И опет. Пробудим се кукавац од врућине ми се снемогло па помислим ђе сам!? Три ми дебела сата прођоше снијевајући планину, испод планине шуму, у шуми поток, у потоку пастрмку, под каменом. Усни ми се опет Херцеговина. Кад овако чезнем са тридесет, шта ће бити са шездесет кукавче сињи, вичем сам себи, шетајући сам са собом и својим мислима.
Мемљиви задах новосадских улица после кише нагоне ме да ходам све брже а мислим спорије, не бих ли успио преварити сам себе и бар за трен одспавати тамо, под ведрим небом.
Тамо ђе је сваки камен историја, свака планина буквар, свака кућа универзитет, свака шума путоказ а свака ријека огледало. Тамо ђе људи још људи, тамо ђе је ријеч још ријеч, тамо ђе је поштење још поштење. Тамо ђе не можеш на камен нагазити да ти неку причу не исприча из бојева и мегдана, тамо ђе гуслама још увијек преноси историја и тамо ђе се још вјерује у Бога.
Можда сам више и досадио сам себи, можда ме нико више и не разумије а понајмање сам себе. Кажу ми: “ Пусти човјече ту причу, живиш у великом граду… батали бре…“
Баталићу, можда некад, али чим легнем и пружим ноге к’о по старом добром обичају усних планину, испод планине шуму, у шуми поток, у потоку пастрмку, под каменом. То ми не можете забранити
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
