Аутобиографски елементи и рађање сликарског дјела као двије линије приповиједања, анализа духовног стања свијета у којем глобализацијски процеси утиру сваку индувидуалност, српска политика у свјетлу општих кретања, обиље умјетничких и политичких анегдота, гномичност, потрага за смислом умјетности, лирско суочавање са самим собом, есејички погледи на два типа умјетника (медијума и интелектуалца), несвакидашња храброст у исповиједању животних љубави – све ово чини књигу Милоша Шобајића живописним књижевним дјелом.
Много је начина да се књига Сликај и ћути представи читаоцу а ја ћу одабрати онај за коју сматрам да даје истиниту слику Европе, слику која се нама врло често даје у искривљеном облику.
Дакле, два лица оне Европе настале на простору формираном за вријеме и након Карла Великог; тај протестантско-римски свијет у којем се наше православно биће појављује тек повремено не би ли се боље, у контрасту према другости, истакло лице „праве“ Европе.
Овај приступ књизи сам одабрала из неколико разлога. Најприје, да бих раздвојила, као што аутор раздваја, Европу ка којој можемо тежити, која је у својој потрази за Смислом, са високом свјешћу о значају културе породила дух „који се надовезао на грчку антику и поставио темељ европској цивилизацији“ подаривши свијету невјероватну умјетност; од оне Европе која разара сама себе – подривајући дио по дио темеља на којем стоји, одриче се идеала и безглаво иде за глобалистичким трендовима.
Најприје Француска: „Француска је једна од најпривлачнијих европских држава. Има поред великог економског богатства и изузетно богату историју и велику културу. То је већ вековима чини једном од водећих нација, посебно на културолошком пољу. Све донедавно, она је била светионик у тој области, препуштајући неким другим центрима улогу коју је до тада сигурно држала.Само су француски дух и француска држава могли да организују догађај смишљен од тадашњег министра културе Андре Малроа, да фараон Рамзес II заиста реализује своју идеју вечног живота. Кад је утврђено да је његова мумија у Каиру, стара више од три миленијума, оболела од неке паразитске болести, Анре Малро је организовао његово хитно пребацивање авионом за Париз, на лечење. На аеродрому Орли, фараона је сачекао француски министар на црвеном тепиху, уз почасни одред националне гарде и све почасти предвиђене за дочек једног шефа државе. Величанствен омаж историји и пружена рука фараону да реализује свој пут кроз време. Француска му је овим гестом то омогућила…“
Француска је и творац такозваног културног инжењеринга, односно начина на који се управља културом по француском моделу, а Париз је град који обилује културним понудама чије улице доносе причу о давним временима. Француска има идеалан географски положај, успјешну социјалну политику, изузетно богату историју и велику културу.
А онда она друга страна Европе, сагладана кроз призму личне голготе :
„ У Паризу сам упознао многе дивне лудаке, као што је био Ален Жуфроа, на примјер. Први пут сам га видео кад је на једној вечери седео за столом поред мене и често умирао од смеха…Писао је најузбудљивије текстове о сликарству јер га је разумео до дна душе. То су текстови који вас терају да поново гледате и оне сликаре који нису оставили јак утисак, јер вас начин на који Жуфроа анализира њихове слике упућује да их опет погледате.
Шта све добро он за мене није урадио! Писао је моју прву монографију, текстове за каталоге, поеме о мени! Али кад је избио грађански рат у Југославији, хипнотисан антисрпском пропагандом, врло лако је повјеровао да су Срби заиста нацисти, а да сам ја заговорник етничког чишћења, као што су тврдили неки француски медији. Он, велики левичар, који се разметао париским вечерима борбом за истину и правду, али коме је отац био колаборациониста нацистичком окупатору Француске, пола века касније по аутоматизму прихвата сваку оптужбу те врсте, не проверавајући њену истинитост.“
Затим, Њемачка. Различита лица њемачког човјека Шобајић представља кроз два изузетна одјељка Немачки осмех и Банализација злочина. Једно лице представља Шобајићев галериста Франк Пажес , „човјек саткан од шарма и животног оптимизма“, коме се диви једнако као и њемачком експресионизму, музици и философији, свијету Хендла и Бетовена, Холбајна и Гетеа. И друго, оличено у старом елегантном њемачком капетану нацистичке подморнице који је, на забави у атељеу Шобајићевог пријатеља у Паризу, сматрао „сасвим нормалним да се похвали како је током рата његова подморница потопила четири савезничка брода!“.
Тешка прошлост Другог свјетског рата и њен дух који се седам деценија послије Другог свјетског рата аветно вратио на исто мјесто – у Призрен, на Косово, заједно са њемачком војском.
Вријеђање Србије које траје у континуитету, Хитлерова и Милошевића слика/плакат уз текст „Срби обуздајте своје злочине“ наводи Шобајића да се врати и проблематизује тезу философа Сиорана да је Европа уједно колијевка зла и просперитета попут Њемачке животне приче пуне осцилација између Пакла и Раја.
Систем
Народи који немају осећај да очувају своја наследства
изгубиће могућност да креирају своју будућност
Изнад подјеле на двије Западне Европе стоји Систем. Шта је Систем Шобајић открива већ на почетку књиге. Систем је глобализацијски процес који „захтева радикалну промену свести, како би остварио нови светски поредак, у коме би нам постало прихватљиво оно што је неприхватљиво“. У питању је ароганција моћи, контрола над информацијама и свијешћу човјека:
„Данашња популација на планети не сме да има идеје, већ послушност. Не сме да ствара, већ само да се лудо забавља, а пре свега је треба онеспособити да мисли. Јер, ако мисли, прави проблем у спровођењу идеје о апсолутној доминацији једноумља такозване светске владе, којој је потребна умртвљена и чипована индивидуа, спремна да прихвати и усвоји комплетан третман апсурда, који му се сервира ван основне логике и расуђивања својственог човјеку.“
Зашто је Шобајићу потребно да се упушта у анализу глобализацијских процеса? Зато што је акција „отупљивања људског ума најочигледнија у области ликовне умјетности“. Тако је измишљена и такозвана визуелна умјетност која је пројектовано уграђена у језгро ликовне умјетности. Снагу и моћ културе потом повезује са војном силом: „култура досеже дотле докле су је донели њихови тенкови.“
Озваниченост кича и дилентатизма и вулгарна културна колонизација
„Глобализација културе и умјетности је нови вид културне доминације тзв. ’велике’ културе над такозваним ’малим’ културама, у које спадају и народи југоисточне Европе…
Један од бројних интелектуалаца који је устао против тог глобалног рата, који се води против индивидуалности, једном речју против људске интелигенције, био је Умерто Еко, који је пре неколико година коментарисао Бијенале у Венецији као место озваниченог кича и дилентатизма, једноумља и неуметности, погубан за људски ум и цивилизацију.
Исту тезу изнео сам и сам, кад сам пре више година говорио о сличној манифестацији, о Октобарском салону у Београду, што је резултирало великом побуном оних који заступају тезу „сви смо ми уметници“. Односно, зашто би био проблем што смо дилетанти, ако смо проглашени за трансавангарду!?
Манифестацију Октобарски салон у Београду је најбољи је показатељ односа две културе, западноевропске и културе југозападне Европе. То је, пре свега, потврда глобализма у уметности, где се инсистира да се на свим тачкама планете ствара исти ’уметнички’ производ. То је, такође, и потврда данашњег постојања само једне јединствене ’велике’ инстант културе, у којој свака ’инстаграм’ фотографија почиње да се посматра као уметничко дело…
Фасцинантан је податак да је ЕУ организовала, пре десетак година, брод пун европских уметника из свих уметничких области, који је крстарио по обалама Црног мора, заустављајући се по њиховим лукама, како би европски уметници објаснили локалном становништву шта је то уметност и како се до ње долази. То је пример арогантног презира и вулгарне културне колонизације далеких предграђа Европе, у циљу будућег финасијског профита и идеолошке доминације…
Ситуација на пољу уметности у Бугарској, Румунији, БиХ, Црној Гори и Грчкој, иста је као у Србији или Македонији. То ће рећи да на простору југоисточне Европе у свим случајевима постоји интезивна глобализација, што подразумијева гушење сваке оригиналне уметничке идеје ван домашаја стратега глобализма.
Београдски музеји нису затворени зато што су им дотрајале старе инсталације, већ зато да више генерација младих људи не би виде ни један артефакт из области уметности. Они су тако, нажалост, постали неповратно неписмени, бар из области српске уметности, а и шире , па на тај начин, са гашењем знања о нашој цивилизацији, спремно дочекују ново објашњење шта је то нова уметност.“
Критици такозване визуелне умјетности посвећено је неколико дијелова књиге, међутим анализа тренутног стања у ликовној умјетности заправо прожима цјелокупну књигу, критички дијелови праћену су пасажима у којима аутор изражава своју поетику и, уједно, размишља о смислу и дометима умјетности:
„Што глупље, то боље – њихова је крилатица. Умјетност је штос, смицалица и, пре свега, забава у којој се масе опуштају, не размишљајући ни о чему што превазилази просек анестезиране јединке. Глорификација баналног суштина је политике глобализма у умјетности, како би се слобода изражавања свела на најнижи могући степен интелигенције, неопходан за даљу анестезију становништва у овом, како кажу њихови идеолози, прелазном добу… Уметник је тај који од снова ствара реалну слику и који своју оригиналну идеју претвара у дело. Такав уметник се маргинализује, осим ако његово дело може да користи на било који начин Систему.“
Цијела планета је прекривена шундом, он се увлачи у сваку пору нашег живота, у медијима циљано владају информације ниског садражаја, које колико одвлаче пажњу од суштинских догађаја у толикој мјери и трују наше животе. Шобајићева слика српског друштва дата је слојевито, из више углова, понекад у форми анегдоте, понекад као анализа постојећег стања:
„Разлог због којег је у Србији тако гласно и јавно присуство шунда и кича, који су узели маха као рак рана, је тај што смо ми експериментална лабораторија глобалног Система.“
Књига (онај приповједачки дио који се тиче Шобајићеве аутобиографије и његовог разматрања свијета сликарства и живота) има отворен крај. Она се завршава са питањем куда све ове промјене воде, колико човјек може да трпи „агресију на његову интелигенцију“ и докле може да траје анестезирање друштва.
Српски Хонг Конг
„Историчар Душан Батаковић ми је причао да му је објашњено пре 20 година, кад је био амбасадор у Канади, да НАТО сматра да за непуних 50 година Србија треба да се сведе на један велики Београд. Можда да се сједини са Новим Садом и постане град од око четири милиона становника, у којем би се сабило цело српско становништво!
То би требало да буде фантастичан метрополоис у којем би живели сви Срби, нешто попу Хонг Конга. Био би потпуно зависан од добре воље оних који би нас ту сатерали и по потреби одлучивали да ли ће нам и када пустити воду, струју и дати намирнице потребне за живот.
Остатак Србије би био подељен комшијама. Тада би нас сасвим умерено заволели, опет бисмо постали неприметни, као под турским ропством. Јер, као такви, не би представљали никакав одлучујући фактор за њихово инсталирање на овом делу Балкана.“
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
