У ЊУ ЈЕ БИО ЗАЉУБЉЕН И ЊЕГОШ: Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори!

У ЊУ ЈЕ БИО ЗАЉУБЉЕН И ЊЕГОШ: Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори!

  • Само једном је Петар Петровић Његош признао да је заљубљен. “Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори!” Али Милица Стојадиновић Српкиња никад није ни помислила да му узврати. Фатална песникиња била је заљубљена у његовог најбољег пријатеља.

Портрет Милице Стојадиновић Српкиње / КМ НОВИНЕ

Жена коју су желели да упознају многи песници, а међу њима и Јован Суботић, Иван Мажуранић, Јохан Габријел Сајдл и Лудвиг Аугуст Франкл, рођена је 1828. у Буковцу крај Новог Сада, а највећи део живота провела је у Врднику, по коме је и добила надимак, Врдничка вила. Четврта од петоро деце из свештеничке куће, била је толико талентована да је учитељ жалио што није дечак па да настави школовање. То је ипак учинила, али самоиницијативно, у Петроварадину.

Говорила је немачки и словачки, касније сама научила и француски и италијански, свирала је гитару, читала Гетеа, Шилера и Русоа. Звали су је и “лепа песмотворка”. Остало је сведочанство њеног пријатеља Лудвига Аугуста Франкла: “Њена фигура била је уочљива: средње висине, са изразитим, јасним облицима, са бледим као у Богородице лицем, са челом наткриљеним мрком косом. Велике црне очи гледаху са мирноћом која као да не беше с овог света…”

Од прве објављене песме 1847. године у „Сербском народном листу”, њено име појављује се у свим домаћим часописима, након чега објављује три збирке песама – 1850, 1855. и 1869. године. Генерацијски ближа другом романтичарском нараштају који су обележили Јакшић и Змај, Милица за неприкосновену тему свог песништва бира родољубље. Неуништиво национално осећање одредило је и да своме имену дода “Српкиња”.

Образована, полиглота, упозната са идејама Жан-Жака Русоа, Милица не прихвата тековине Запада, поноси се својим пореклом и животом сеоске девојке. Песникиња чије су школовање у немачкој школи обележиле речи наставника: “Ти си врло даровита, штета што си од рацке породице”, до краја живота користила је сваку прилику да подсети на стару српску славу.

Писала је песме и дневник и читава Србија је говорила о жени песникињи. У књижевним часописима су објављиване њене слике, Вук Караџић, Његош и кнез Михаило су јој се дивили и долазили на Фрушку гору само да је виде. Када су 1848. у Војводини почели сукоби, желела је да буде српска Јованка Орлеанка и да са гитаром крене у рат.

У време турског бомбардовања 1862. долазила је у Београд и одатле слала извештаје „Пештанском дневнику” као прва жена ратни дописник међу Србима. Извештај с београдских улица, део репортаже „Срце и барикаде”, преноси „Мађарски дневник” јула 1862. године, а касније и остале европске новине. Њена писана сведочанства о убиству српског дечака у реду за воду код београдске Чукур-чесме и турском разарању града доводе стране новинаре у Београд.

Ствара се дипломатска атмосфера која ће кулминирати успехом кнеза Михаила над Османлијама у Србији. Довољно образована да пренесе историјски тренутак, али и еманципована да му присуствује, Милица поставља темеље модерног новинарства у области ратног извештавања.

Објавила је три збирке родољубивих песама, а њен рад наилазио је на велики одзив у јавности. Песникиња је у два наврата боравила и у Бечу код Вука Караџића. Четрдесет година старији Вук бринуо се да јој нађе посао, обезбеди њеном брату стипендију, проводаџисао јој, путовао с њом, а она му је била сарадник, бринула се о његовој библиотеци. Милица је имала велику улогу у стварању Вуковог Рјечника. Преносила му је народне песме, умотворине, сремске обичаје… Међутим, многи су веровали да је отац српске писмености заправо био заљубљен у њу.

Црногорски владика високо је ценио песме и родољубље тринаест година млађе Милице Стојадиновић Српкиње, а била му је драга и као жена. Али, трон црквеног и државног поглавара Црне Горе био је његов усуд.

Најбољи опис Његоша као човека, његове боли и недоумице дао је у својим „Писмима из Италије” Љубомир Ненадовић, којег је за владику везивало и лично пријатељство. А случај је удесио да се Милица Стојадиновић заљуби баш у њега!
Љубомир Ненадовић, рођен 1826. године, син је чувеног устаничког војводе и првог дипломате Карађорђевог, проте Матеје Ненадовића. Захваљујући богатству породице, био је међу првим Србима који су се школовали у иностранству. За време школских распуста путовао је по европским земљама и о томе оставио путописе. У Италији је срео Његоша и своју књигу, уместо Италији, посветио њему.

У свом дневнику Милица је оставила низ записа о лудој љубави према Ненадовићу, песнику од Авале, како га је звала. Он је имао ту привилегију да има њену сталну пажњу, да први чита њене песме и да их коментарише, да му посвети песму “Једном песнику” и да на столу увек држи његову слику. Она је од њега имала пријатељство и песму „Једној Српкињи”.

Иако је високо ценио њено стваралаштво, одбио је да јој узврати осећања. Покушавајући да га освоји, Милица се чак поверила једној жени из високог београдског друштва, која је на себе преузела обавезу да то пренесе путописцу. На питање те заједничке познанице зашто се не би венчали, Љуба Ненадовић је одговорио: „Али, госпођо, где сте видели да су двоје паметних кућу окућили… То не бива: једно, ипак, треба да је мало онако…” Никада није запросио Милицу, нити неку другу жену.

Милица је била чест гост и на двору кнеза Михаила Обреновића, који јој је био пријатељ и мецена, па је тако од кнегиње Јулије на поклон добила и златан брош, на коме је насликан њен познати портрет. Међутим, након смрти родитеља Милица напушта Врдник и долази у Београд, у коме престаје њен стваралачки рад и почиње тешко раздобље. Живи у Савамали, у кући грчког трговца, и у сиромаштву прекида све пријатељске везе. Велики пријатељ Вук Караџић није више жив, браћа су је прекорела што се на време није обезбедила, пријатељима је писала да јој пошаљу хартију и коверат с маркама јер нема новац ни за то, те зато више и не пише. Познаници су је сретали како посрће београдским улицама са флашом ракије, а међу њима био је и Љубомир Ненадовић. Распуштене, седе косе затражила му је четири гроша за ракију.

Последње што је имала да прода био је скупоцени грош, поклон кнегиње Јулије. Понудила га је Народном музеју, али процена је дуго трајала. Потпуно заборављена и у крајњој беди умрла је 25. јула 1878. године. Сахрањена је на Ташмајдану, а 1905. године њени посмртни остаци пренети су у Пожаревац, у породичну гробницу. У Врднику, у кругу Манастира Сремска Раваница, стоји споменик Врдничкој вили. Новац од броша послужио је за сахрану и исплату заосталих дугова. Љубомир Ненадовић је умро 1895. године.

Д.А. / ЕКСПРЕС

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина