богуновић је уочио да се соколи у време шестојануарске диктатуре претварају у интервенистичку странку. Мноштво нових чланова очекивало је повластице због ступања у соколске редове и није било спремно да следи соколске идеале. Момир Синобад писао је о паници која је захватила   соколске редове у Београду  на почетку Другог светског рата. У таквим приликама и са таквим кадровима Савез Сокола дочекао је Други светски рат. После забране од старе окупатора, комунисти су онемогућили обнову Савеза Сокола и он је морао да настави рад ван земље. (14)

                                                                                              Саша Недељковић
                            члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

1. М. Јефимијадес, „Историја соколства јужних Словена”, „Око Соколово”, Београд, 1938. бр. 7, стр. 48;

2. М. Јефимијадес, „Историја соколства јужних Словена”, „Око Соколово”, Београд, 1938. бр. 7, стр. 44;

3. Уредио Анте Брозовић, „Соколски Зборник Година I”, Београд 1934, стр. 236;

4. М. Јефимијадес, „Историја соколства јужних Словена”, „Око Соколово”, Београд, 1938. бр. 7, стр. 48;

5. „Извештај о раду Управе Савеза Сокола Краљевине Југославије за годину 1938 поднет на IX редовној главној скупштини Савеза Сокола Краљевине Југославије 23.априла 1939 године”, стр. 128;

6. „За јединство националних снага“, „Наша Крила“, Београд март 1930, бр. 70, Год. VII, стр. 1184;

7. М. Јефимијадес, „Историја соколства јужних Словена”, „Око Соколово”, Београд, 1938. бр. 7, стр. 179;

8. Душан Богуновић, „Од живота и рада у соколству – соколском утјецају у држави”, „Соко на Јадрану”, Сплит, октобар 1931, бр. 10, стр. 250, 251;

9. Др. Нико Калођера, „Страдање југословенске идеје”, „Око Соколово”, Београд, 1938. бр. 10, стр. 236;

10. Душан Б. Јовановић, „Квалитет у соколству”, „Око Соколово”, Београд, 1939, бр. 1,стр. 11-12;

11. „Извештај за 1938 годину”, „Књига за соколско село”, Мостар, 1939, 1-2 1939, V стр. 4;

12. Момир Г. Синобад, „Прослава Првог децембра у Соколској жупи Београд”, „Око Соколово”, Београд, 1940, бр. 9 и 10, стр. 156-158;

13. Момир Синобад, „Вратимо се правом соколском братству и чистој соколској мисли”, „Око Соколово”, Београд, 1941, бр. 1, стр. 1,2;

14. Јанко Јазбец, Средишњи одбор за обнову југославенског соколства у слободном свету, „Соколски зборник : 1863-1963”, Буенос Ајрес, 1963;