У Музеју Херцеговине вечерас је промовисана књига „Со земљи“ Љиљане Хабјановић Ђуровић.

Писац са репутацијом најтиражнијег и најчитанијег на српском књижевном простору у двије деценије овог стољећа – Требињцима је представила свој први роман о животу Светог Василија Острошког Чудотворца из планираног циклуса „Острошко тримирје“, а у Херцеговину, светитељев завичај, стигла је на позив Удружења грађана „Мостови“.

Иако у посљедње двије године често долазила у наш град, обилазећи мјеста важна за светитељев живот и прикупљајући грађу за свој роман – био је ово њен први сусрет са требињском књижевном публиком.

Галерија Музеја Херцеговине била је премала да прими све који су вечерас жељели да чују Љиљану Хабјановић Ђуровић.

У интервјуу за Радио Требиње говорила је о својим сусретима са завичајем Светог Василија, изазову да пише о најпоштованијем светитељу у овом дијелу Српства, на који начин је она доживјела његов живот, чудотворења, подвиге и мучеништво за свој народ и разумјела његове поруке завјештане будућим покољењима...

Разговарала: Влатка МУСИЋ

Свети Василије Острошки Чудотоворац вијековима је со земљи и свјетлост свијету. Од светитеља и данас тражимо помоћ и утјеху и духовну окријепу. У народу Херцеговине је најпоштовани светитељ. Слава му и милост, кажемо кад год га споменемо, свјесни и недостојни његове безусловне љубави и страдања за све нас.

Управо у Херцеговини, свега 30-ак километара удаљени од родне куће Светог Василија, вечерас промовишете роман о животу и подвигу овог мученика и страдалника за вјеру православну и за свој народ. Каква вас осјећања прожимају?

– Право да вам кажем, осећам се као на испиту. Зато што знам колико је народ овог краја везан за Светог Василија и колико га ви доживљавате не само свог – јер га као свог доживљава сав наш народ – него га доживљавате као да вама више припада, да не кажем као да имате неко веће право на њега од свих нас других који га волимо и поштујемо. Иначе, ја сам своју прву књигу објавила пре тридесет година, а пропутовала сам и све крајеве бивше  Југославије промовишући своје књиге, путовала сам много и по иностранству – а никад нисам до сада промовисала своје књиге у Требињу. И мислим да се то десило најљепшим поводом. Као да смо сви ми то чекали – овај посебни час, а то је тренутак објављивања романа „Со земљи“, књиге о Светом Василију, да се окупимо у његову славу.  Када се молим Богородици, живоносном источнику, кажем – дај ми да будем једна мала, најмања кап са твог извора – ето, и ова књига је мали, најмањи каменчић у тој великој грађевини наше љубави и поштовања према Светом Василију.

Генерације и генерације Херцеговаца одрастају уз приче о Светом Василију. О његовом животу у Мркоњићима, боравку у Завали, Тврдошу, Светој Гори, Русији, Пећкој патријаршији – до исходишта, манастира Острог у Црној Гори, светионика православља. И вама је ваша бака, Црногорка, у најранијем дјетињству причала о светитељу, а и ваша породица осјетила је чудотворење Светог Василија?

– Да, као што Херцеговци полажу своје право на Светог Василија, то је случај и са Бјелопавлићима. Као што се зна, Свети Василије је хтео да напусти ове крајеве, Црну Гору и своју епархију, и задржали су га Бошковићи, Бјелопавлићи. И од тог тренутка до краја светитељевог живота, Бјелопавлићи су имали увек посебан однос и са Светим Василијем и са манастиром Острог. Моја баба, Јелена Бурзан, рођена Шарановић, је из тог племена Бјелопавлића. И она је од своје мајке и баке, својих преткиња – слушала приче о Светом Василију Острошком и његовим чудима. Сваки пут када би изговорила његово име, она би устала, прекрстила се и рекла – Слава му и милост! Ја не памтим тренутак кад сам чула име Светог Василија, као што ни не памтим тренутак кад сам чула речи – мајка, хлеб или Бог. Дакле, то је име било непрестано присутно у нашој кући и у мом животу, а осим тих бабиних прича – са нама је живео и доказ милости Божије и чудеса Светог Василија. То је мој ујак – Владимир. Мојој баби су умирала деца и када се и најмлађе мушко дете смртно разболело од исте болести – они си га на крсну славу однели под Острог, а монаси су им допустили да мајка и дете преноће поред кивота Светог Василија. Баба ми је причала да је ујак следећег јутра био здрав, излечен је захваљујући милости Светог Василија. За његов седамдесети рођендан водила сам га под Острог да се захвали своме светитељу и спасиоцу, а ево прошлог лета напунио је 85 година, доживео је дубоку старост и болест му се никада није вратила. Дакле, одрастање у таквим условима у мени је створило не само веру у чудотворство Светог Василија –  од малена научена сам да волим Светог Василија и да имам један посебан однос према њему. У неком мом сабору светих ту су – Господ, Пресвета Богородица, Света Петка и Свети Василије Острошки. Ја сам се баш њима захваљивала у многим књигама и некако се усуђивала да њих сматрам за своје заштитнике. Наравно, много пута сам била под Острогом и увек су то била чудесна духовна искуства. А онда сам почела да се питам – какав је био живот човека који је заслужио да добије од Бога толико милост да се усели у њега Дух Свети. И почела сам да читам о његовом  животу. Одмах сам схватила да је то био један изузетан човек, који је живео у једном изузетном времену – страдања и вере. И да је, уствари, био не само чудотворац, већ и за живота мученик.

О Светом Василију написали сте крајње пријемчиву књигу, која се чита у једном даху. И догматске истине се преносе ненаметљиво, што је, засигурно, умијеће великог писца. Свакако да је о животу Стојана Јовановића, који је постао Свети Василије, било једноставније да сте писали из теолошког угла. Овако, писали сте о Светом Василију као човјеку, са свим врлинама, али и страховима, о његовим тренуцима бескрајне радости, када је изгледао попут дјетета, али и опхрваног тугом и тешким питањима – да ли је могао више учинити за свог Господа и за свој народ. Које сте изворе користили као грађу за осликавање људскости која се уздигла до свјетлости?

– Тема књиге је управо то – како је Стојан Јовановић из Мркоњића постао Свети Василије Острошки. Наравно, за сваку књигу коју пишем потрудим се да нађем што више историјских извора. Ослањам се и на народно памћење, записано у народним песмама и легендама. И наравно, за онај теолошки део, који је увек једна духовна надградња сваког мог романа –  потрудим се да прочитам књиге светих отаца које говоре о тој теми. У роману „Со земљи“ бавила сам се теолошком темом – мучеништва и чудотворења. Осим поменутих извора, имала сам част да ме је примио владика Атанасије Јефтић у Тврдошу, а он је најбољи познавалац живота Светог Василија – и сам мном је поделио нешто од тог знања. Такође, као и увек када пишем, обишла сам места везана за живот јунака свог романа. Била сам на свим местима на којима је живео Свети Василије – од његове родне куће у селу Мркоњићи, прошла сам цело Попово поље, била у манастиру Завала,Тврдошу, у манастиру Жупа никшићка… Било ми је фасцинантно сазнање да су фреске у манастиру Завала и данас оне исте које је 1619. године урадио знаменити Георгије Митрофановић Хиландарац и да их је исте такве својевремено посматрао и Свети Василије. У Мркоњићима сам упознала Неђа Бошковића, који ми је поклонио кесицу бобица са кошћеле и ја сам сваког дана, између молитве и почетка писања, узимала по једну бобицу и на тај начин остварила неку молитвену везу – и са Светим Василијем и са тим крајевима у којима је поникао и где је живео. Такође, молила сам се мајци Светог Василија, зато што свака мајка најбоље познаје своје дете – молила сам се да ми осветли његов лик и покаже ми какав је он заиста био, ту његову људску и личну црту његове личности и живота. Отуд и они детаљи који су многим читаоцима потресни а везани су за његов однос према мајци. Као што су и многи свети оци говорили да су мајке биле најважније за формирање њихове духовности – тако мислим да је био случај и са мајком светог Василија Острошког. Наравно, била сам и под Острогом, прошла сву бјелопавлићку равницу, видела и место где је био брест под којим је волео да седи Свети Василије и од којег се, проверила сам, види Острог. Била сам и код воденице коју је он освештао и благословио да вода никада не усахне, што никада и није – а то је заиста чудо за ове кршевите пределе. Видела сам црквицу коју је зидао својим руком, показали су ми и завештајно писмо Светог Василија и дозволили да га дотакнем својом руком… Док сам се једном приликом молила поред моштију Светог Василија, монах који је чувао мошти рекао ми је да ставим своју руку на његову. Ја сам то учинила, апсолутно потресена, свесна да својом грешном руком додирујем сасуд Духа Светога – и страшно сам плакала и понављала – Помози ти, свети, мени грешној. И то је била моја молитва током писања књиге „Со земљи“.

Је ли било стваралачких криза, стрепњи од реакције читалаца? Први међу њима је и митрополит  црногорско-приморски Амфилохије, који још у рукопису чита све ваше духовне књиге. Или, рецимо, реакције садашњих монаха острошких – да ли ће и како прихватити књигу?

– Наравно да је било стрепњи. Увек кад пишем имам ту стрепњу – да ли сам јасно схватила и добро разумела да је тренутак да се пише књига о некој светој личности. И да ли сам добро  схватила да сам ја та која би требало ту књигу да напишем. Такође, током рада на књизи увек је било стрепње – да ли то радим на прави начин. Посебно када је требало да пишем о осећањима и молитвама Светог Василија. И кад год бих осетила да имам неку недоумицу, страх – ја сам се јављала оцу Роману или оцу Сергију, острошким монасима, и молила их да се помоле за мене нашем светитељу. И они су заиста то увек чинили. И ја бих се после тога увек осетила оснажено и боље. Први читалац мог рукописа је мој муж, који моје књиге чита још током писања. Важан ми је тај његов први утисак. Кад завршим рукопис – он иде код митрополита Амфилохија. Увек постоји стрепња да нисам направила неку канонску грешку, да сам нисам огрешила о ту свету особу о којој пишем. Осећам велику захвалност што ми је митрополит дао ту слободу да могу да га замолим да прочита мој рукопис и да провери да нисам напоравила неку погрешку. И кад ми митрополит да благослов – онда знам да са књигом могу да изађем и пред људе и пред Бога. Одахнула сам када је митрополи за књигу „Со земљи“ казао – Добро сте ово написали. Друга стрепња била је да не изневерим своје читаоце, посебно оне који воле и поштују Светог Василија Острошког. Једно је писати о светитељки из 9. века из Византије – за њу наши људи нису толико везани, а посве друго писати о неком ко је толико вољен – као што су Света Петка или Свети Василије. И онда су почеле да ми стижу реакције читалаца – све су биле врло позитивне, људи су били одушевљени. Тада сам могла још једном да одахнем… Најпосле, када је митрополит Амфилохије на београдском сајму књига казао да би моја књига о Светом Василију требало да се продаје и под Острогом – за мене је то била и дефинитивна диплома да је књига успела…

Шта нам данас Свети Василије поручује, у времену све веће отуђености од Исуса Христа и ближњих, све јачих напада на јединство православља у цијелом свијету, као и све израженије духовне подјеле у Црној Гори, у којем се и манастир Острог нашао на удару?

– Врло је једноставно одговорити на питање шта нам Свети Василије поручује. Јер, читав његов  живот, све што је говорио и радио и оно због чега је трпео – и од муслимана, и од католика, и од својих људи: и монаха и мирјана – све је то било из једног јединог разлога: зато што је чувао веру православну, што се борио за чистоту и опстанак чисте вере православне, чувајући на тај  начин душу свог народа. Дакле, његова порука је врло јасна, актуелна је и ово време и у свим временима, а гласи: да не смемо да дозволимо да нас уплаше претње, нити заварају обећања, да не смемо, како је то лепо рекао наш народ – да продамо веру за вечеру. Није чудо што у нашим крајевима такав атак на Српску православну цркву креће из Црне Горе. Сигурно сте, читајући књигу, запазили оно писмо папе једном од проповедника Уније, који каже: ми морамо да уђемо у Црну Гору – Црна Гора је капија кроз коју се улази у српске земље. Дакле, поново се удара на иста врата и покушава да прође на исту капију. Верујем да и у овом времену постоји човек који је достојни наследник и Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског – а то је митрополит Амфилохије.

„Петкана“ је прва књига из вашег духовног циклуса. Колико сте се промијенили пишући о православним темама?

– Много сам се мењала. Моја прва велика животна промена десила се кад сам писала роман „Петкана“. Наилазила сам на одговоре на питања која сам постављала сама себи, научила сам да боље разумем и да више волим  друге људе. И постала сам бољи човек. Током времена, улазећи све дубље, откривајуће сву лепоту православне вере – а са сваком новом књигом коју сам писала, читала сам нове књиге светих отаца и бавила се новом темом из теологије и новим периодом наше историје – ја сам се и образовала и духовно обогаћивала. И кроз то образовање добила сам представу о неком континуитету одређених ствари које су се дешавале кроз време и које нису нове у овом нашем времену.

„Со земљи“ је прва књига Острошког тримирја. Теолошка тема овог романа је мучеништво и чудотворење. Која ће бити тема наредне књиге?

– Више волим да причам о ономе што сам урадила, него о ономе што радим или бих волела да радим. Већ неколико месеци радим на новом роману из „Острошког тримирја“, а све што желим да кажем о томе је да је то „Острошко тримирје“ замишљено као један циклус књига о људима и догађајима, засебних прича које су међу собом повезане Светим Василијем и Острогом.

Јесте ли помишљали да пишете роман о блаженопочившем патријарху Павлу, на чији сте приједлог, као једина жена досадашњи добитник, одликовани Орденом Светог Саве за дјелатну љубав према Светој мајци Цркви?

– За мене је то била велика радост и велика част. Пишем за читаоце, али ми много значи подршка Српске православне цркве. И тај орден доживела сам као велику подршку… Не планирам да пишем о патријарху Павлу, о њему је доста писано. Био је наш савременик и људи су га доста познавали. Као што ми пишемо о великим људима наше прошлости, верујем да изузетан човек, какав је био патријарх Павле, чека неког свог будућег писца, кроз неких педесет година…

Успјешно сте закорачили и у свијет дјечије литературе?

– Истражујући за писање романа „ И онда је дошла добра вила“ видела сам чему су све изложена наша деца у данашњем  времену, како им се лаж подмеће као истина, како им се кроз неке веселе приче и шарене слике подмећу неадекватне, па чак и секташке поруке. Онда сам одлучила да пишем приче за децу, које ће бити лепе и узбудљиве као бајке, али које ће дотаћи дечије душе и помоћи им да постану бољи људи.

За више од три деценије успјешног стваралаштва написали сте 15 романа, дјечије књиге, приредили сте збирке духовне поезије, биљежите милионске тираже и неприкосновено вам припада титула најчитанијег српског писца у посљедње двије деценије. У чему је тајна?

– Тајна је у милости Божијој. У сваком тренутку свесна сам да све то – и таленат за писање, услове за рад, надахнуће да те књиге буду овакве и милост да пишем о тим великим и светим личностима наше историје и наше вере, и читаоце који воле те књиге – све ми је то Бог дао. И у сваком тренутку сам свесна да је све то лепо што је Господ дао мени – могао дати и неком другом. И због тога сам бесконачно захвална.

ИЗВОР: Радио Требиње