• Услед затварања граница и укидања летова, што је било проузроковано глобалном пандемијом изазваном ширењем корона вируса, моја посета Холандији, испрва планирана да траје 4 дана, потрајала је на крају 83 дана.

Сврха мог путовања је била викенд-посета мојој девојци. План је био да слетим у Амстердам 13. марта увече, и да се вратим 17. марта ујутру. Први део плана се остварио, а други није. Заправо јесте, али 80 дана касније. Карту сам купио у фебруару, тада се тек почело говорити о вирусу из Кине. Када је дошло време да се путује, паника је узела маха на гобалном нивоу. Нисам много обраћао пажњу на галаму која се дигла око вируса и решио сам да одем. У осталом, шта може да се промени за три – четири дана?

Ипак, могла је да се осети тензија и на аеродрому и у авиону. Људи су већ почели да носе маске и да се држе на дистанци. То је утицало на мене до некле, па сам по доласку код моје девојке померио датум за повратак са 17. на 21. март, мислећи да ће се ситуација смирити за недељу дана. Затим су из авиокомпаније сами померили лет на 20. увече, а након тога га и отказали.

Сећам се да сам пут планирао на следећи начин: имајући у виду да моја девојка Леона студира и да је слободна само за викенд, а петком има обавезе на факултету, ја ћу доћи касно увече у петак; што се тиче понедељка, док је она на факултету ја ћу разгледати место у коме студира, а кад се врати имаћемо једно додатно подне и вече да проведемо заједно. Ето, тако јој не бих био на терету. Међутим, пут сам планирао месец дана унапред, а у међувремену је почело доста да се прича о корони и њена предавања на факултету су прекинута, али не и отказана, јер су почела да се емитују преко интернета. Тако да, када сам већ био тамо, сложили смо се да останем који дан дуже, до тог 21.марта. Али када је тих недељу дана истекло а мој лет био отказан, ни на видику нисмо имали информацију када ћу моћи да се вратим кући. При томе, Леона је морала да се врати у Келн код мајке, а тиме бих ја остао сам у месту у коме не знам никога.

Њена мајка је колима дошла по њу из Келна након што смо недељу дана провели заједно. Тако сам се нашао сам у Холандији, у месту званом Зволе. Леона је планирала да се врати за недељу дана и да поново буде ту неко време са мном. То је био олакшавајући фактор јер сам имао чему да се надам и радујем.

Кућа у којој сам био смештен се налази у центру града. Леона је дели са осталим студентима, још пет девојака из Холандије од којих свака има своју собу. Две собе су на приземљу, а ту су и кухиња и тоалет. На првом спрату су још две собе и купатило. Леона и још једна девојка имају своје собе у поткровљу. При градњи оваквих кућа се мислило на сваки центиметар. Основе куће су мале, а стога куће иду доста у вис. Степенце су стрме готово као мердевине. Собе су мале, а плафони су ниски. Све је скоцкано тако да се простор максимално искористи, јер је Холандија густо насељена и цене некретнина су веома високе. Власник те куће живи у Белгији и никада не долази. То је била добра ствар, јер мушки станари нису дозвољени, као ни странци. Ту већ постоји одступање од правила јер Леона је Немица и ни она сама на зна како се провукла да је приме као станара.

Власник те куће месечно од ње пазари око 2000 евра – појединачна месечна кирија за собе је по 350 евра, осим оних у поткровљу које су по 300. Занимљива ствар стоји иза тако високе цене: запослени у Холандији са платом једнаком или вишом од 1800 евра (што је отприлике просечна нето зарада), имају могућност да изнајме читаву кућу. У том случају цене су доста ниже – за такве куће би била цена од 500 до 700 евра месечно. Тако долазимо до тога да студенти и нису баш у доброј позицији, поготову што их има много који траже смештај, а соба за изнајмљивање нема толико. Станодавци се окоришћавају о такву ситуацију да напуне своје џепове, док су куће неодржаване и често у веома лошем стању. Заправо се испоставило да је ова кућа за моју девојку била веома добра опција, чак и повољна, узимајући у обзир какве све понуде постоје. Пар месеци раније десило се да је једна девојка испала са терасе током неке кућне журке, јер гелендер терасе у тој кући није био уопште причвршћен. Са том девојком је срећом и чудом било све у реду, иако је пад био са 5 метара висине.

Ни наша кућа није била у сјајном стању. Сви сливници су били запушени, туш кабина потпуно окована у црвенкасти каменац, а башта пуна корова и ђубрета. Нико од станара није осећао дужност ни обавезу да уложи време и средства да дотера кућу у ред. Тако да је то било прво што сам узео да радим, да бих био користан члан домаћинства. Две недеље сам чистио башту, чупао коров, чистио ђубре, извадио бетонске плоче из тла, заравњао тле и поређао их поново преко. Средио сам и све проблеме у купатилу. Ако загусти, могао бих можда привремено да се бавим тиме у Холандији, мислио сам… Затим смо звали агенцију РОВА, њихов ЈКП, да дођу и покупе смеће. Рекли су да могу доћи тек након 2 месеца. Питао сам да ли је корона била разлог – међутим није. Услед епидемије многи грађани су узимали да чисте своје баште због слободног времена којег имају на претек и тим који купи ту врсту отпада је био пребукиран. Холанђани, иначе, имају веома развијену културу одржавања и украшавања баште. Сећам се да сам морао на руке да однесем 20 кеса од 20 литара препуних корова, корења и којекаквог смећа до оближњих контејнера. Ни сада не знам да ли је то дозвољено, јер имају посебне одредбе за различите врсте смећа.

Код себе сам имао књигу „Рудници краља Соломона“ на шпанском, коју сам читао тих дана и тако убијао време. Међутим брзо сам је прочитао. Док је Леона била у Келну, јавила ми је да јој наредног дана поштом стиже неки пакет, те да знам да треба да га покупим. Међутим, када сам га добио, на њему је писало моје име. „Relatos de naufrago“ Г.Г. Маркес, наслов књиге коју ми је послала, то јест у преводу са шпанског „Приче једног бродоломника“. Па добро, адекватна литература, био сам насукан на неки начин. Давне 1955. године, Габриел Гарсиа Маркес је радећи као новинар интервјуисао јединог преживелог бродоломника једне велике несреће која се догодила на војном броду, и књига је о томе. Тај бродоломник, Луис Алехандро Веласко, дочекан као национални херој, одликован разним медаљама и почастима, чак се и обогатио од своје незгоде захваљујући разним спонозорима. Касније је доспео на рђав глас, био одбачен од стране јавности и водио је мизеран живот радећи неки безвезни посао до краја живота. Све то зато што се својим изјавама везаним за узрок несреће замерио властима. Тужно је то што људи и даље верују властима, вестима, јавном мњењу, као и то што и ми морамо то да имамо на уму када се обраћамо јавности на неки начин. Корисна књига у сваком случају за мене у том тренутку, који често гласно говорим против нашег режима.

Леона има свој бицикл, који сам могао да возим по Зволету кад год ми се ћефне, јер тамо није било полицијског часа. Када сам провозао бицикл првог дана, схватио сам да ја нисам у проблему, већ да је велика предност била што сам у Зволету а не у Србији. На пример, мој брат се непосредно након мог одласка у Холандију вратио са скијања из Француске у Србију и следовало му је 28 дана карантина. Док је он био заточен у нашој породичној викендици у Краљеву, ја сам слободно могао да се шеткам и возикам по Зволету у било које доба дана.
Преко Facebook групе „Срби у Холандији“ сам се упознао са нашим човеком, Синишом, који ми је помогао око многих ствари. Сећам се да ми је прво помогао да нађем продавницу где се може купити кућни сет за кошарку. Већ ме је тада Синиша позвао да дођем на баскет на термин који он има са другарима у некој сали. Међутим ти термини су отказани услед короне, а ми смо се упознали неких месец дана након тога. Ипак, Синиша је био ту за сваки савет и сугестију везану за живот у Зволету.

Зволе је прелепо место. Обзиром да сам радио у Хотелима високе категорије и одмаралиштима за туристе, могу само да кажем да центар Зволета не одудара по лепоти од каквих хотелских резорта. Сам центар града у коме живи Леона је окружен каналима, иза којих се и данас виде остаци средњевековног утврђења. Улице су уске, куће ушоране и високе, а прозори дневне собе на кућама изгледају као излог. За мене је то било несхватљиво, јер у уској улици се мора проћи тик уз нечији прозор. Такав прозор почиње непосредно изнад пода и завршава се тик испод плафона, а случајни пролазник може опазити сваки кутак ваше дневне собе. Поред тог прозора се обично налази и клупа. Испрва сам мислио да је клупа градска, али сам такође видео да су негде постављени канапи који означавају да клупе нису слободне, тј. да припадају власницима куће. Заправо, центар града изгледа као кућица за лутке.

Свему се зна место, о свему се размишљало, сваки кутак изгледа испланирано и лепо. Сам улични пут је леп, јер је свуда коришћена комбинација украсне цигле и асфалта. Приметио сам да има доста месинганих плочица са угравираним именом у поду испред појединих кућа. У питању су куће у којима су становали јевреји који су страдали у другом светском рату. Најзнаменитија грађевина у центру је торањ Пепербус са кога звона откуцавају одређену мелодију на сваких сат времена. Ово је један од највиших и најимпозантнијих црквених торњева у Холандији. Ту су и модерна зграда музеја, синагога и црква. Џамија се налази изван самог центра. Веома је занимљива Броеренкерк црква, која је испрва била католичка, а затим протестантска да би данас била књижара. Морам да признам, та књижара је прелепа. Између полица са књигама се налазе црквени орнаменти, укључујући и прелепе, одлично очуване црквене оргуље.

Испред градске цркве сам неколико пута видео групу верника који свирају гитару и певају, јер су мисе забрањене због короне. Једном приликом, један од њих је пришао Леони и мени и питао да се помоли за нас, а након нашег одобрења је то учинио ту пред нама на глас. Верници у Холандији углавном припадају католичкој и протестантској цркви, а на моје изненађење има доста фанатичних верника који припадају различитим огранцима протестантске цркве. У сеоским срединама, атеисти или чланови других цркава нису добро прихваћени и такви људи се чешће одлучују на живот у градовима или већим местима. Свакако, већина становништва не припада ни једној црквеној организацији.
Економија Зволета је веома развијена и овај град је економски центар ове регије. Животни стандард је добар и има посла за различите профиле људи. Сама чињеница да сви познатији аутомобилски брендови имају своје продајне салоне у Зволету, граду од 127000 становника, говори доста. Ту су и продајни салони бицикала и мотоцикала. Зволе је именован за најбољи град за вожњу бициклом у Холандији за годину 2014. Речни саобраћај је веома развијен такође. Када је лепо време, бројни бродићи и чамци пролазе рекама и каналима.

Због добре економије има доста новопридошлих, припадника разних вера и нација. Људи у Зволету су веома отворени према странцима и „дођошима“, водећи се логиком да је свако ко даје допринос заједници добродошао. Град је окружен рекама, каналима, парковима, малим шумама и језерима. Где год да бих кренуо у обилазак бициклом био бих одушевљен. Буквално бих силазио са бицикле да застанем на кратко, како бих се на миру дивио лепотама њихових паркова, језера, река, канала…
Преко Синише, човека кога сам раније поменуо, упознао сам разне људе, пре свега на баскету. Одлично су ме прихватили и након два доласка, већ сам са многима разменио бројеве телефона. Ту је било свега пар Холанђана, а поред нас Срба ту су још били и Мароканац, Јамајчанин, Грк, Италијан, Турчин, Доминиканац, Ганац, Пољаци, Авганистанац… да да, Авганистанац на баскету. Тај је био и најбољи играч. Висок и буцмаст дечко који скаче као да је на федерима. Ко ће то да чува… Родитељи су му избегли у Холандију још пре него што се родио. Ишли су преко Пакистана, Индије, Русије, месецима лутајући док нису успели да добију одговарајући статус, и између осталих изаберу ту опцију да оду у Холандију. Како он каже, нису погрешили.

Једног дана је дошао један мелез, момак који је висок 205 cm, заиста огроман човек. И играо је ту са нама баскет, трудио се као и сви остали. Касније рекоше, овај игра за репрезентацију. Кошарка код њих није важан спорт, национални тим Холандије је потпуно небитан у кошаркашком свету. Ипак, баскет који се игра у Зволету је био одличан, нешто другачији него код нас, јер се примењују америчка правила. Без обзира на то успевао сам да им продајем наше форе и да их шаљем по врућ бурек кад ме чувају. Морао сам после да им објасним шта је то бурек. Да би знали где сам их то послао. Ипак, баскет је био забрањен услед короне – лепо је писало „max 2 speler“ на терену. Тако је увек био неко са стране ко снима да ли пандури наилазе, јер ипак казне су биле 400 евра по особи, уколико би нас ухватили на делу. Једном приликом, услед партије баскета, неко викну нешто типа „иде мурија“ и сви се лагано распоредише око терена у групице од по двоје и запалише џоинте. По принципу „ми ту само дувамо, не знамо ми ни за какав баскет“.

Што се марихуане тиче, може се слободно куповати у кофи шоповима. У Зволету има неколико оваквих места. Ту можете играти билијар, пикадо, пити разне напитке као у сваком другом кафићу, али наравно ту је и посебан мени са џоинтима. Једино та кафа делује као да је потпуно небитна у целој причи. Зашто се зове кофи шоп, нек остане мистерија. Цена је јединствена за све врсте џоинта којих има десетак, а то је 3 евра по комаду. И ту наравно долазе млади, стари, дођоши, домаћи, странци, богати и сиромаси и туристи заглављени у граду услед короне. Опет, нисам видео никакво претеривање у конзумацији овог опијата обзиром да је толико доступан и легалан. С тим у вези, мој став је да би легализација марихуане била логичан потез и у нашој земљи, па макар у медицинске сврхе. Међутим, ово нажалост није једини опијат који воле становници Зволета, па постоји доста развијено црно тржиште за трговину пре свега кокаином. Када сам чуо да се чак и Зволету по некад одигравају улични обрачуни нарко банди, мало сам се распитао код мојих познаника о чему је реч. Веровали или не, ради се углавном црном тржишту марихуане. Кофи шопови легално набављају робу од овлашћених произвођача и ту нема никаквих проблема. Међутим, количина легално произведене марихуане је лимитирана од стране државе и мала за потребе потражње. С тога се многи храбри појединци одлучују на произвоњу у кућним условима, или на кријумчарење из Марока. Ту већ долазимо до ривалства и стандардних проблема везаних за ово питање.

У сваком случају, када је укинута забрана, букирао сам први лет и почетком јуна сам се вратио у Србију. Што је најважније, имао сам сјајан однос са својом девојком Леоном током мог читавог боравка у Зволету и на томе сам јој бескрајно захвалан. Већ је стигла да ме посети, а ја се надам да ће и ове забране и ограничења путовања ускоро проћи те да могу поново да је посетим, да ли у Келну или у Зволету. Такође сам веома захвалан Синиши и његовом брату Николи, са којима сам у контакту и надам се да ћемо се ускоро видети.

Никола Мишић