• Прије 150 година родио се највољенији херцеговачки пјесник Алекса Шантић.

Алекса Шантић рођен је у мостарском насељу Бранковац.

„Овдје сам прве стихове напис`о,
овдје је с душом полетила мис`о!“

Овај епитаф урезан је на мермерној спомен-плочи која памти да је у Шантића вили на Бранковцу рођен највољенији херцеговачки и велики српски пјесник.

„Родна кућа Алексе Шантића 1868. – 1924.

Нажалост кућа данас не припада Србима ни Српској православној цркви; без јасних интереса продана је 2017. године Евангелистичкој цркви.

Шантића вила на Борцима код Коњица.

Друга кућа значајна у Алексином животу је она на Борцима код Коњица. Мостарски Шантићи купили су ову планинску вилу 1910. године од аустро-угарског управника Босне и Херцеговине, барона Бенка.

Већ 1913. године, када је био протјеран из Мостара од стране окупаторске власти због својих родољубивих пјесама, Алекса Шантић се настанио у овој вили.
У кућном притвору на Борцима Шантић ће провести Први свјетски рат, а као већ болестан дочекаће да у Мостару поздрави ослободилачку Српску војску, на чијем челу је корачао војвода Степа Степановић.
Тада је цијели ешалон свечано рапортирао пјеснику испод прозора на коме га је придржавала сестра Радојка, удата за Светозара Ћоровића.

Шантићев споменик у Невесињу.

Шантићи су поријеклом из Невесиња. По предању они су племениташи, српског, хумског рода. То њихово старо племство најприје појашњава откуд у Алекси урођена и жива жеља да свој народ просвјети, ослободи и украси. Само из нечег може процвјетати узвишено; из ничег не може узрасти ништа.

Алекса је био дубоко и коријенито везан за Невесиње и његове људе.
Ту је проводио љетње одморе, ту се напајао бистром горштачком јасноћом, дивио се снази простог тежака да не изгуби себе.

И данас у Невесињу листа рачвасто дрво, у чијим рашљама је сједио Алекса и писао, цртао, биљежио…

Одсједао је у невесињском хотелу, а недељом ишао у Саборну цркву Вазнесења Господњег на Литургију; успутно је разговарао са невесињским Србима и нашим муслиманима.
Управо због невесињских муслимана који су се почели обилно селити за османлијским низамима, а са доласком аустро-угарских чиновника, написао је пјесму „Остајте овдје!“.
Тада је жалећи „наш народ“ који се опет сели са туђим и на туђе, у пјесми завапио –

„Пусто ли ћеш остат` Невесиње славно,
расадниче Српства, колијевко лава!“.

У посљедњем Отаџбинском рату у Босни и Херцеговини, мостарски Срби, а са њима и Шантићев дух, први и најсигурнији заклон нашли су у Невесињу.
Невесињска гимназија понијела је Алексино име када га је мостарска укинула, Невесиње је подигло споменик пјеснику када га је Мостар срушио, под Вележом су отворене „Шантићеве вечери поезије“ када су утихнуле на Неретви.

Остало си славно, Невесиње мало,
Расадниче Српства, колијевко лава!

Приредио: Горан Лучић