НАСЛОВИ

ПРИЈЕ САМО СТО ГОДИНА: Сплићани и Дубровчани клицали Боже правде!


  • Почетком XX стољећа српска химна свечано је интонирана уз овације Сплићана, док је у Дубровнику војска засипана цвијећем, а Перо Чингрија поклонио се српском барјаку слободе

RELJEF_KRALJA_PETRA_1

Мештровићев споменик краљу Петру изнад градских врата на Пилама у Дубровнику подигнут је 1923. године, а уклониле су га усташе 1941. године.

У борби за ослобођење и уједињење уочи Првог свјетског рата Далмација је имала истакнуто мјесто. Иако савремена хрватска историографија то питање изоставља, дио хрватских грађанских слојева био је пројугословенски оријентисан исто онолико колико је био и просрпски.
Њихова борба није била тек политичка нужност, већ често и најдубље убјеђење због ког су ризиковали. Такође, Србија у тим круговима није била посматрана као објекат који ће помоћи у сузбијању италијанског утицаја, већ као Пијемонт чијој су се демократији истински дивили многи хрватски умјетници и интелектуалци оног времена.
То је доба када је 19-годишњи Мирослав Крлежа пребјегао у Београд да се као добровољац пријави у српску војску и бори за слободу, када се и Франо Супило одушевљавао српском војском која „чуда чини”.
Тин Ујевић је своје књиге Лелек Себра и Колајна написао на екавици, ћирилицом и објавио их у Београду. То је чинио, како сам каже, из политичких и идеалистичких разлога. Тај исти господар ријечи, умјетник и боем, дружио се са младобосанцима, а у свом есеју Обриси Југославије написао оду српском сељаку.

Готовац писао чика Пери

Тада и хрватски композитор, Сплићанин Јаков Готовац, компонује корачницу Чика Пера, посвећену краљу Петру I Карађорђевићу…
Дубровачки гимназијалци су за вријеме „анексионе кризе” ишли у протестне шетње пјевајући пјесме о српском краљу Петру и црногорском престолонасљеднику Данилу. Сличне манифестације понављале су се и у вријеме тзв. „велеиздајничких процеса” Србима у Аустро-Угарској. Савременик се присјећао да су тада:
„Обичавали долазити Дубровнику у посјету многи угледни Србијанци. Ми, ондашњи дјечаци, у њима смо гледали Србију краља Петра, која има да поведе (…) коло ослобођења.” Нова фаза, која је означила буру одушевљења и солидарности, осјетила се у далматинским градовима по отпочињању Балканских ратова.
У Сплиту и Шибенику, 10. новембра 1912, одржавају се велики народни скупови у част побједе Србије и Црне Горе. Гледајући такву поворку у Шибенику, један аустроугарски официр разочарано је закључио да „срце овог народа не куца за Беч, оно куца само за Београд”.

То је доба када је Крлежа пребјегао у Београд да се као добровољац пријави у српску војску, а Тин Ујевић своје књиге Лелек Себра и Колајна пише ћирилицом на екавици и објаљује их у Београду

Правник и дипломата Лујо Бакотић вели:
„Далмација тада бијаше у стању здравог народног одушевљења, које бијаше прожело цио народ. (…) Сањало се, као о догађају који се приближује, о топузу краљевића Марка, баченом у море сиње, које ће пробуђени Марко извадити из дубине морске, те њим истјерати стране господаре, и наше море и наше приморје честитим и слободним учинити.”
По градовима су сакупљани прилози за српски Црвени крст. Бакотић наводи да је за свега три мјесеца у Београд и Цетиње послато преко 500.000 круна. Било је и добровољаца који су одлазили на бојиште. Услиједиле су репресивне мјере аустријских власти и распуштања општинских вијећа у Шибенику и Сплиту.
Први свјетски рат и прогони противника Монархије направили су дубоке раздоре, али и зближили искрене родољубе два народа.
На самом почетку рата забрањена је употреба ћирилице. У таласу антисрпских демонстрација полупане су српске радње у градовима, организовани су антисрпски скупови, подстицани шуцкори и хапшени народни прваци.
Карактеристично је и јавно паљење српских застава и демолирање српских институција у Дубровнику. Народни трибун Срба из Книнске Крајине, Онисим Поповић, погубљен у Шибенику, или Сињу, постао је симбол борбе и страдања за слободу у Далмацији. Пјесник Војислав Илић Млађи посветио му је пркосну пјесму Како умире Далматинац. Крајем октобра 1918. српска војска је избила на природне границе предратне Србије – на Дрину, Дунав и Саву. „Народна вијећа”, нове власти југословенских народа никле на рушевинама Аустро-Угарске, позивале су је у помоћ да успостави ред на терену. Тимочка дивизија је у новембру стигла у Далмацију. У међувремену, на приморју је узаврело.
На народном збору у Сплиту, пред 10.000 окупљених, могло се чути и да стиже: „освит народне слободе кад је Србија, наш Пијемонт, осветила Косово”.
Јосип Смодлака, хрватски политички вођ у Далмацији и потоњи градоначелник Сплита, пише да је у граду, ишчекујући 20. новембра српску војску, „читаво грађанство, мушко и женско, старо и младо, стајало неколико сати на улици”, а за њом је „уз сву дужину њеног пута вијугала једна широка зелена ријека од зеленила и цвијећа којим је народ обасипао ратнике”.
Смодлака им је пожелео добродошлицу: „Ослободитељи наши, поносни наш цвијете, најљепши и најмилији. Благословен био час када вас видјесмо. Благословена вам свака стопа била! Благословене мајке које вас родише! Благословена колијевка која вас је одњихала! Благословени опустјели домови ваши, који се у црно завише да нама узмогне синути ово златно сунце слободе, што нас сада обасјава. Колико смо чезнули за овим часом…!”

Благослов бискупа

Помињао је и Краљевића Марка и цара Душана. Завршио је говор кличући „унуку великог вожда Карађорђа”. Мајора Стојана Трнокоповића, команданта српске јединице, посебно је поздравило удружење жена, које су му уз велике ријечи даривале сребрни ловоров вијенац.
Пјевачко друштво Звонимир отпјевало је српску химну Боже правде. Пред катедралом Св. Дује српску војску је поздравио и благословио и сплитски бискуп. Слично расположење, свједочи Хрвоје Магазиновић, владало је и у Задру – али су се умјесто српских овдје изненада појавиле италијанске окупационе трупе, на разочарање Хрвата.
Увече 13. новембра чета под командом капетана Милана Ђорђевића, сина бившег предсједника Владе Србије Владана Ђорђевића, стигла је у Дубровник.
Сусрет Ђорђевића и предсједника дубровачког вијећа Пере Чингрије био је дирљив. Капетан је саопштио да са српском заставом Дубровчанима доноси слободу и правду, једнакост и братство. Чингрија се поклонио српској војсци, а док је интонирана српска химна Дубровчани су је засипали цвијећем.
Ријеч је узела Зора Хопе, која је пожељела добродошлицу „осветницима Косова, витешким синовима наше мајке Србије”: „Ослободиоци наши. Слава вам се разноси по цијелом свијету. Свуда је име Србиново најдичније. (…) Виле ових Дубрава повести ће ново коло, море ово, наше море, шумећи, пјеваће пјесму захвалницу око ових жала, а срца наша понављаће вјечно: да сте благословени избавитељи наши”.
Небо је парало клицање окупљених крај Орландовог стуба, мјеста са ког су Дубровчани вијековима примали најважније вијести. Дубровачки дневни лист Рад 1. децембра 1918. године донио је сљедећи текст: „Био је лијеп, ведар дан, као и ведра радост ослобођеног Дубровника. Тисуће народа, са барјацима и народним и црквеним. Парадни шешири и црвене капе. Младо и старо. (…)”
Можда Дубровник никад не виђе таквог заноса као онај дан. Славље је трајало до мркле ноћи. И пјевало се и обилазило градом. Пред Светим Влахом играло се коло. (…)
Исту вечер капетан Ђорђевић громким гласом јављаше народу: „Стижу нам весели цитат гласи. 1. децембра проглашено је јединство државе. Народ га је прекинуо. До неба се проламаше поклик радости: Живјело јединство ! Живјела слобода! (…)”
Један академик прочита народу говор Регентов, а народ слављаше Карађорђевиће. На Дан уједињења 1924. у граду под Срђем подигнут је и споменик краљу Петру Карађорђевићу. Његовим именом назван је и један дубровачки трг. Тако је настајала држава помирења, у којој није било освете за злочине почињене над српским народом, у коју су примљени и официри поражене војске, у којој нико није истицао заслуге ослободилаца и дугове поражених.
Подјеле ће доћи касније. Иронија историје била је таква да је крајем XX вијека баш у Далмацији проклијало сјеме шовинистичког лудила. Маја 1991. свијет је обишла слика на којој хрватски шовинисти нападају војнике ЈНА у Сплиту и једног од њих даве голим рукама.
Почели су сукоби и у околини Дубровника. На Стари град су октобра 1991. пали први пројектили; жртва је био Србин – дубровачки пјесник. Нестајала је једна Југославија…

Аутор: Немања Девић 
Извор: Српско коло 



ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар