• На Божић 7. јануара, 25. децембра 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи, родио се Ристо Радовић данашњи Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски егзарх Светог трона пећког, Амфилохије.

Фото: Трифко Ћоровић

Mитрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић је рођен на Божић 7. јануара, 25. децембра 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи, од оца Ћира и мајке Милеве, рођене Бакић. Свјетовно име му је било Ристо. Потомак је по сродству војводе Мине Радовића, једног од првих племенских капетана црногорских, који је присајединио Морачу Црној Гори 1820. године.

Будући митрополит је провео дјетињство у патријархалној породици, која је остала вјерна православљу и завјетима предака у тешким посљератним временима нарастајућег атеизма под комунистичком влашћу. Основну школу завршио је 1953. у манастиру Морачи, а Богословију Св. Саве у Раковици у Београду. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године. Упоредо са Богословским факултетом, студирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду.

Велики утицај на духовном уздизању митрополита Амфилохија у то вријеме извршио је Преподобни отац Јустин Поповић, велики богослов и духовник наше Цркве, као и светогорски старац Пајсије.

Послије завршеног факултета, постдипломске студије наставља у Берну и Риму, гдје је магистрирао на Источном понтификалном институту (1965). Одатле одлази у Православну Цркву Грчке, гдје борави седам година и гдје прима ангелски образ и свештенички чин. У том периоду, у Атини је одбранио докторат о Св. Григорију Палами, који је привукао пажњу ондашње европске теолошке јавности, и имао врло позитивне приказе од стране познатих теолога. Послије годину дана проведених на Светој Гори, одлази за професора на Институт Св. Сергија у Паризу, а од 1976. године постаје доцент, па редовни професор на Богословском факултету Св. Јована Богослова СПЦ у Београду (касније Православног богословског факултета Универзитета у Београду), на катедри за Православну педагогију (катихетику) са методиком наставе. У два мандата био је и декан факултета. Докторат honoris causa Московске духовне академије примио је 2006. године, Института теологије Белоруског државног универзитета у Минску 2008. године, Православног теолошког института Св. Сергија у Паризу 2012. и Санкт-петербуршке духовне академије 2014. Изабран је за професора Академије 2001, године, а истовремено је одлуком Националног комитета друштвених награда Руске Федерације одликован и Орденом Ломоносова, који му је уручен на свечаности у Кремљу у присуству око 4.000 угледаних званица.

Говори грчки, руски, италијански, њемачки и француски језик. Користи у научном раду новозавјетни грчки, латински и старословенски.
Свети архијерејски сабор Српске православне цркве изабрао га је маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено замонашио у Грчкој, и од кога је добио архимандритски чин. Устоличен је у Вршцу 21. јула 1985. године.
Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Епископ банатски Амфилохије је децембра 1990. године изабран за митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење за Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског и егзарха Свештеног трона пећког, извршио је Патријарх српски Павле са епископима 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру.

Одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ Митрополиту црногорско-приморском је васпостављена титула Архиепископа цетињског (1998).
Митрополит Амфилохије је члан Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве у више сазива. Предсједавао је тим тијелом и био замјеник обољелог блаженопочившег Патријарха српског Павла од краја 2007. године до његовог упокојења, као и мјестобљуститељ Патријарашког трона од упокојења патријарха Павла, 16. новембра 2009. до избора Патријарха српског Иринеја 22. јануара 2010. године. Администрирао је Епархијом рашко-призренском од маја 2010. године до устоличења Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, крајем децембра исте године. Администрира Епархијом буеносаиреском и јужно-централноамеричком (која је установљена на његов предлог), од њеног оснивања у мају 2011. до данас.

Митрополит Амфилохије Радовић, послије дугогодишњег противљења комунистичке власти, устоличен је у врло тешко вријеме по Митрополију црногорско-приморску и уопште Православље у Црној Гори. Педесет година комунистичке владавине оставили су духовну пустош. Већина цркава и манастира била је запуштена. Митрополија је имала мали број свештенства. Послије примања светог трона Цетињске митрополије од часног старца митрополита Данила Дајковића, који га је чувао у тешким временима и сачувао, требало је кренути готово изнова, обновити цркве и манастире, омасовити свештенство, вратити људе изворним духовним вриједностима. То није било нимало лако, јер се пет деценија индоктринације у Црној Гори није могло тек тако исправити. На темељима комунистичке, у суштини антицрногорске и антисрпске доктрине, у вишестраначком животу Црне Горе, јавиле су се разне духовне девијације. Свјестан улоге коју је Митрополија црногорско-приморска имала у прошлости, као темељ духовног и државотворног бића Црне Горе, иако оспораван разним подметањима од комунистичке власти и њихових идеолошких насљедника и прије него је ступио на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је од самог устоличења кренуо у свеукупну обнову живота Православне Цркве у Црној Гори.

Уочи доласка на Цетињску катедру, Eпископ банатски Амфилохије је у пригодној бесједи у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу, маја 1989. г. најавио будућу обнову и градњу храмова у Митрополији црногорско-приморској, истичући да је „храм мјесто сабирања, надахнућа, преображења, духовног препорода народа и да тамо гдје нема храмова и гдје су храмови угрожени, угрожени су и сами људи. Насиље над храмом увијек је било кроз историју насиље над човјеком који гради храм. Ослобођење храма и његов процват увијек показује да има наде за ослобођење и за слободу човjека“.

По устоличењу за Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског и егзарха Свештеног трона пећког, Амфилохије Радовић, уз помоћ свештенства и народа, подстакао је обнову, као и подизање нових цркава и манастира. Велика обнова је услиједила након враћања народа Црне Горе Православној Цркви и Митрополији црногорско-приморској почетком деведесетих година XX вијека. И обични лаик је могао примијетити широм Црне Горе градитељски занос на обнови, санацији, реконструкцији и изградњи манастира, храмова и других црквених објеката. Од мора до гора, васкрсавао је олтар до олтара.

На предлог митрополита Амфилохија, Свети Архијерејски Сабор СПЦ обновио је (2000) древну светосавску Епархију будимљанску (за вријеме књаза и краља Николе (1879) звала се Захумско-рашка, а послије Другог свјетског рата (1947–1956) Будимљанско-полимска), под називом Епархија будимљанско-никшићка на челу са епископом Јоаникијем (Мићовићем).

Од великог је значаја била обнова послије више од 150 година, запустјелог знаменитог манастира Подмаине у Будви. Започета је обнова манастира Стањевића, стогодишњег средишта Црне Горе у доба Петровића, као и првог сједишта Зетске митрополије манастира Св. Архангела на Превлаци код Тивта. Оживјели су дуго времена запустјели манастири: Подмаине, Горњи Брчели, Старчева Горица на Скадарском језеру, Дуга, Бијела, Подмалинско, двјеста година угашени манастир Св. Николе на Ободу, Комски манастир, манастир Врањина, манастир Ћелија Добрска у Добрском селу код Цетиња; обновљени су манастир Дајбабе, манастир Ждребаоник, манастир Жупа Никшићка и др.

Ова свеукупна обнова је кулминирала торжественим освећењем Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 7. октобра 2013. године, у којем су учествовали Патријарси и представници свих Помјесних Цркава на челу са Патријархом васељенским Вартоломејем, московским Кирилом и српским Иринејем, а присуствовали су и представници других хришћанских цркава, као и нехришћанских вјерских заједница. Изградња овог храма био је један је од основних задатака Митрополије црногорско-приморске двије деценије. Не мање важан пројекат је и изградња Храма Светог Јована Владимира у Бару, која је у току. Освећење тог Храма би требало да буде 2016. године. Нови саборни храмови, попут Храма Христовог Васкрсења у Подгорици и Светог Јована Владимира у Бару, представљају, по мишљењу стручњака, најимпресивније објекте те врсте у Црној Гори, а и шире.

Од доласка на Цетињску катедру митрополит Амфилохије је захтјевао од надлежних власти испуњење њихове обавезе – обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену, најстаријег храма њему посвећеног, сагласно посљедњој вољи и завјештању његовог синовца, Св. Петра II Петровића Његоша. Предлагао је да – ако је и није могуће подићи на истом мјесту, на коме је Његош својом руком положио камен темељац и на коме је била саграђена и обновљена 1925. године – буде подигнута у непосредној близини постојећег маузолеју на врху Ловћена, да буде исте величине као изворна Његошева задужбина из 1846. г, без касније (1925) дограђене ограде. До данас надлежна власт, насљедник оне која је срушила цркву 1972, није изашла у сусрет овим захтјевима митрополита Амфилохија.

У љетопису „Обнова и градња манастира и храмова у Црној Гори 1990–2010“ (Цетиње, 2010), који је издат поводом двадесетпетогодишњице архијерејске службе (1985–2010) и двадесетогодишњице служења (1990–2010) на трону цетињских митрополита Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског и егзарха Пећког трона Амфилохија, дат је прецизан податак да је у тих 20 година (1990–2010) санирано, реконструисано и изграђено 569 црквених објеката. Данас, на крају 2015., тај број се повећао на 652 црквена здања, која су обновљена или изграђена у протеклих 25. година (1990 – 2015).

На основу неспорних чињеница можемо закључити да немањићка епоха у некадашњој Зети, вријеме митрополита Митрофана Бана и вријеме краља Николе и у књажевини и краљевини Црној Гори и вријеме од када се на трону Св. Петра Цетињског налази митрополит Амфилохије представљају најзначајније градитељске епохе у историји ових простора. Може се рећи да је крај XX и почетак XXI вијека један од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске.

У послијератним временима комунистичке власти, храмова су обнављани као споменици културе, а не мјеста сабирања и духовног препорода народа. Ова посљедња обнова храмова није била обнова само споменика културе, већ центара духовног живота, која је веома брзо дала богате плодове.

Посебан феномен, незабиљежен у историји ових простора, представља обнова монаштва и свештенства. Из дана у дан повећавао се број свештеника и монаха, а приоритет у томе се давао обнови свештенства, из једноставног разлога – у ратном и послератном времену, када је дошла до снажног израза антихришћанска деструктивност незапамћена у историји Црне Горе, пострадало је преко стотину свештеника, тј. скоро двије трећине од предратног свештенства Митрополије црногорско-приморске, на челу са Свештеномучеником митрополитом Јоаникијем (Липовцем). Обнови свештенства је поклоњена велика пажња са циљем, да као некада, не буде ни једног црногорског мањег мјеста и већег села у којем би био храм без пароха.

По доласку на Цетињску катедру митрополит Амфилохије, у жељи да се обнови просвјетно духовна мисија коју је у историји Црне Горе имала Митрополија црногорско-приморска, покреће питање обнове рада Богословије, укинуте од комуниста 1945. Најстарија и по мишљењима многих најбоља просвјетна институција у историји Црне Горе обновила је рад у септембру 1992. г, и убрзо постала расадник свештеничког кадра и један од темеља духовног препорода ових простора и шире.

Убрзо по доласку у Црну Гору митрополит Амфилохије је на Цетињу основао Издавачко-информативну установу „Светигора“, са првом библиотеком црквене књиге, под називом „Свети Петар Цетињски“. Уочи Божића 1992. г. је изашао и први број часописа „Светигора“, у коме је Митрополит објаснио циљеве, задатке и разлоге покретања овог гласила. Данас у Црној Гори, а вјероватно ни у ширем окружењу, сасвим сигурно не постоји издавач који би се по броју наслова могао упоређивати са „Светигором“. Најприје су то књиге богословске садржине српских, руских, грчких, француских и америчких богослова и философа, светоотачке поуке и духовна искуства светих људи, стараца, претежно Руса и Грка, затим књиге из националне прошлости и културе, сабрана дјела Светог Петра Цетињског, владике Петра II Петровића Његоша, краља Николе, више књига о Светом Василију Острошком… У оквиру ИИУ „Светигора“ од 1998. г. функционише и Радио Светигора. Оснивање овог електронског медија био је посебно важан тренутак не само за развој установе него и за мисију Православне Цркве у Црној Гори. Поред Радија основана је Светигора–прес, информативна агенција, која објективно извјештава о свему ономе што се организује и дешава у Митрополији, у помјесној Цркви, као и у хришћанском свијету уопште.

У служби духовно-просвјетне мисије митрополит Амфилохије је покренуо оснивање великог броја црквених хорова, духовних центара и књижара. Драгоцјену хуманитарну мисију обављају Кола српских сестара, као и народне кухиње при Митрополији на Цетињу и при Саборном храму у Подгорици. Обновљен је рад црквених општина у свим градовима, гдје су укључени угледни и стручни вјерујући људи, што је веома важно за живот Митрополије.

За вријеме митрополита Амфилохија по први пут у историји Црне Горе, Митрополију црногорско-приморску посјетили су Патријарси и представници свих Помјесних Цркава православне васељене: Патријарх васељенски Вартоломеј, Патријарх московски и све Русије Алексеј II, Патријарх московски и све Русије Кирил, Папа и Патријарх александријски и све Африке Петар VII, Архиепископ Нове Јустинијане и свег Кипра Хризостом II, Архиепископ атински и све Јеладе Христодул, Архиепископ атински и све Јеладе Јероним, Архиепископ Тиране и све Албаније Анастасије, Митрополит Православне Цркве Чешких земаља и Словачке Христофор, Митрополит варшавски и цијеле Пољске Сава, многобројни Митрополити и Епископи Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Московске, Грузијске, Бугарске, Румунске Патријаршије и других Помјесних Православних Цркава, као и других хришћанских цркава и вјерских заједница. Ово довољно говори о великом поштовању које сви они имају према митрополиту Амфилохију и Митрополији црногорско-приморској. Митрополит Амфилохије представљао је Српску Православну Цркву у иностранству разним пригодама и на многим значајним свеправославним и хришћанским сусретима као што су Предсаборска свеправославна конференција у Шамбезију (2009), Сабрање предстојатеља Православних Цркава (у својству замјеника Патријарха 2009. и као члан делегације СПЦ на челу са патријархом Иринејем 2014); на бројним домаћим и међународним скуповима, на сахранама Патријарха руског Алексија II, бугарског Максима, Архиепископа јеладског Христодула, на устоличењу Патријарха руског Кирила, на инаугурацији папе Франциска у Ватикану 19. марта 2013. До проглашења независности Црне Горе био је предсједник Покровитељског савјета за Србију и Црну Гору Међународног друштвеног фонда јединства православних народа, а данас је предсједник Покровитељског савјета за Црну Гору истог Фонда. Предсједник је Комисије за разговор са Македонском православном црквом и предсједник Комисије Светог Архијерејског Сабора за ревизију Устава СПЦ, као и Комисије СА Сабора за унапријеђење црквене просвјете и др.

Године 1993. на Цетињу, и у манастиру Острогу одржан је први пут у историји Црне Горе на њеном тлу ванредни Архијерејски Сабор СПЦ.
Митрополит др Амфилохије Радовић поред теологије и философије бави се и есејистиком, преводилаштвом и поезијом. До данас је објавио сљедећа дјела: „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“, студија на грчком, 1973. (докторска дисертација); „Смисао литургије“, студија на грчком, 1974; „Синаити и њихов значај у Србији XIV вијека“, студија, 1981;“Филокалијски покрет XVIII и почетком XIX вијека“, студија на грчком, 1982; „Духовни смисао Храма Светога Саве на Врачару“, Вршац, 1989; „Преподобни Рафаило Банатски“, Вршац, 1988; „Враћање душе у чистоту“, Подгорица, 1992; „Нема љепше вјере од хришћанске – православна вјеронаука“; „Увод у православну философију васпитања“; „Свети Сава и Светосавски завјет“; „Основи православног васпитања“, Врњачка Бања, 1993; „Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића“, Врњачка Бања, 1994; збирка пјесама „У Јагњету је спас“, 1996; „Историјски пресјек тумачења Старог Завјета“, Никшић, 1996; „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“ (докторска дисертација), превод Еп. Атанасије Јевтић, манастир Острог, 2006; „Божић загрљај Бога и човјека“; „Васкрс – дар живота вјечнога“; „У почетку бијаше Слово“; „Часни крст Христов и Косовски завјет“; „Косово је глава Лазарева“; „Тајна Христа и тајна свијета“; „Литургија и подвижништво“; „Са извора воде живе“ I и II; „Љетопис новог косовског распећа“ I и II; „Разговори од духовном животу, Цркви и друштву“ I и II; „Тајна Свете Тројице“; „Богословска слова“ I; „Поменик новог косовског страдања“ (Дневнички и други записи Митрополита црногорско-приморског Амфилохија из времена почетка НАТО окупације Старе Србије – Косова и Метохије 1999. и 2000. године), Светигора, Цетиње, 2011. Ови дневници су 2014. године изашли и на руском и енглеском језику.

У његовом преводу изашла су сљедећа дјела: Епископ Николај, „Касијана“, роман са српског на грчки, 1973; Јустин Поповић, „Житије Светог Симеона и Саве“, са српског на грчки, 1974; са грчког на српски: „Старац Арсеније Кападокијски“; Митрополит пергамски Јован Зизјулас, „Од маске до личности“, 1993; „Премудрости Соломонове“, 1995; „Књига Премудрости Исуса сина Сирахова“, 2007; „Азбучни Отачник“, објављено у дјеловима у часописима Јеванђељски Неимар и Светигора; „Св. Григорије Палама“, неке бесједе објављене у часопису Банатски весник, бројне студије, бесједе и есеји у „Светигори“ и другим листовима. У новом, цјеловитом преводу Светог Писма Старог и Новог Завјета (Свети архијерејски синод СПЦ, Београд, 2011. и 2012) изашло је у Митрополитовом преводу још осам књига (Књига Јестирина, Књига Јездрина друга, Књига Јудите, Књига Премудрости Исуса сина Сирахова, Књига пророка Варуха, Књига Товита и Посланица Јеремијина) из ширег библијског канона, тзв. девтероканонске књиге, са Књигом пророка Данила и њеним девтероканонским додацима.

У току је издавање Сабраних дјела Митрополита Амфилохија у 30 књига у издању „Светигоре“ у којима се митрополит Амфилохије наново открива преко онога што је написао, изговорио, поручио и саопштио јавности од својих богословских дана, па све до данас. Вријеме које је пред нама ће бити најбољи тумач и показатељ непролазне вриједности и улоге коју ће имати ове књиге на подизању новог хришћанског покољења код нас.

Митрополит Амфилохије је добитник књижевних награда: Међународне књижевне награде „Богородица Тројеручица” у Чикагу 2005, Признања за животно дјело – „Макаријево слово”, које додјељује Удружење књижевника Црне Горе, Подгорица 2010; „Извиискра Његошева“ у Београду 2012. године. Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе.

Попут својих претходника митрополит Амфилохије је носилац више одликовања и медаља. Међу њима су: Орден Његоша првог реда Републике Српске (1994), Орден Ломоносова Националног комитета друштвених награда Руске Федерације (2001), Медаља доброчинства поводом 50 година од упокојења краљице Јелене Савојске (2002), Орден Светог Александра Невског првог степена Руске Академије за безбједност, одбрану и правни поредак (2003), Орден за Вjеру и вjерност Фонда Андреја Првозваног и Центра националне славе Русије (2006), Орден Светог Кирила Туравског Бјелоруске Православне Цркве (2008), Орден Светог равноапостолног кнеза Владимира Украјинске Православне Цркве (2012), Орден Светог архангела Михаила Академије наука из области безбједности из Москве (2013), Орден у спомен на напоре на добро Свете Цркве поводом 1025-годишњице крштења Русије Руске Православне Цркве (2013), Орден Краља Петра Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918.год.(2014),Орден Светог страстотерпца цара Николаја Романова Међународне награде „Слава Русије” под покровитељством Руске заграничне Цркве (2014).

ин4с