• У препуној Свечаној сали Универзитета у Београду окупили су се поштоваоци лика и дјела Луке Ћеловића Требињца да причају о човјеку и људима каквих више међу Србима нема.

Промоција књиге доктора Драгана Ковача „Погажени тестамент“ била је повод да се београдска интелектуална елита, као и његови Требињци и Херцеговци, подсјете на живот и дело Луке Ћеловића-Требињца, чији је портрет у природној величини стајао насупрот говорника.
– Моју задужбину намењујем искључиво српском Универзитету у Београду –  рекао је водитељ програма професор Милован Пецељ цитирајући ријечи Луке Ћеловића – Требињца, које је изговорио и потписао у тестаменту од 23. децембра 1925. године, пред начелником задужбинског одељења, заведено под бројем 15588.

– Захвалан Србији, која га је примила за свога грађанина, Лука Ћеловић био je окренут jeдном великом циљу. Јер ако уложите новац у тада једини наш Универзитет, ви сте уложили у свако српско дете које жели даље да се школује. Сматрао је, иако није био школован, да нема напретка и развоја без науке и уметности – рекао је Пецељ најављујући домаћина скупа проректора Универзитета у Београду проф. др Живана Лазовића.

У свом обраћању Лазовић је поредио величину Доситеја Обрадовића и Луке Ћеловића чији портрети стоје један насупрот другоме истичући да сваки великан има своју вриједност.

– Волео бих да имовина свих наших задужбинара доживи судбину портрета Луке Ћеловића Требињца, да буде враћена тамо гдје јод је изворно мјесто ономе коме је и намијењена. И воља задужбинара и начин на који је регулисано располагање том имовином тежи искључиво интересу и добру ове државе – поручио је Лазовић уз подсјећање да је београдски Универзитет, између два свјетска рата, био међу три најбогатија у свијету, али да му је комунистичка власт одузела 77 задужбина.

Поздрављајући присутне, а посебно и своје земљаке јер је и сам Херцеговац потом је говорио и др Слободан Унковић који је функцију ректора БУ обављао у више мандата.
– Прије 60 година дошао сам у Београд да студирам Економски факултет. Са железничке станице ушао сам у тадашњи студентски дом ’14. Децембар’. И то је била зграда коју је саградио Лука Ћеловић, а у собама је на пет студената било и по пет “илегалаца” – рекао је Унковић и подсјетио на великане српског рода задужбинаре Луку Ћеловића и капетана Мишу Анастасијевића у чијој задужбини је и одржан овај скуп.

Предсједник удружења Требињаца “Јован Дучић” у Београду Жарко Ј. Ратковић  од првог дана рада овог удружења залагао се за очување заштите угледа и имена истакнутих Требињаца и Херцеговаца који су оставили дубок траг у историји, култури, привреди и духовном животу српског народа.
– Сву своју имовину Лука Ћеловић Требињац тестаментом је поклонио Универзитету у Београду, а не насљедницима који ту његову одлуку нису прихватили благонаклоно, богами су се помало и наљутили – рекао је Ратковић наглашавајући да је несвакидашњим поступком улагањем у науку Лука успред свега уздигао националне интересе.

– Више од многих других имао је снажнију свијест о важности заједнице и своме мјесту у тој заједници. Додајући имену још једно – Требињац, Лука Ћеловић је утемељио своја патриотска осећања и своју приврженост родном граду, роду и народу. У срцу је имао Универзитет, а Требиње у свом имену – рекао је Ратковић наводећи да су Ћеловићеве палате постале власништво задужбине почетком 1930. године када је задужбина располагала великом сумом новца.

– Сав приход од задужбина управник је предавао на благајни Београдског универзитета за намене које је утврдио Управни одбор и што је дефинисано тестаментом. Процењена вредност задужбине 1939. године износила је преко 32 милиона динара – истакао је Ратковић додајући да Ћеловић није имао потомство, па се Требињци осјећају дужним да сачувају његово име и дело, а Београд одужи кроз назив једне репрезентативне улице или трга у делу његове задужбине, као и бистом или спомеником.

– Покрећемо иницијативу да се установи награда за доброчинство или из научних достигнућа која би носила назив Лука Ћеловић – Требињац, а награду би на основу правила која утврди Универзитет у Београду била додјељивана у част задужбинара – рекао је Ратковић указујући на страшну неправду која је задесила Ћеловићеву задужбину.

– Присјетимо се да је све његово имање до 1958. године национализовано, односно претворено у друштвену својину. Дио те својине тадашња власт је поклонила друштвеној фирми „Металсервис“ која се чудним методама почетком 21. вијека системом спајања, припајања и продајом акција нашла у посједу компаније „Нелт“ чији су власници регистровани у Лимасолу на Кипру. Води се поступак за поништавање ове приватизације, па се питамо да ли у правној земљи треба политичка воља да се овај случај ријеши – рекао је Ратковић додајући да чланство Удружења Требињаца “Јован Дучић”, као и сва удружења Херцеговаца у Србији и сви часни људи сматрају да је Универзитет у Београду тај који треба да изврши параграфе пуноважог тестамента.

Аутор књиге “Погажени тестамент” доктор Драган Ковач  објаснио је мотив за писање романа о Луки Ћеловићу.
– Ми данас постојимо у времену, у коме је одавно прихваћена матрица живљења по којој није важно бити, већ је важно имати. Имати што више, купити, или на други начин стећи, посједовати – што више то боље – и никад довољно – рекао је Ковач.

Он је додао да је јунак његовог романа прије сто година стекао велики иметак, имао је све што се пожељети могло, али…
– То није представљало извор његове среће, нити суштину постојања. Он је желио бити-и био је – и остаће, упркос трагици која се посмртно десила- рекао је Ковач додајући да је радећи на роману спознао чињеницу за коју нема доказе, али је сасвим сигуран да је истинита.

– Наш велики нобеловац Иво Андрић је мислио управо на Луку Ћеловића када је написао своју чувену сентенцу: Сви ми умирено само једном, а велики људи два пута, једном када их нестане са земље, а други пут кад пропадне њихова задужбина – закључио је Ковач.

Проф др Вељко Брборић говорио је о књизи “Погажени тестамент” примјећујући такође да је Андрић био инспирисан Ћеловићем када је за Херцеговину написао да “по правилу има добар сој људи. Они су више склони рачуну него осећању, али њихова је рачуница тако добра да су редовно и кориснији и пријатнији и целини и појединцу него много осећајнији људи замагљена ума и наопаке рачунице”. Брборић је повезао и судбину два Требињца Јована Дучића и Луке Ћеловића, а обојица нису имали среће са тестаментима.

– Први је чекао деценијама да почива где му је тестаментарна воља, док је Ћеловићево завјештање оспорено прије 75 година, чиме је оштећена не само наука него и цјелокупно српство – рекао је Брборић.

Он се осврнуо на роман, како је рекао, пјесничког наслова.

– Читајући роман читалац се често пита, шта је истина, а шта легенда, шта је стварно, а шта имагинарно, та граница је у роману танка, али је зато роман читљив, питак и дирљив, написан с пуно топлине и емоције, с пуно осјећања и достојанства, али и са сјетом, понекад тугом, не губи се ни нада – рекао је Брборић који се на крају свог обраћања запитао: “Како би реаговао Лука Ћеловић када бисмо му искрено рекли колико српска Херцеговина данас има становника и шта раде српски богаташи са великим новцем?”

– Понашамо се као да не знамо да је некад живио Лука Ћеловић, не би ваљало да се погази још нешто из “Погаженог тестамента”– закључио је Брборић.

Амабасадор БиХ у Србији Лазар Миркић изнио је неколико занимљивих биографских података о животу Луке Ћеловића.
– На путу између Требиња и Београда, Лука је највише времена провео у Брчком. У периоду од 1864. до 1872. године, он је учио занат код својих стричева познатих брчанских трговаца Ђока и Јова Ћеловића. Управо је породици Ћеловић посвећен највећи дио простора у књизи “Стари српски трговци” аутора Душана Ристића.

Амбасадор Миркић, који је и сам Брчак навео је ош један занимљив податак везан за боравак Луке Ћеловића у Брчком.
– Лука је био ученик Васе Пелагића учитеља у Српском народном училишту у Брчком основаном 1857. године. У то вријеме у Босанској Посавини владало је велико незадовољство у српском народу због турских намета, па је бунтовна нарав Луку Ћеловића довела у ситуацију да 1872. године пређе у Београд – рекао је Миркић који је изразио велику захвалност организаторима вечери.

Част да говори о славном имењаку у Свечаној сали Ректората Универзитета у Београду припала је и градоначелнику Требиња Луки Петровићу.
Он је рекао да је Лука Ћеловић Требињац трајно задужио београдски Универзитет, али и његове студенте и професоре.

– Својим дјелима, Лука нас је обавезао на добронамјеран, поштен и смирен однос према себи и својим сународницима, док је хуманим радом и континуираним залагањем за свој народ показао несвакидашњу људску вриједност, емпатију коју често заборављамо услијед ужурбаног начина живљења – рекао је Петровић додајући да цјелокупна заоставштина Луке Ћеловића Требињца стоји као вјечни споменик његовом доброчинству.

– То је уједно и подсјетник да без обзира на тежину историјског момента, српски народ мора да сачува достојанство и обавезу да помажемо једни другима – поручио је Петровић који је истакао задовољство што су Србија и Београд дали додатан значај великом добротвору, тако што су сједиште пројекта „Београд на води“ смјестили у зграду Београдске задруге, задужбину Луке Ћеловића Требињца.

Пјесник Божидар М. Глоговац причајући о врлинама Херцеговине навео је да се аутор књиге “Драган Ковач приближио литерарним громадама које је хумска земља дала”.
– Ова је књига својеврсни аманет покољењима, а сам наслов опомена да неиспуњавањем посљедње жеље умирућег цивилизација достиже сумрак и суноврат – рекао је Глоговац наводећи да доктор Ковач није предодређен само да лијечи људско тијело него и душу.

Финално обраћање припало је предсједнику Српске академије наука и уметности др Владимиру Костићу који је и сам учествовао у откупу портрета Луке Ћеловића.

– Када смо откупили портрет, тада су први пут неки од нас прочитали интегрални текст тестамента Луке Ћеловића и ко каже да му се очи тада нису овлажиле лаже – рекао је Костић
Он се запитао како је могуће да један Требињац уради више за београдски Универзитет него све владе, политике и идеологијае које су услиједиле након Лукиног живота.

– Нису паре и зграде завјештање Луке Ћеловића, његова намјера је завјештање. Не сумњам да ће се појавити неки нови Лука Ћеловић, који ће умјети да заврши оно што је започето. Имаће, захваљујући господину Ковачу, једну врсту упутства шта да ради – закључио је Костић.

У умјетничком дијелу програма сцену Јована и Јованке из представе „Јован Дучић“ извели су Маја Колунџија Зорое и Небојша Кундачина.  У музичком дијелу публика је могла да чује младог Николу Јелачића са гитаром.

Удружење Требињаца „Јован Дучић“ у Београду су, као што то и приличи Херцеговцима, подржали чланови свих осталих завичајних удружења у Србији, а виђен је и велики број људи из научног, друштвеног и политичког живота Србије.

Трифко Ћоровић/СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА
Фотографије: Студио Фото Стар Београд