Слободна Херцеговина » КРАЉ НИКОЛА О ПОСЉЕДИЦАМА 13. ЈУЛА 1878. ГОДИНЕ: Био је то дан велике жалости у Црној Гори!

КРАЉ НИКОЛА О ПОСЉЕДИЦАМА 13. ЈУЛА 1878. ГОДИНЕ: Био је то дан велике жалости у Црној Гори!

  • Када је Црна Гора 13. јула 1878. године стекла независност на Берлинском конгресу, цетињске жене су замотане у црнину кукале за изгубљеним Душановим царством.

Цијела цетињска варош је пала у национално очајање, јер је једина прихватљива идеја, њихов једини државни сан – уједињеног и слободног Српског царства – био онемогућен управо због независних, а раздвојених, Србије и Црне Горе. Узгред, да није било Херцеговачког устанка 1875. не би било ни Берлинског конгреса, нити би двије српске кнежевине стекле независност.

Према томе, 13. јул 1878. је минимум свих минимума, догађај упоредив са Дејтонским споразумом.

Независност Црне Горе је била привремено рјешење, modus vivendi српског народа до коначног уједињења са Србијом, баш као што је данас Република Српска сасвим привремено рјешење до коначног уједињења са кровном именицом српске државности – Србијом. И Црна Гора и Република Српска могу постојати само на путу ка Србији, а суштина њиховог постојања јесте да постану Србија и да срастањем живих приграничних рана прошире и оснаже своју кућу, своју Србију.

Тог дана велики дио Херцеговине оставо је изван граница мале српске књажевине Црне Горе.

Црногорско расположење поводом 13.јула и приморавања Херцеговаца да се помире са судбином окупиране земље, најбоље описује сам Краљ Никола:

“Херцеговци су са сузним очима полагали оружје, а у цијелој Црној Гори био је то дан велике жалости.” (Краљ Никола, “Мемоари”, стр.534.)

Споразумом у Рајштату између Русије и Аустроугарске 8.јула 1876. договорено је да дио Босне припадне Србији, дио Херцеговине Црној Гори, а остатак Херцеговине и Босне да узме Аустро-Угарска.

Према Санстефанском мировном договору 1878, црногорска граница је требало да иде од планине Доброштице преко Билеће и Корита до Гацка, који су припали Црној Гори, па на саставке Пиве и Таре, а потом Дрином до њеног споја са Лимом.

На Видовдан 1878. херцеговачки главари су прогласили безусловно уједињење Херцеговине са Црном Гором.

Одлуком Берлинског конгреса, 13. јула 1878. уз извјесне корекције – које су значиле и подмуклу продају територије у гатачком крају – закључена је коначна граница.

Чланови црногорске делегације у Берлину, спарног љета 1878. видјели су ћелавог Бизмарка, који је, не мичући дебелим брковима, изустио: “Што вам да гроф Андраши, ја ћу одобрити.”

Ћесарева међа установљена је посред Херцеговине линијом од Илијиног брда, сјеверно од Клобука, спушта се Требишњици према Великом Кареву које остаје у саставу Босне и Херцеговине, а потом се пење до тачке која лежи километар испод ушћа Чепелице, и одатле се најкраћим путем спаја са висовима који граниче Требишњицу, па одатле, према Пилатову, остављајући ово село Црној Гори, потом продужава висовима у сјеверном правцу – удаљујући се колико је то могуће на шест километара растојања од друма Билећа-Корита-Гацко до кланца који лежи између Сомине планине и брда Ћурила, одатле иде у источном правцу до Вратковића, остављајући их Босни и Херцеговини до брда Орлине, и одатле до села Равно које остаје Црној Гори.

Да поновим, није 13.јул био дан свијетле државности; био је то „дан велике жалости.”

Раде Црногорац

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина