• Окупили смо се данас да обележимо стогодишњицу почетка страдања православних цркава и земаља Русије и Србије од комуниситичке револуције.

25.октобра 1917.године у 21:45 са крстарице Аурора је испаљен плотун, којим је започет напад на Зимски дворац и којим је започета Октобарска револуција.

Маскота те револуције, био је Владимир Уљанов, познатији под псеудонимом Лењин.

Циљ те револуције била је Русија и руски православни народ, због чега су бољшевици поставили следећи задатак: убити Бога, убити монарха и убити дух једног народа.

Иако је од тада прошао читав век, циљеви и задаци су остали исти, као и напори западног света да се коначно и за сва времена обрачунају са православљем и са руским народом, који то православље носи у себи.

Тако можемо чути од западних званичника да је највећа претња данашњице православна Русија, а не ИСИЛ, терористи или екстремисити било које друге припадности. Иако Русија никога не напада и никоме не прети.

Октобарска револуција је највећа руска катастрофа у историји. У последњем тренутку, само захваљујући Божијој милости, Русија је добила шансу да васкрсне из совјетизма и да се врати себи.

Ми данас опет видимо православну Русију, која је подигла своју главу и која спира блато са православних звона, која су давно била бачена.

Видимо Русију која се враћа својим коренима, својој историји, традицији и култури, и која се свим средствима бори против пропаганде, лажи и фалсификовања, којима је изложена.

Да се вратимо светом цару Николају и нама. И данас чујемо злонамернике или незналице, који постављају питање: А када је то нама Русија помогла и како је то нама Русија помогла?

Русија нам је помогла увек када је била у прилици да нам помогне, често и онда када није била у прилици да нам помогне, а све и да нам никада није помогла, никада нас није напала, бомбардовала преумњавала, сатирала.

Дан уочи објаве рата Србији од стране Аустроугарске, цар Николај нам је поручио:

„Будите уверени да Русија неће напустити Србију“.

Русија је на личну иницијативу цара, решила да уђе у рат, ако Аустроугарска нападне Србију, иако су га многи генерали опомињали цара да Русија није спремна за рат.

Када је почео Прво светски рат, Русија је слала оружје и муницију, хуманитарну помоћ, лекове, али и руске добровољце да се заједно са нама боре против агресора.

Након победа на Церу и Колубари, српска војска је била принуђена на повлачење. Уследила је ужасна голгота преко Албаније, где су на залеђеним путевима страдали многобројни Срби. Када је српска војска исцрпљена, гладна и полумртва, коначно стигла на јадранску обалу, доживела је велико разочарање. Такозвани савезници Енглези и Французи нису послали бродове за транспорт и нису желели да пруже помоћ Србији.

Руски цар је упутио писмо савезницима: „Уколико се српска војска одмах не избави из Албаније, Русија раскида савез са Антантом и склапа сепаратни мир са Немачком“.

Тек под уценом стиже спас, и чувене француске лађе. Заправо је Русија била једини савезник и пријатељ Србије у Првом светском рату.

Васкрсла српска војска је показала огромну храброст и снагу остваривши најславније победе. Србија је претрпела највеће губитке од свих земаља које су учествовале у Великом рату, изгубивши трећину становништва. Са друге стране, Руси су у Великом рату изгубили све, и царство и цара.

Цена уласка у рат била је превисока, укључујући грађански рат и наметнуту комунистичку идеологију, која је оставила несагледиве последице на руски народ. Владика Николај Велимировић је записао: „Велики је наш дуг пред Русијом. Може човек да дугује човеку, може и народ-народу. Но, дуг којим је Русија обавезала српски народ 1914. толико је велик да њега не могу да врате ни векови ни поколења. То је дуг љубави, која везаних очију иде у смрт, спасавајући ближњег свог. Сам Христос је рекао да нема веће љубави од оне када неко полажи душу своју за пријатеље своје. Руски цар и руски народ, ступајући неприпремљени у рат за одбрану Србије, нису могли да не знају да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој, није посустала пред опасношћу и није се уплашила од смрти“.

Вечно хвала Светом цару Николају другом, заштитнику српског народа, и светој Русији.

У Београду, 25. Октобра 2017.
Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије