Слободна Херцеговина » НЕСТВАРНА ЖИВОТНА ПРИЧА СРБИНА ИЗ ДОБОЈА: У 23. години почео да тренира фудбал и постао најбољи голгетер на планети

НЕСТВАРНА ЖИВОТНА ПРИЧА СРБИНА ИЗ ДОБОЈА: У 23. години почео да тренира фудбал и постао најбољи голгетер на планети

  • Александра Ђурића живот није мазио, али га је спортска каријера и распад СФР Југославије одвео на све стране света и натерао да се уместо кануом бави фудбалом и у њему по статистичким подацима постане један од најбољих икада.

Њама, како су га у крају звали, прошао је пут од пакла до раја и причу која оставља без даха и мами да се једног дана претвори у филм, који би почео причом о томе откуд кану у Босни и Херцеговини!

– Одрастао сам у месту Липац, изнад Добоја, у кући на брду. Кајакашки клуб је био испод моста, који је спајао железничку станицу преко реке Босне. Прелазили смо преко њега као деца и гледали кајакаше, али нисам ни размишљао о веслању. Игром случаја, имао сам деформитет познат као “кокошије груди”. Онда ми је ортопед направио неко помагало и рекао да морам да се бавим спортом. Имао сам неке другаре који су почели да веслају. А ја, право да ти кажем, пливао јесам, али као секира, никако. Било је то неко пливање по плићаку, фолирање… Када сам се пријавио за кануинг, тренер Ивица ми је рекао “не дај боже да се преврнеш”. Некако сам догурао до друге стране Босне и назад, био са висок и мршав. Прикључио сам се клубу Вал из Добоја.

То је, заправо, био бег од животних проблема једног клинца.

– Тражио сам нешто да нисам стално код куће, јер мој отац је био алкохоличар, по 24 сата се није трезнио. Био је стара школа, наставник је био за све нас у породици. Желео сам да побегнем из тог окружења, никад нисам имао ништа, одрасли смо сиротињски због њега, све је пропио. Одржао ме у животу спорт. Знао сам да немам ништа, помирио сам се тим, а колико пружим на тренингу – толико ћу и да добијем. Лудачки сам тренирао! Трчао сам по 40 – 50 километара на дан и то када сам имао 13 година. Узбрдо, према Озрену сам трчао, и по киши и по снегу, зими, лети. Лед ледени је Босна била, аи то ме није заустављало. Размишљао сам да морам да будем спремнији од осталих. Сам са собом сам се такмичио. Други су ишли на летовање. Ма, какав Јадран, какво море, нисам желео ни дан тренинга да пропустим. Узео ми је живот, али и дао ми је живот, направио ме оним што сам и данас.

Учествовао сам на Светском јуниорском првенству у Београду, на Ади, били смо у финалу. После тога је требало да идем на Олимпјске игре у у Барселону, тада нас је било шест у конкуренцији. Најбољи су били кајакаши и кануисти из Србије и Хрватске. Земунци поготово. Белишће код Хрвата. Ми смо из Босне било некако дивљи, јер нисмо имали услове. На крају сам био јуниорски шампион државе у кануингу на на 500 и 1000, али и сениорски на 10.000 метара.

Војска зове

– Када сам ишао у војску, већ сам био првак у Југославије. Знао сам да ћу у неке специјалне јединице. На крају, постао сам војни питомац у Билећи. Закаснио сам један дан, јер нисам могао да нађем Билећу, ма нисам из краја нигде мрднуо малтене. Нисам имао никакав испраћај, сео сам само на воз… И дан данас не могу да се оријентишем где је Билећа, знам само да је у Херцеговини. Иначе, рано устајање, трчање и вежбе су мени биле смешне. Па, сам код куће у пет ујутру се дизао да нахраним краве и да их водим на испашу. Ништа ми није сметало. Одрастао сам на смећу, нисмо имали новца ни за шта, па сам скупљао папир, картон, метал и флаше. Борио сам се са циганима око тога. Био сам један од најбољих питомаца, изашао сам као резервни потпоручник. Послали су ме потом у Панчево као награду, Веселин Шљиванчанин био командант тамошње касарне. Било је тамо и странаца, сећам се и официра из Египта.

Нова прекоманда, па нове муке, оне најтеже

– Онда сам отишао у касарану “Маршал Тито” у Загребу, ту сам завршио војску, вратио сам се и почео поново да веслам. Ишао сам 1991. у Париз на Светско првенство, какав град људи моји. И – поче рат. Подигли су ме, био сам командант специјалне јединице у Добоју, па заглавио Вуковар. Нисам тада видео Шљиванчанина, знам да је био и он тамо. Крајем ‘91, довео сам своје специјалце у Вуковар. Ја сам био спортиста, команда је моја била да одржавам ред. Али, када сам видео сва тај неред и паравојне формације у тим селима око Вуковара, то је за мене било ненормално. Нисам се бојао смрти, али дошао сам са отвореним очима. Имао сам младе војнике око мене, сконтао сам да није то рат који ја мислим да би требало да буде. Желео сам да браним народ, а не да убијам. Није било добро. Нисам делио људе по религији. Пао сам на погрешно место, у погрешно време.

Затвор и бег с кућног прага

– Једно вече сам као командант јединице позван на састанак, требало је нека акција да се одради. Те особе су биле све сами пијанци, ненормалне глупости су причали. Нисам волео људе који су агресивни, бахати, који верују да су недодирљиви. Устао сам са столице и рекао да нећу да дозволим својим војницима да убијају цивиле, или да пљачкају. Да ћу да затварам све које видим да то раде, пуцаћу на војнике који праве неред. Није се тим главоњама то свидело, док сам дошао до команде био сам ухапшен. Узели су ми чинове и стрпали ме у затвор. После су одлучили да ме спроведу у Добој. Кад сам стигао, тата је рекао “сине, време је да идеш одавде”. Прешао сам границу, наравили су ми писмо да идем у Београд на припреме, то је било јануара ‘92. Дошао сам код пријатеља у Панчево, Дејана Стојковића, отац му је био познати кардиохирург. Нисам га добро познавао, само смо весалили заједно. Ту сам се крио једно време, видео сам да је опасно за мене. Запутио сам се у Мађарску. Кад сам прешао преко границе, схватио сам да сам преко ноћи изгубио све. Имао сам осећај да тај рат неће да стане ускоро. Знао сам да ми нема повратка.

Гладовање, ваљање девиза у Сегедину и почетак тренирања фудбала у 23. години

– Крио сам се у Сегедину, без ичега сам дошао. Ту сам онда нашао једног пријатеља, и данас смо сјајни другари, Арпада Фаркаша. У центру Сегедина је имао кафић, био је познати кајакаш. Он ми каже “што не пробаш да играш фудбал, видим да га волиш”. Одвео ме у један клуб, направио ми је пробу, тако сам почео да тренирам фудбал у 23. години живота. Почео је већ рат у Босни, а ја сам добио преко радио аматера позив да идем на Олимпијске игре у Барселону. Да веслам за Босну, као први Олимпијац. Какву сам борбу водио са собом. Ја сам Србин, знао сам да ми је рођени брат у српској војсци и да је отац на неким борбеним линијама такође. Било је размишљање да ли да идем, јер сам знао да идем против свих у Босни. Да нећу бити добар свим Србима, а ни другом делу Босне. На крају крајева, најбоље пријатеље сам имао у Босни, као браћа су ми били и Муслимани и Хрвати.

Отац није хтео да чује за Александра

– Кад сам решио да ипак одем, чуо сам се са братом, он је рекао “тати не сме да кажем јер ће он да полуди, а мајци ћу да кажем”. Тако је и било, гледао је буразер отварање Игара, видео ме на телевизији. Људи иду на Олимпијске игре као угледни спортисти, хероји, а ја сам ишао знајући да половина гања да ме убије, а друга половина није сигурна да ли сам њихов или туђ.

Стопом до Барселоне са веслом у руци

– Пара нисам имао. Ни опреме, само весло. Рекли су ми да се довучем до Љубљане. Нисам имао од чега да једем, а камоли да путујем. Стопирао сам. Имао сам стари југословенски пасош, требало је тај нови босански да добијем, у Словенији. Прешао сам из Мађарске у Аустрију, тад се још могло пешке прелазити. Аустријанац на граници ме питао “где ћеш?”. Ја му рекао “идем на Олимпијске игре”. Он ме чудно погледа и рече “да, да, идем и ја на Олимпијске игре”. Није му било јасно да немам ауто, ма нисам имао ни торбицу. Само то писмо из Босне што су ми дали и весло, па ако стигнем до Љубљане – стигнем, ако не стигнем, враћам се назад. Неки човек који је радио у Бечу у комитету ОИ, он је знао све, па је послао неку препоруку факсом, да не идем као избеглица, него као олимпијац. Пустили су ме да прођем, чак су ми и пронашли некога да ме превезе до Љубљане. Стопирао сам и до Барселоне.

Шпанци се сажалили кад су видели да има само весло

– Када су видели да имам само весло, од шпанске федерације сам добио чамац и опрему. Међутим, нисам шест месеци ни дана тренирао, на искуство сам нешто пробао, испао сам у репасажу. Али, видео сам многе славне спортисте. Сад гледам овај документарац о Мајку Џордану, видео сам тамо дрим – тим. Ето, мислио сам да ћу да веслам за Југославију, али она се распала, па сам се такмичио за Босну. Због тога сам изгубио оца, до самог краја живота није разговарао са мном. Живео сам 2000. у Сингапуру, брат ми јави да је тата добио рак и да жели да ме види. Јетра му је била готова од алкохола, а и пушио је много. Доктор је рекао питање је дана, задњи стадијум. Клуб ми је дао дозволу, после девет година сам се обрео у Босни. Увече сам дошао, можда сам са татом причао два сата, нисам ни спавао. Ујутру му је позило, доктор је рекао да је боље да умре код куће, а не у болнци. Ми га поподне вратимо, седнемо и у тад видим да је само затворио очи. То је био крај. Колико год да смо имали проблема, поштовао сам га. Имао сам срећу да га видим живог макар тај један дан.

Прича о мајци још је потреснија

– Мајка је погинула 9. августа 1993. у Босни. То је оца највише погодило, а на крају сам ја испао кривац за све. Рекао је тата брату да сам укопао мајку, пошто сам се такмичио под босанском заставом. И данас размишљамм о томе. Увек сам желео да помогнем обома, али на крају нисам успео никоме од родитеља. Само брату. Мајку је убила граната и то када је ступило неко примирје у Добоју. Она је изашла са татом да попије кафу, кад војска федерације поче да гранатира. Пала је онда она од 120 милиметара. А, каква је судбина, она је у ствари била даља од места удара, а отац је био ближе. Нисам ни знао да је погинула, сахранили су је после неколико дана и то у глуво доба ноћи, а 13. августа сам добио поруку преко неких радио аматера, отишао сам у клуб и они су ми рекли “мајка ти је погинула”. Имала је 46 година.

Фудбал је кренуо да се захуктава

– Тад сам почео у Сегедину да играм као леви бек, био сам спреман да започнем професионални фудбал. Плата ми је била, сећам се, 350 марака немачких. Од тога нисам могао да живим, сваки дан сам јео само јаја и хлеб. Некад неку кобасицу набодем. Тај мој друг, Арпад, крајем ‘92 дође и каже ми “не можеш од тих пара да живиш, хајде на улицу да мењаш девизе, ја ћу ти дати паре и крени”. Као спортиста у животу нисам згазио мрава, а изашао сам као неки дрипац, да питам наше људе који су аутобусима долазили у Сегедин да купују, хоће ли да мењају марке и доларе. Мој први сусрет са диловањем био је катастрофа, дао ми је Арпад 1000 долара у форинтама. Био сам наиван. Мењао сам неком нашем брачном пару, узимаш марке, дајеш форинте, нисам имао ни торбицу, паника од полиције велика. На крају сконтам да сам дао жени све моје форинте, а они су, наравно, нестали. Био сам у минису 800 долара, а нисам ни кренуо да радим. Научио сам после.

С места на место, са позиције на позицију

– Почео сам као леви бек, Сегедин у другој лиги. Никад нисам био техничар, да се хвалим да сам био неки фудбаер – нисам. Али, имао сам вољу да учим, Сваки дан сам после тренинга остајао и тренирао додатно. Схватио сам, што више тренирам, бићу бољи. Почео сам да дајем голове, почеле су и новине о мени да пишу. Нисам имао статус, без пасоша, нисам могао да путујем нигде. Имао сам само папир од полиције да живим у Сегедину. Преко Арпада сам успео да добијем боравишну дозволу, то је био сан за мене. Могао сам коначно да покушам да живим као нормалан свет. Играо сам левог бека, крило, штопера.

Коначно креће излазак из пакла

– Наш тренер из Новог Сада, бивши селектор Аустралије Френк Арок (Ференц Арок прим.аут), тражио је неког високог, јаког играча, онда му је овај мој рекао “имамо овде једног делију из Босне, нема папире, али добар је играч”. У септембру 1995. сам потписао Саут Мелбурн Хелас. После 15 дана пробе, добио сам уговор и схватио да сам дошао у један од највећих клубова у историји аустралијског фудбала. Каније сам прешао у други клуб, када је дошла нека кинеска делегација да гледа репрезенативца Аустралије. Међутим, ја сам одиграо једну од најбољих утакмица, бации су око на мене и прешао сам у Кину, играо сам тамо од 1996. до 1998. Тада је у Шенжену био Слободан Маровић, када сам га видео, занемео сам. Европски првак. То је, бре, играчина, какав сам ја фудбалер, смешан.

У висине, без кочења

– Отишао сам 1999. у Сингапур, од тада живим овде. Тражили су из тамошњег клуба шпица. А ја никад нисам био шпиц. Али, прођем. Рекао сам себи “доказаћу да могу!”. Није било лако док нисам почнео да дајем голове. А, онда сам само сипао. У недоглед. После сам у лиги Сингапура дао преко 350 голова, за 14 сезона.

Лична карта
  • Александар Ђурић
  • Датум рођења: 12 август 1970.
  • Место рођења: Добој, Југославија
  • Каријера
  • Кану: јунироски и сениорски првак Југославије
  • Фудбал: Сегедин, Саут Мелбурн, Порт Мелбурн, Фалконс, Шаншан, Вест Аделејд, Хајделберг јунајтед, Тањонг, Маркони Сталионс, Сиднеј Олимпик, Хоум јунајтед, Гејланг, Сингапур армд форсес, Тампинс Роверс, СЦЦ Фирст
  • Рекорд: 600 утакмица, 363 гола
  • Репрезентација Сингапура: 53 утакмице, 24 гола

Алекса је 2011. Институт за фудбалску статистику, у 41. години живота са 328 голова у 444 лигашке утакмице, прогласио најбољим голгетером на свету међу активним играчима

– Ето, свашта сам ја доживео. На пример, за репрезентацију Сингапура сам заиграо у 37. години живота, на 54 меча дао сам 27 голова. Био сам први капитен странац у историји. Репрезентативну каријеру сам окончао у 42. години, а играо сам активну пуном паром још две године.

Стигла деца

– Изабела се родила 2002. у Сингапуру. Алесандро дел Пјеро је мој омиљени играч, а када ми је рекао доктор да ћу да добијем и сина, дао сам му име по легенди Јувентуса. Пошто нисам имао свој дом и нигде нисам припадао од кад сам прешао ту границу са Мађарском, одлучио сам да се скрасим овде. Постао сам држављанин Сингапура 2007, иако нико није веровао да ћу добити држављанство. Одбијали су ме неколико пута, али ја сам се стално враћао да тражим. Рекао сам им да не одустајем, долазићу док ми не дате ваш пасош. Опростио сам се од репрезенатције против Тајланда у Сузуки купу, а до 44. године сам играо клупски фудбал. Био сам најбољи стрелац у историји.

Самохрани отац усвојеног детета

– Имам двоје деце из брака са Наташом, а усвојио сам и сина Масима. Прошле године сам се развео и – усвојио сам сина, Емануела. Самохрани сам отац, осамнасетомесечног детета. Помаже ми кућна помоћница. Знам да креирам нека друга правила, учествујем у хумантарном раду. Одрастао сам као сиротан, знам да ове паре нећу са собном да носим у гроб. Усвојио сам дакле и Емануела, у Малезији, он је полуиндијац. Водио сам га у Мелбурн да упозна браћу и сестру, крстио сам га у православној цркви у Мелбурну, уосталом као и прво троје деце.

Фудбал и даље опсесија

– Четири године радим у Минстарству спорта Сингапура као директор за омладински фудбал. Водим све млађе категорије, под мојом капом је 150 тренера, 15 фудбалских центара. Покушавамо да направимо нешто велико. Да ли ћемо да успемо не знам, али размишљам да морамо да кренемо од некуд. Када прође ова ситауција са корона вирусом, направићемо и озбиљну лиге за клинце – закључио је Ђурић.

Написао књигу

Њама је написао 2016. књигу “ Александар Ђурић – Беyонд бордерс”.

– У преводу – изван граница. Пошто је мој живот увек би на неким границама. Али, остао сам исти онај Александар из малог села Липца, нисам се променио – поручује Ђурић.

Навијач Црвене звезде

– Велики сам навијач Звезде. Био сам заједно са репрезентацијом Сингапура, која је 2010. била на припремама у Србији, у клупским просторија. Деци сам узео дресове. Јао, моја Звезда вољена, тако сам био срећан! Пратим је увек и навијам – истиче Алекс.

 

Курир спорт

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина