• Захваљујући Галерији 73 београдска публика упознала је Мирјану Маодуш једну од најзнаменитијих Српкиња из свијета умјетности. Она живи и ствара у Паризу и Београду, повремено и у Јокохами. Част да угости ову умјетницу има и Требиње у коме ће 7. августа, у најпрестижнијој регионалној установи културе, Музеју Херцеговине, бити представљена њена изложба под називом Житије у част Јована Дучића.

Мирјана Маодуш (Фото: Трифко Ћоровић)

Мирјанин пространи београдски атеље налази у реконструисаној кући познатог сликара Васе Поморишца, а онај париски некада је користио широм свијета прослављан Хаим Сутин, а посјећивали су га Модиљани, Фужита, наш Растко Петровић и многи други гласовити умјетници.

Мирјана Маодуш није само посебна зато што су њене слике тражене на свим меридијанима. Ова поносна Личанка школовала се у Франкфурту, Венецији и у Паризу. Огромну славу стекла је и у Јапану, отаџбини свог супруга. Ипак, животна судбина која је водила широм планете није промијенила њен однос према личком камену са кога је потекла. Изузетно динамичан живот навео је да, поред матерњег српског, говори њемачки, италијански, француски, енглески и руски, а служи се и шпанским језиком.

Као хуманиста и умjетник, одлучила је да на свој начин кроз сликарство реагује на трагедију Срба. Учинила је то ћирилицом, сликајући писмо свог народа. Због тога се данас убраја у ред најзначајнијих представника летризма у свjетском сликарству.

Радила је фигуративне композиције блиске њемачком експресионизму, затим се усмјерила ка особеном фовизму. Експлозивним бојама, са изузетним осјећањем за материју, користећи слова, ријечи или строфе омиљених јој пјесника извела је много значајних дјела са ненаметљивом, а тако снажном поруком љубави према свом роду. Исто је показала и исписивањем стихова Ђуре Јакшића, посебно оних којима се обраћао Јевропи.

Инспирисана фрескама

Каже да је инспирацију за своје радове нашла у фрескама које је још као дијете видјела у Цркви Светог Јована у родном Медаку.
– Mоје сликарство је врста графита настала под утицајем свjетских трендова. Живим у Паризу у коме је велика концентрација умjетности из читавог свијета. У таквој средини природно је да човјек тражи себе. Ко сам ја?

ЋИРИЛИЦА: Мирјана Маодуш у свом београдском атељеу (Фото: Трифко Ћоровић)

Мала Мира која се крстила у медачкој цркви. Прве слике које сам видјела биле су иконе. Мама ме је као дијете водила у цркву у којој би док траје црквена служба имала осјећај да уз упаљене свијеће злато са икона има посебан сјај. Читав амбијент је прелијеп, јер и окупљени сељаци након напорне седмице долазе на недјељну литургију обучени у своја најбоља и најчистија одијела. Звуци хора, глас свештеника, мирис тамјана и рефлексија свијећа тај тренутак чини јединственим. Мислим да су те слике заувијек остале исписане у мом сјећању.

Један од радова Мирјане Маодуш који је завршио и на Унесковим новогодишњим честиткама (Фото: Трифко Ћоровић)

Зато сам се одлучила да пишем ћирилична слова која су и естетски врло лијепа. Код нас у Лици литургија је била на старославенском језику, а црквени календар био је исписан старославенским словима. Зато су моји графити исписани на мом језику и мојим словима. Једноставно, то сам ја – прича Мирјана Маодуш.
У њеном животу много тога је необично, па и сам чин рођења.

Рођена у војном логору

Наиме, у јеку Другог свјетског рата, рођена је 14. октобра 1942. године у италијанском војном логору у селу Медак код Госпића.

Каже да јој је мајка причала да је породио италијански војни љекар Коломбо који је, као пелену искористио војничку кошуљу.

– Моја мајка претходно је била заточена у затвору и свако јутро је гледала људе које одводе и бацају у јаму. Чекала је свој ред, да би стражар, видjевши је трудну, наговорио да побjегне уз обећање да ће пуцати у ваздух. Три дана је чучала у жбуњу, а ноћу би ишла док није стигла до Италијана који су тада држали центар Медака. Било је то вријеме када је наш народ Италијане звао „српском мајком”. Они нису дирали жене и дјецу, а код њих су уточиште налазили и Јевреји и Срби. Италијани су прихватали свакога. Ту сам рођена, а можда је то рођење предодредило да ми касније у животу Италија буде судбина.

Мирјана је од малих ногу цртала, али није имала подршку најближих.

– Кад сам била мала увијек сам цртала кријући се од маме. Знајући да међу умјетницима има оних који једва преживљавају или се одају алкохолу, мама се плашила шта ће бити са мном и хтјела је да ми љубав према сликарству истера страхом. Можда зато и данас имам утисак када сам сама, када се затворим и сликам, да радим нешто забрањено. Сликање је мој живот. У ствари, једино то и знам да радим.

Након преживљених ужаса и геноцида усташа над Србима у Лици током Другог свјетског рата њена породица преселила се у Београд.

– Пресељење у Београд оставило је трагове на језику којим сам причала што је некад наилазило на неразумијевање околине. Ипак, брзо сам стекла симпатије друштва, јер сам захваљујући дједу научила њемачки језик и помагала друштву из школе да га савладају.

Мирјана Маодуш у свом атељу (Фото: Трифко Ћоровић)

Познавање њемачког језика много јој је помогло када је љубав Мирјану одвела у Њемачку гдје је уписала Школу примијењене умјетности у Франкфурту.

– Учећи код Нијемаца стекла сам радне навике и дисциплину која ће ми касније пуно значити у животу. Када сам се срела са радовима изложеним у култном Музеју Штедел у Франкфурту била сам задивљена једноставношћу тамошњих умјетника. Један од мојих професора Јозеф Бојс, кога савремени теоретичари сматрају једним од најважнијих умјетника 20. вијека, био је веома скроман човјек који је возом долазио у Франкфурт да би држао часове студентима. По држању и гардероби није се разликовао од ученика. У Франкфурту се подразумијевало пуно рада. Све што сам током каријере касније стварала оставило је трагове њемачког експресионизма.

Мада Мира Маодуш каже да је стицајем околности школовање наставила у Венецији, стиче се утисак да јој је Италија била суђена. Ведар дух ове медитеранске земље одредио је њену палету, односно допринио је да од тада на њој посебно мјесто заузима црвена – боја радости.
Преласком у Париз 1972, Мира Маодуш се усавршавала на угледном Бозару и наставила да излаже. Стручњаци су запазили њене слике од којих се неке репродукују на Унесковим новогодишњим честиткама од 1988. године. Наредних 12 година штампане су новогодишње честитке са потписом Мирјане Маодуш.

Ништа мање није битно ни то што су сликама Мире Маодуш најбољи француски сценографи изванредно и узорно опремали студио француског националног Другог програма, између осталог за гостовања Жискара Дестена и Карле Бруни.

Јапан као судбина

Током боравка у Италији, Мирјана Маодуш припадала је групи италијанских сликара Макијоли, који су почели своје радове да шаљу у Јапан.
У земљи излазећег сунца прву изложбу је имала 1975. године, да би 1978. године склопила први уговор са јапанским галеристима о излагању својих слика. Прилагођавајући се јапанској култури, са великих формата Мирјана се посветила минијатурама и успјех није могао изостати.

Да је Јапан њена судбина свједочи и чињеница да ју је током боравка у Венецији судбина спојила са животним партнером, јапанским дипломатом, др Риођи Наказато, професором, деканом и предсједником Кјорицу универзитета у Токију.

Свуда тражена и призната сликарка Мирјана Маодуш, како сама каже, исувише цијени своје слике да би тражила медијско присуство.

– Није ми стало до вjештачког публицитета, јер то је краткотрајно. Ако слике ваљају, саме ће наћи свој пут.

НИКАД СЕ НИСАМ ПОЗИВАЛА НА ТЕСЛУ

О преплитању живота и умјетности свједочи и чињеница да су 1993. године јапански стручњаци за корице Библије савременог доба, књиге са програмима Мајкрософта одабрали слику Мире Маодуш. Нису ни слутили да је њен рођак Никола Тесла, генијалан научник без чијих проналазака не би било ни компјутера ни ове књиге. Наиме, Мирјанин прадјед са мајчине стране (Софије) родом је из Радуча и рођени је брат оца Николе Тесле, Милутина.

Поносна на родну Лику: Мирјана Маодуш (Фото: Трифко Ћоровић)

– Из Лике сам понијела понос који је карактеристичан за наш крај. Никад нисам истицала сродство са Теслом који је код нас задњих година постао популаран попут Краљевића Марка. Док смо живјели у великој земљи били смо довољни сами себи, данас када се земља смањила ваљда из страха од нестанка, настала је потреба да чувамо оно што је наше. Тако је Тесла постао национални идол. У Америци се о њему понешто и знало, док у Европи његово име се више помиње тек развојем интернета. У сваком случају никада се нисам позивала на његово име.

Можда је то разлог што се Београд начекао да у ХХI вијеку ужива у сликама Мирјане Маодуш. Након 17 година управо у Галерији 73 Мирјана је приказала изложбу под називом Хроматска експлозија.

Директорка Галерије 73 Мирела Пудар и Мирјана Маодуш (Фото: Трифко Ћоровић)

– Било ми је задовољство да се одазовем позиву ове реномиране културне установе. Задовољна искуством обећала сам директорки Мирели Пудар да ћу на истом мјесту поново излагати.

Народни музеј у Београду чува и излаже слике Мире Маодуш, а уврстио их је и у монументалну ретроспективу под називом Српско сликарство 20. вијека, приређеној поводом преласка у трећи миленијум. Овај најстарији и најугледнији међу музејима Србије, у сарадњи са Руским домом у Београду, изложбом Мире Маодуш, обиљежио је 1.150 година словенске писмености.

ТЕКСТ И ФОТО: Трифко Ћоровић
Српско коло број 52.