• У пуној слушаоници 1 Факултета политичких наука у Београду синоћ је одржана трибина под називом „Зашто негујемо културу заборава?” у организацији Српког политичког форума и УГ „Јадовно”. Тема трибине био је геноцид почињен над српским народом на подручју Независне државе Хрватске и деценијама дуго «ћутање» о злочину, чији смо и данас сведоци.

текст: Трифко Ћоровић
Фото: Слободна Херцеговина

Учесници овог скупа: Душан Ј. Басташић, (председник удружења грађана Јадовно 1941, Бања Лука), Гордана Достанић (секретар удружења грађана Огњена Марија Ливањска, Београд) и Миленко Јахура (председник Српског националног друштва Пребиловци, Београд) сложили су се у томе да свако од нас појединачно мора дати удео у одбрани националног идентитета који је и данас угрожен, а чија генеза почиње и пре, по Србе страдалничког, 20. века.

Душан Ј. Басташић

Скуп је отворио Душан Ј. Басташић наводећи како је у групи госпићких логора за само 132 дана побијено 38.010 Срба. Кроз богату презентацију фотографија и скица самих логора, као и обимног броја података о страдалима који се могу пронаћи на сајту www.jadovno.com, Басташић је подсетио да су нас искуства из прошлости чак и у задњем рату нечему научила.
– Хрватска је протјерала Србе, али у задњем рату, ипак, смо сачували главе. Није се доживјела судбина из 1941. када су наши преци побијени, па том броју жртава треба додати и чињеницу да је већина њих била у највећем репродуктивном потенцијалу што је додатно уништило укупни српски биолошки корпус. Поучени искуствима из прича својих родитеља и бака и дједова могло се осјетити шта се Србима спрема 90-их, али и тада нас је понајвише сачувало кућно васпитавање. То је допринијело да и ја, али и многи други Срби сачувамо своје животе и животе својих најближих.

НЕ ПОНОВИЛО СЕ: Бодљикава жица и камен из логора на отоку Пагу

Данас сам неки нам пребацују да својим наступима узнемиравамо јавност и дижемо тензију. Ми смо овдје да подсјетимо на историјске чињенице, а претходних 70 година нас је добро увјерило да и на „хладно” треба да дувамо.
Басташић је подсетио да смо у веома кратком времену имали прилику да се уверимо у променљивост граница. Стога је у упозорио и на најновије обелодањене аспирације наших комшија.
– Недавно су се поново активирале приче о Великој Хрватској која у свом саставу подразумијева Срем, Бачку и дио Баната. Чињеница да је Хрватска у ЕУ и да је њихов уцјењивачки потенцијал велики, а знајући чему нас је досадашња пракса научила, морамо бити на опрезу.

На крају Басташић се обратио студентима ФПН.
– Било би лијепо видјети да своје научне радове усмјерите ка истраживању српског страдања. Да у својим будућим докторским дисертацијама свјесно узмете теме из те области и на тај начин активно допринесете ширењу истине. Прошле године на Бањалучком унивезитету само се једна тема дотицала Другог светског рата. Ко ће, ако не ми, да се бави српским питањем. Мислите о томе.

Након њега присутнима се обратила Гордана Достанић.
Позивајући се на несрпске изворе, јер како сама каже, испада да су наши извори неуверљиви и субјективни. изнела је низ статистичких података који јасно указују на планско уништење српког рода на подручју Ливањског поља. Наводећи страдања Ливањских Срба и осврћучи се на злогласне Челебиће, она је истакла политички проблем који је сасекао ширење истине.

НА ИСТОМ ЗАДАТКУ: Душан Ј. Басташић и Гордана Достанић

– Политички естаблишмент тог времена је зарад братства и јединства српске жртве натерао да ћуте, јер би се се ширењем истине нарушила идеологија заједничке државе. Тако је жртва живела поред својих џелата осуђена и на тишину. Дочекали смо да друга страна пласира своју причу и да нас временом натера да постанемо жртва сопственог ћутања. Зато сматрам да је за одбрану наше културне баштине и историје појединац испред државе.

Миленко Јахура је навео да је Војводство Светог Саве које је имало своје море све до ријеке Цетине матична српска држава. Међутим, планским радом католичке цркве ствари су се промјениле.

Миленко Јахура: Западна Херцеговина је пуна српских презимена

-Срби из Херцеговине нису вјеровали да ће их прве комшије побити. Пребилловчани су највише страдали од комшија, Хрвата из Међугорја. Када погледате сва та презимена, лако је уочити да су то иста или врло слична презимена српског порекла, као и да су иако покатоличени имали своје славе. Срби у другом свјетском рату нису ни помислили да ће страдати од својих комшија. На скупове су се уредно јављали не слутећи шта им се спрема да би потом преваром били затварани и убијани. Католичка црква је претила удовицама да ће се страдање наставити уколико не промене веру што је многе одвело на другу страну.
Јахура је подсетио на бројна стратишта Срба у Доњој Херцеговини током 1941, као и на операцију „Чагаљ” хрватског генерала Бобетка који је уништио велики број костију пребиловачких мученика 1992. године, као и план да се од Пребиловаца направи депонија.

Свети Вукашин међу својима

-Срећом 1999. године у село су почели да се враћају повратници. Захваљујући владики Григорију, као и Херцеговцима широм света, Храм Васкрсења је практично готов, а можда најважнија ствар је одлука Синода СПЦ да пребиловачке мученике прогласи Светим.

Колико су овакве трибине неопходне и шта нам је „култура заборава” оставила најбоље сведочи питање једне студенткиње „Шта се дешавало са супружницима и њховом децом из мешовитих бракова?”

Кристина Мустафић и Душан Ј. Басташић

У име домаћина Српког политичког форума, модератор овог скупа била је Кристина Мустафић.

Поред студената међу присутнима су били и представници руске амбасаде у Београду, као и представници херцеговачких удружења у Београду: Светозар Црногорац и Слободан Драшковић (Клуб Гачана), Жарко Ј. Ратковић и Неђо Максимовић (Удружење Требињаца „Јован Дучић”) и Миодраг Дунђеровић (Клуб Билећана).

Гордана Достанић: Ако се не заинтересујемо за оно што су нам оставили преци, онда смо неодговорни према потомцима

Гордана Достанић, секретар удружења грађана Огњена Марија Ливањска из Београда искористила је прилику да путем Слободне Херцеговине, најпосећенијег и најутицајнијег херцеговачког портала у Србији, упути апел свим земљацима.

– У Србији живи велики број потомака ливањских Срба. Многи од њих имају неку земљу у завичају, али већина никад није ни покушала да та имања укњижи на своје име. Незаинтересовани су, пре свега, што је у овом тренутку мала тржишна вредност. На дигиталним кастарским књигама та земља је ничија. Временом, ко зна какви све закони могу да ступе на снагу. Ако се сами не заинтересујемо за оно што су нам оставили преци, онда смо неодговорни и према својим потомцима. Апелујем и овом приликом да се људи јаве, а удружење Огњена Марија Ливањска (омливањска.цом) помоћи ће свакоме да добије потребне информације и упутсва како да своја права оствари.

Херцеговци у првим редовима: Слободан Драшковић, Светозар Црногорац, Неђо Максимовић. Жарко Ј. Ратковић и Војислав Бабић

(Копирање овог текста није дозвољено без писмене дозволе редакције Слободне Херцеговине)