Прелазак на јужну страну испод Туља попраћен је легендом према којој је Свети Сава ријеку од Требиња до Туља водио кроз шуму самим подножјем брда.

»Било је ручано доба, па Свети Сава пободе штап којим је водио реку, заустави је и прокуне сваког онога ко му штап дирне, а тако исто и место где му је штап био пободен.  О Требишњици, њеном изворишту, току и понору бавили су се многи истраживача о чему свједоче бројни стручни радови. Све је озбиљније почело доласком Ауастоугарске крајем деветнаестог вијека. Због посебног интереса Аустоугарске науке према географија овог подручја развила се нова дисциплина геоморфологија што је омогућило да се Требишњица ту уклопи као посебно занимљива тема из тога периода Аустријски географ Едмунд Рихтер сматрао је да »нема знаменитије« кршке ријеке која »завршује у понорима« од Требишњице (1905, 401), док је чешки географ Карел Абсолон истицао како више кршких ријека из Попова поља подземно одлази до мора, те да је међу њима највећа Омбла, уједно и »највећа подземна ријека на свијету« (1916).

Црвене стијене

На источном рубу долине горњег тока Требишњице налази се најстарије овдје познато људско станиште, Црвена стијена код Петровића (Црна Гора), с богатим културним наслагама старијим од 40 хиљада година (Баслер 1978). Крајолик се зацијело снажно мијењао јер у Црвеној стијени има трагова катаклизмичких зарушавања, слојева вулканског пепела, и дугих прекида у културним траговима..
У часопису Економија-екологија подробније је обрађено све о Требишњици, њеном току и енергеској искориштености под насловом:”Требишњица јуче највећа понорница ,а данас фабрика струје, сутра…?” Овом приликом доносимо прилог о Легенди настанка Требишњице.

Извор Требишњице

У вријеме Краљевине Југославије о Требишњица постоје схваћања која су под Цвијићевим утјецајем усвојили дијелови српске елите – према којима је »она красна ријека понорница која је доспела и у уџбенике« – и мреже светих мјеста која све више добијају и политичка значења.

Тако, Иванишевић, српски политичар близак Двору, рођен у Попову пољу, ток Требишњице означава културно историјским, у правилу вјерским тачкама: по њему, она протјече између »два позната историјска манастира Добрићева и Косијерова«, затим се спушта на Ластву, па кружи кроз Требињско поље испод саме требињске старе тврђаве, »држи се подножја северне стране, протиче испод самог манастира Тврдоша«, испод Туља улази из Шуме у Попово поље, онда прелази потпуно на јужну страну поља, до испод манастира Завале и села Равног, силазећи у Доње Попово поље, »где постепено нестаје у вртачама које ждеру воду«.

Прелазак на јужну страну испод Туља попраћен је легендом према којој је Свети Сава ријеку од Требиња до Туља водио кроз шуму самим подножјем брда. »Било је ручано доба, па Свети Сава пободе штап којим је водио реку, заустави је и прокуне сваког онога ко му штап дирне, а тако исто и место где му је штап био пободен. Док је био на ручку у Туљу, неко чобанче извади штап и река појури на другу страну. Дијете се удави и на том се мјесту створи велики вир под именом Крђан« (Иванишевић 2001, 12).

Видљиво је да се дужина и све важније промјене на току Требишњице изражавају и мјере светим мјестима. Простор је иначе празна геометрија! Паралелно са давањем светих обиљежја крајолицима, традицијски видика има и функционалан однос. Природа се узима на начин који људи свакодневно користе: земља је добра за орање, пашњаци за стоку, итд. Многи људи осјећају се функционално повезани с природом која може трајати генерацијама (Бујис ет ал 2006).

Попово поље са кривудавом Требишњицом

Иванишевић ће, као и његови претходници, бити свјестан изузетно позитивне димензије Требишњице, јер својим талогом »чине Попову пољу оно што чини Нил за Мисир«.

Некад било

Аустријско-босански геолог Фриедрих Катзер фасциниран је брзином којом би се Требишњица разлила и потопила Попово поље. Након јесењих киша за четири сата потоне поље до Равног – отприлике средине поља по уздужној оси – вода се повуче на прољеће, а некад тако касно љети да не може бити засијано.

Међутим, он ће истодобно кривити Требишњицу за тежак живот Поповаца. Бројне трагичне забиљешке о утапањима, која су такођер чиниле њезину традицијску слику, тумаче се не више само као знак судбине, него се почињу приписивати Требишњици као њезино недјело, да би дошло до промјена шесдесетих година двадесетог вијека,Изградњом бране Грнчарево ријека Требишњица сада протиче Поповим пољем уредјеним каналима и више нема штетних поплава.

 Војислав Гњато