Године 1976: Ученици школе у Домашеву са директором Чедом Лечићем и учитељем налазима који су отворили нова Вукоманом Комненићем питања (подсјећамо на печатни прстен са још недешифрованим знаком).
Мјештани и бивши ученици спасавају своју бившу школу. Још им је остао само кров. У новом објекту неће бити ђака, али би могло да буде оног што ће овом и околним селима почети да враћа живот.
СЕЛО Домашево заиста има нешто у себи што је тешко објашњиво, а људи, поготово Домашевци, мало о томе говоре. Наиме, у селу се данас, иако је у великој мјери, као и сва друга требињска села, расељено, гради више него када је било најбројније и најмоћније. Село има дугу историју и значајну споменичку баштину. У историографији Херцеговине, помиње се на бројним мјестима. У археолошким прегледима, такође су честе референце са домашевским адресама. Најимпресивнија је она која говори о древној домашевској некрополи која фасцинира својим димензијама, својом споменичком композицијом, бројним артефактима и археолошким.
У ДОМАШЕВУ много тога има своју стару, давно завршену причу. Ипак једна прича још није доведена до краја. То је она о домашевској школи, у којој је седамдесетих година било тридесетак ђака…
Црквени и друштвени дом Србске православне цркве Св. Симеон Мироточиви у Шарлоту који је регионални за средњи и западни дио Сјеверне Каролине, Тенесија и Јужне Каролине, носи назив Момчило “Момо” Зотовић.
Школа у Домашеву изграђена је 1934. године, захваљујући мјештанима Домашева, Ждријеловића, Подосоја… и помоћи државе у материјалима (јапија, цријеп, олуци, врата, прозори…). Овдје су се школовали ученици из Домашева, Ждријеловића, Морча, Подосоја, Владушића, Подстрашивица, Бодирога, Бијоца и Кртиња.
Међу њима било је ученика који су могли дотрчати до школе, али и ђака пјешака који су сатима ходали од куће до школе, па опет, сатима, од школе до куће. Љети – зими. Шта је у њиховом животу значила ова школа, то још нико није написао, а било би и занимљиво и драгоцјено за историју школства и просвјете уопште да се и они негдје огласе.
Школа је имала и стан за учитеља, а околни простор био је уређен и прилагођен потребама дјеце. Иначе, објекат је зидан са амбицијом да потраје. За сеоске школе био је и довољно габаритан, и лијеп и стамен.
ИПАК, вријеме је донијело своје. Прво је почео да Почетак радова на крову прокишњава кров, а онда је, лагано, и остало почело да се осипа и руши. Једно вријеме то је изгледало неминовно и нормално. Други исход није се могао ни замислити, али дошао је тренутак када је у људским душама нешто прорадило, тренутак када су се Домашевци упитали: ко је осудио школу на пропадање и мора ли та „осуда“ до краја бити извршена, и то пред лицем њених бивших ученика?! Ова питања нешто су покренула у мјештанима. Прво је о Школи почело да се говори, а онда су пали и важни договори, тако да је, нешто касније, наш лист писао о двије домашевске акције у једноме дану. Повод је био почетак обнове школе и изградња Црквенога дома у селу.
ДО САДА, око и на Школи, урађено је слиједеће: довршен је прикључни пут дуг око један километар Домашевскога пута са Обра- душа), скинут је стари кров са дотрајалом конструкцијом и стари
плафони, а када је све рашчишћено, изливена је заштитна плоча. Прва донаторска акција била је заиста широка, захваљујући Домашевцима и Љубомирцима уоште у разним дијеловима свијета. Свим пословима руководио је агилни Момчило Зотовић из Америке, такође ученик ове школе.
ЗАНИМЉИВО је да су се у акцију укључиле општине Ниш и Зрењанин, позиву су се, наравно, одазвали и Клечани. Међу свима њима било је доста бивших ученика ове школе, као и њихових потомака.. На списку их је око 240. Неки живе у Требињу, неки у Србији, неки у разним европским земљама, неки у Америкци и Аустралији. Има и примјера који, сами за себе, довољно говоре о каквој је акцији ријеч. Некадашња ученица ове школе, Јоја Шишковић, када је чула шта су вриједни људи предузели, послала је свог унука у Домашево да преда 50 евра за обнову школе.
Шта треба да се ради даље?
Одговор је у писму Одбора за обнову Школе, у коме се моле сви они, који су под овим кровом научили да лијепо пишу и паметно мисле, да при- скоче у помоћи. Такође, у истом писму, позивају се и њихови потомци, да слиједе дјело својих родитеља, не би ли се школа отргла од пропадања које је било неминовно.
– Људи из свих села, која је некад захватао ареал школе – каже нам Брано Дурсун, генерални секретар удружења „Херцеговац“ које се укључило у пројекте обнове и санације школског објекта у Домашеву – свјесни су да им је ова скромна школа била одскочна даска за све оно што су постигли у животу. Зато, с правом, Момчило Зотовић, домашевску школу зове „просвјетном богомољом“. Више није питање треба ли наставити са радовима који су одмакли, него како довршити оно што је започето. Приоритет је сада да се покрије кров уз једну надоградњу која би будућем објекту донијела нови простор у по-
ткровљу, подесан за различите активности, додуше не као онај у приземљу, који би заиста требао да буде изузетан.
ДЈЕЦЕ више нема?! Ко ће, кад се све заврши, бринути о школи?
– Село Домашево са околним мјестима, на првом мјесту – каже Брано Дурсун – а, наравно и они који школу буду користили.
Школа није баш мала, подесна је за разне привредне активности. Од људи су се чуле разне идеје шта би се могло у школи радити и дешавати. Створене су могућности да се отвори један или више малих погона за прераду здраве хране. Наравно, мислим на артикле који су карактеристични за подручје Љубомира. Тиме би се повећала производња изабраних култура а можда и створиле нове шансе да се, у ланцу, уради нешто слично. Мислим на све школе на нашем терену које су мање или више девастиране, а могу се обновити учешћем три групе људи. На првом мјесту су садашњи становници ових села и њихови потомци у Требињу, на другом наши људи у дијаспори, и на трећем разни општински партнери и донатори. Мислим на радне организације, и, наравно на Градску аминистрацију, која има апсолутно позитиван став кад су овакви потези у питању, јер овдје се ради о одржању живота на једном широком подручју, које у себе укључује и комплетну зону планине Видуше са својим ресурсима.
ГОTОВО је симболично и то што обнова школе почиње са књигом. Први простор у школи биће посвећен књизи. Љубомирци ће у школи имати малу, подручну библиотеку, у којој ће бити све оне књиге које су донатори већ послали у Домашево. Како је у писму Одбора за обнову истакао Светозар Томановић, у Домашеву се створила изузетно позитивна атмосфера. Село има пут, струју и воду, има Ловачки дом у Видуши, има потпуно санирану цркву Св. Николе, као и нови Црквени дом, који је већ у употреби, а ако људи и Бог дају, ускоро ћемо изградити и капелу.
КАКО ПОМОЋИ ОБНОВУ ШКОЛЕ:
Они који желе да својим новцем помогну обнову школе у Домашеву могу то обавити тамо гдје живе. Адреса на коју треба упутити новац остала је иста: Удружење Херцеговац код Unicredit bank d.d. Бања
Лука, на 5517002229396803 са напоменом: за оправку школе у Домашеву. Сваки прилог прати пригодна захвалница.
Рекосмо, у Домашеву је доста завршених и незавршених прича. Она о школи приводи се крају. Још треба само мало донаторске помоћи како би цијело здање покрио нови кров.
А тада, у школи, могла би да започне још једна нова прича. Што се нас тиче, отварамо јој простор на овим страницама.
М.Н.
32 страна Глас Требиња – број 1087. Децембар 2017
МИЛАН ЗЕЧАР: ОБНОВИМО ШКОЛУ НАШИХ ПРЕДАКА!
Свака школа је уистину «ПРОСВЈЕТНА БОГОМОЉА», како збори племенити и честити човјек Момчило Зотовић, хуманиста, добротвор и зачетник ове велике идеје, коју сам одмах препознао и подржао, јер се у потпуности поклапа са мојом филозофијом и ставом да спас и опстанак нашег народа српског, очување његовог бића и индентитета, лежи, пре свега, у очувању и развоју његове културе и просвјете, језика, писма и вјере, каже Милан М. Зечар, члан Координационог одбора херцеговачких удружења у Србији. Школе су кроз вјекове, као и наше цркве и манастири, биле учене и просвјетне институције, мјеста нашег окупљања и саборовања, пријатељовања и дружења. Коначно, школе, цркве и манастири су најузвишенији споменици културе, докази нашег цивилизацијског постојања и темељи нашег битисања.
Милан Зечар и Момчило Зотовић на новој плочи у Домашеву
Немар и заборав, одсуство српског становишта и осјећаја припадности народу свом који су исковали вјекови, недостатак самопоштовања, дух самопорицања који је овладао многим нашим нараштајима, су изградили овакав, неодговоран однос према «Просвјетним богомољама» и институцијама које су нас сачувале и одржале у времену. Зато је рестаурација сваке школе, па и ове у Домашеву, искорак његових житеља и њихових потомака који треба поздравити и подржати. Дјеце и ђака у школи тренутно нема, као и у неколико преосталих школа у некадашњој Жупи, касније Општини, данас МЗ Љубомир, али не треба искључити могућност да ће их временом бити у постојбини лозе Немањића, на овој благородној земљи Светосавској. До тада, обновљена школа ће бити место различитих саборних манифестација, по потреби библиотека, камп у који ће долазити и боравити дјеца и омладина наших предака расутих по свјету, до различитих активности мјештана Домашева и Љубомира.
– Додатни мотив моје подршке и посвећености рестаурацији школе у Домашеву је чињеница да је моја мајка, из угледне породице Зотовић, припадала првој генерацији ученика из 1934. године. Зато, апелујем и позивам све потомке по женској линији, да се прикључе овој племенитој и мисионарској акцији – поручио је Милан Зечар.
СПИСАК ЖИВИХ ЂАКА КОЈИ СУ СЕ ШКОЛОВАЛИ У ШКОЛИ У ДОМАШЕВУ
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
ИПАК, вријеме је донијело своје. Прво је почео да Почетак радова на крову прокишњава кров, а онда је, лагано, и остало почело да се осипа и руши. Једно вријеме то је изгледало неминовно и нормално. Други исход није се могао ни замислити, али дошао је тренутак када је у људским душама нешто прорадило, тренутак када су се Домашевци упитали: ко је осудио школу на пропадање и мора ли та „осуда“ до краја бити извршена, и то пред лицем њених бивших ученика?! Ова питања нешто су покренула у мјештанима. Прво је о Школи почело да се говори, а онда су пали и важни договори, тако да је, нешто касније, наш лист писао о двије домашевске акције у једноме дану. Повод је био почетак обнове школе и изградња Црквенога дома у селу.
