• Опћи поглед на прошлост православне цркве у Далмацији за минулих осамнаест вијекова (од ап. Павла до половине XИX вијека) показује слику, која је много поучна за сваког православног хришћанина, а посебно за православног Далматинца.

Замонашен је на Бадњи дан 1873. године у цркви Светог Илије у Задру, добивши име Никодим, а на Божић је рукоположен у чин јерођакона.

Поучна је за све православне хришћане, јер се ту у пуној свјетлости показала истина Спаситељевог обећања, да ће Он свагда бити са Својом црквом, и да јој паклена врата не ће одољети; поучна је та слика за православне Далматинце, јер у њој виде сва страдања предака својих за вјеру православну и устрајност њихову мушку у борби за вјеру, те дакле живи примјер, како треба да су и они непомични у оданости к православној вјери и готови, као и предци им, претријети радије и највећа страдања, него ли попустити у вјери.

Само првих девет вијекова православна је вјера била слободна у Далмацији. Послије тога почињу гонити ту вјеру, и до краја XIII вијека успјели су били у томе толико, да су православну вјеру исповиједале у Далмацији тек неколике грчке колонње, које су мало хиљада душа бројале. И ваљда би силннци успјели били истријебити из Далмације и те грчке колоније, те искоријенити сасвијем из ове земље православље, да није Божји промисао послао у Далмацију Србе да га сачувају.

Доласком Срба у Далмацију, православна се вјера већ у XIV вијеку ту бујно развија, и изгледи су сви били, да ће она завладати у свој овој земљи као што је то било до пошљедње четврти IX вијека. Али српски цар Душан није хтио онолико бриге водити о Далмацији, колико су га на то саме прилике времена нукале, те се и православна црква није ту могла оснажити онако, како би то било да се Душанова власт учврстила на јадранском мору.

Догодила се послије тога Косовска катастрофа, која је узроком била културном назатку свега балканског полуострва. „Es ist ein njeltgeschichtlicher Jammer,“ пише јенски професор Х. Гелцер, „dass der Ungluckstag von Kosovo Polje diesem herrlichen Volke (den Serben), dem edelsten aller Slavenstamme, die Herrshaft auf der Hamushalbinsel entriss und S. D. Magazin za 1850. стр. 100. Ова косовска катастрофа била је судбоносна и за православну цркву у Далмацији, јер је иста црква скучена била у слободном свом развијању. Добило је послије тога у Далмацији свемоћ латинско свештенство, а под закриљем државних власти, и тада почиње отворено гоњење православне вјере и свију оних који су ту вјеру исповиједали. И то гоњење трајало је за неколико вијекова, све до половине XIX вијека.

Колико су је гонили ту вјеру, и да су је хтјели сасвијем искоријенити из Далмације, видјели смо; али смо и то видјели, да су је мушки и одушевљено бранили племенити преци наши, и да за обрану њену нијесу се они бојали ни тамнице, нити других тешких мучења, и Бог им је био у помоћи.

Jедан српски учени патриот, кад је прочитао прву књигу докумената о нашој цркви, написао је ово: „православној цркви далматинској треба да се цијело православље поклони и да јој даде мјесто међу својијем најпрвијем црквама.“

Закључак из књиге Православна Далмација (1901. године)