Весна Капор: Прича мора имати срце
НАСЛОВИ

Весна Капор: Прича мора имати срце

  • Весна Капор за „Новости“ о књизи „По сећању се хода као по месечини“, за коју је недавно добила награду „Лаза Костић“: Писати о емоцијама, живети емоције, у овом часу нужно је као и дисати. Док не испричамо своје приче, нигде нећемо стићи

vesna

НА једном месту, пишући о Хипербореји, Милош Црњански је забележио: „По сећању се хода као по месечини“. Без сећања човек не постоји. Не само сећања на сопствено минуло време, већ и оног ширег сећања. На претке, пријатеље… Ако постоји путоказ који би се наставио на наслов књиге, онда су то они дивни стихови Стевана Раичковића: „Ми смо само нити које вежу нерођене са мртвима“. И кад се тако схвати наше кратко време на овом свету, човек може да открије много тога о себи – каже за „Новости“ Весна Капор, откривајући како се одлучила за наслов књиге прича „По сећању се хода као по месечини“, коју је недавно објавила „Агора“.

У збирци се претачу и додирују садашњост и прошлост, животи јунака и њихова сећања. Стварност коју ауторка приказује, одређена је и координатама последњег рата на овим просторима.

* Кажете да су приче написане као искакање из колосека очекиваног?

– Док не испричамо своје приче, нигде нећемо стићи. Лутаћемо, покушавајући да камелеонским фабулама удовољимо пројектантима новог врлог света, заборављајући да прича мора имати срце. Писала сам их против струје и заборава. Била сам сведок једног тужног рата, и не желим да други причају моје приче, демонизују моје мртве другове, и све нас, због тога што је неко успео, мајсторски, да нам у свест програмира мазохистички концепт – каже књижевница.

* Ко су јунаци ове књиге?

– Ерос и Танатос додирују се у сваком часу њихових живота. Њихова сећања пулсирају, и јављају се, изненада, као страшни бол, али и као катарза. То су приче о нама. И о једном страсном припадању, увек, једном месту: завичају. А он је и свуда и нигде. Прича о животу јунака, о животу свих нас, могла би се кратко означити као „часови опсене“, у којима лежи магија света.

* Колика је моћ приче и приповедања у нашем времену?

– Прича је суштинска честица космоса. Један монах је рекао, слушала сам, да док постоји и један једини човек који се моли, свет ће постојати. Рекла бих да се и прича и приповедање уклапају у овај образац, јер су део човекове насушне потребе. Моћ приповедања, и данас, велика је. То се најбоље види по томе што се, ма колико књижевност и уметност, биле скрајнуте, ипак, о садржајима истих, веома води рачуна. То како се последњих деценија, веома софистицираним перфидним системима, тражило да заборавимо све што је и нас болело, да заборавимо какви смо и ко смо, да се унизи све важно и велико из наше историје, преко уметности, показује колика је, још увек, њена важност и моћ.

* Како се човек носи са емоцијама у вртоглавој свакодневици?

– Писати о емоцијама, живети емоције, у овом часу, нужно је као и дисати. Наша срца су потоња упоришта истинских сусретања. Људима се нуде лаки и тривијални садржаји, и нажалост, они по инерцији бивају широко прихваћени. Глупост се пакује као врхунац суштине. Међутим, верујем да су људи гладни дубоких и правих садржаја и вредности.

Извор: Новости.рс

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина