Други сабор на Коритнику: Билећки планинари најбољи домаћини
Други по реду сабор планинара у организацији ПД “Коритник“ из Билеће и ове године поред гостију из Републике Српске окупио је планинаре из Словеније, Хрватске те Црне Горе. Иако је сама манифестација била предвиђена за почетак јуна, због лоших временских услова помјерена је за средину јула. И овога пута, вријеме нам није ишло на руку. Предвиђено окупљање на Мекој Груди за петак вече помјерено је за суботу ујутру због олујног вјетра и готово „децембарске“хладноће.
Субота је била неизвјесна, још када смо кренули из Билеће капљице су нас допратиле до Меке Груде, а онда су ношене вјетром и нестале. Након што смо стигли, пристигли су чалнови и других друштава, и све је било спремно за полазак. Мада, полазак је ипак одгођен за који сат касније, због техничких проблема.
Када је све било спремно за полазак, Гаро се појавио са својом стопедесетком и овога пута весео и пуна срца што планина испод које се налази његово мјесто није замрла, и што се поново као некада организују дружења поред Коритника. Овога пута, већ истренирани, како нам је то стоти пут да путујемо на карасерији до извора, брзо смо посложили ствари и кренули пут Коритника. Била је то изнова једна јако занимљива вожња, која ће у историју нашега друштва упосати низ анагдоота и архивирати туце фотографија.
Овога пута до Коритника истим путем, али проширеним и поправљеним. Наиме, чланови ПД „Коритник“ заједно са мјесном заједницом Меке Груде, овога прољећа поправили су пут како би се лакше дошло до Коритника. Док смо се возил, небо се разведрило и није било помена о киши.
Када смо стигли на Коритник, брзо смо се распоредили да би што прије поставили шаторе и кренули пут Ђеда. Због неизвјесности и капљица које су знале с времена на вријеме окрзнути образе, један дио екипе одустао је од успона, док је други кренуо према зацртаном циљу. И овога пута, било је ту планинара који су први пут дошли на Бабу, и који су жељни природе хтјели искористити сваки тренутак и упознати и видјети што више тога. Баба планина, заиста има шта понудити, и ко једном дође сигурно ће се поново вратити. Напросто, године и искуство су тако показале, а осим тога то је планина мистичне приче и легенде, од самога имена до свакога гребена.
Планина нас увијек заведе магијском љепотом, сваки сусрет с њом другачији је и сваки сусрет носи неко ново искуство и неки нови садржај који ћемо на наредним успонима примијенити. Поред тога, ту се склопе многа пријатељства јер на планини испитујеш себе као човјеке, прилагођаваш се различитим условима и трудиш се да будеш у садејству са природом, а прије свега ту се требаш показати као добар човјек и користан члан друштва.
Макар у овим нашим, херцеговачким крајевима, људи су још сачували широко срце за свакога госта и новога познаника, па се трудимо да им покажемо што више тога, да поново пожеле и дођу у овај наш кршевити крај. И заиста, тога дана, гости су имали шта видјети, и судећи по њиховим изразима лица, уживали су.
Од Коритника према Ублићу, иза нас су остала неколика катуна, у које и дана данас људи преко љета догоне стоку на испашу. Добро маркираним стазама стигли смо до шуме, гдје нам се вријеме мало поткрало, због јагода, које би био гријех да смо прошли. Тако да смо све оне могуће паузе које смо чували за касније искористили у брању јагода, а наша предсједник је поново причап неку своју допдовштину са својих што животних што планинарски експедиција. Немало, након што смо се извукли из шуме,дошли су пропланци густе траве, а онда се послије некога времена указао и највиши врх Бабе – Ђед.
Са Ђеда који се налази на 1753 метра надморске висине, пружа се поглед према Дурмитору, Волујаку, Зеленгори, Биочу, Вележу, Ситници, те Леотару и Ловћену. А по оброњцима планина разасула су се херцеговачка села.
На Ђеда смо дошли без капи кише, и без кише смо се вратили у камп. Уз пут смо точили воду на свакоме извору, и убрао би се који цвјетић. Јер, нема љепшег букета од онога букета с планине.
Како то и бива на планини, послије успона, и повратка у кап слиједи заједнички ручак-пасуљ. И овога пута, не зато што смо ми били изморени и гладни, већ зато што је стварно тако чекао нас је одличан пасуљ који су прпремили блиски пријатељи билећких планинара.
Оштри херцеговачки вјетар почео је опасно да струже по образима, па је ватра била пријеко потребна. Уз ватрицу се касније и запјевало, а у међувремену, пристигло је још планинара. Поред пјесме, наш гост из Словеније, причао је о својим искуствима прије и послије рата, о планаинарењу и свему ономе што га је оно научило. Овај осамдесетогодишњак каже да га у животу одржава љубав према природи, јер нема бољега лијека од онога који природа може пружити, што визуелно што опипљиво, ту су изворске воде, љековите траве, и људи ведрога и доброга духа.
Иза нас је остао још један диван планинарски сабор, који ће многи по лијепоме памтити, а наши гости пожељеће поново да се врате и обиђу Бабу, а не само Бабу већ и друге херцеговачке планине. Мимо љепотре природе, за та два дана упознали су љепоту
Текст: Тијана Тркља
Фото: Бранка Мумало
Извор: Слободна херцеговина