КАМЕНА СУЗА – Проти Стевану Правици и требињским Србима страдалим августа 1914. г.


  • Проти Стевану Правици (1854–1925) и требињским Србима страдалим августа 1914. г.

naslovna538-300x168

Извор: Епархија ЗХиП
Аутор: Владика Григорије

Бијелач је типично село Требињске шуме, невелико, са свега десетак једноставних приземних кућа. Куће су камене, са широким терасама и одрином која у спарним љетним данима пружа пријатан хлад. Као и остала села тога краја, и Бијелач је подигнут на пространој чистини, пажљиво бираној, гдје је земља издашна и плодна, на домаку Требишњице. Домаћинства повезују кривудави путељци, ограђени каменом или самониклом драчом, гдјекуде калдрмисани. Куће су окружене баштама и вртовима.

Становници овог поднебља бистри су и отресити, довитљиви и радни, али и урођено неповјерљиви. Тешким трудом стицали су оно од чега су живјели – сир, мед, дуван и вино. Оно што би узгојили и произвели – било је готово беспријекорног окуса и мириса, справљано по рецептурама и вјештином које су се предавале с кољена на кољено. И тако вијековима.

Главни трговачки центар ове области био је Дубровник, па су се житељи Бијелача, као и готово цијело дубровачко залеђе, временом извјештили у трговини. Вино карактеристичног и богатог окуса и чист дуван откривали су њихову посвећеност послу којим су се цијелог живота бавили. Васпитани су патријархално, у хришћанском духу, надомак три древна манастира – Тврдош, Завала и Дужи.

У таквој хришћанској трговачкој породици родио се Стеван Правица, по свему син ове кршевите земље и њеног специфичног менталитета. Од самог рођења пратила га је судбина народа којем је припадао – буне, устанци, прогонство и сиромаштво. Рођен је у вријеме када је војвода Лука Вукаловић у Херцеговини подигао устанак против Турака. Родитељи га још у колијевици склонише код рођака и пријатеља у Дубровник док не прође устанак који је Вукаловић започео 1857. године.

Стеван тако одрасте у Дубовнику, окружен велелепним каменим зградама, необично лијепим црквама, стаменим и неосвојивим зидинама древне Рагузе. Ипак, на оштроумног дјечака највећи утисак остављали су људи, госпари и госпође, а међу њима и његови стричеви трговци, те свештеник Георгије Никојалевић који је свакодневно долазио у њихов дом. Био је занесен појавом и добротом тада најугледнијег Дубровчанина Меда Пуцића, који је био отац и заштитник херцеговачке сиротиње, нарочито дјеце. Искричавог погледа посматрао је како Влахо Буковац слика даме из најугледнијих трговачких породица; гутао је стихове свог вршњака Иве Војиновића, ишао у казалиште. Необичном бистрином и љубављу ка књизи и свештеничком позиву брзо се издвојио међу својим вршњацима.

Чувши за њега, позва га у Београд на школовање у Богословију утицајни Нићифор Дучић. Стеван је стигао у Београд у оне дане када је овај свијетлобијели град најљепши. У априлу. Сунце је сијало кроз тек олистале крошње које су бацале дуге сјене по београдској калдрми. По разноврсно обученим пролазницима и архитектури могло се закључити да је град био дијелом турски, а дијелом европски. Најупечатљивији за Стевана били су шумовити брежуљци и двије велике ријеке које су тихо грлиле Београд. Град на Сави и Дунаву није био складан као Дубровник, нити топао као малено Требиње, али је био отворен и присан. У њему је дисао пуним плућима и све му је мирисало на слободу. Нестрпљиво је чекао да настави са науком јер је вјеровао да тако највише може помоћи роду који се бори за живот у слободи.

Било је очигледно да Турци полако пакују кофере и одлазе, а примјећивало се и све веће присуство неке европске господе. Стеван је осјећао да Београд постаје уистину права српска престоница. Иако га је у овом граду много тога привлачило и ширило му срце, он је стално подсјећао себе да је ту да што више научи, како би се вратио на југ да пренесе другима своје знање. У том периоду га је обузимао истински просвјетитељски занос.

Премда је провео дјетињство у Дубровнику који је одисао господством, тадашњи Београд оставио је на њега неизбрисив траг. У најтежим тренуцима живота са умиленијем се сјећао својих шетњи од Калемегдана до Теразија са отменим Нићифором Дучићем. Остало му је трајно урезано у памћење са каквим је ентузијазмом тај знаменити Херцеговац говорио о оснивању и значају Српске краљевске академије, о важности служења Српској православној цркви, и уопште о будућности народа о коме су у Европи већ мислили да неће преживјети турско ропство. Стеван тада није био свјестан колико се Дучићев ентузијазам усељавао и у његову душу и шта ће значити за његов будући живот.

Нићифор је био његов узор и учитељ, достојан сваког дивљења. Прав као стријела, оштрог погледа и широких рамена, личио је истовремено на неког спартанског јунака и јелинског мудраца. Млади ђак није се често усуђивао да говори, само би понекад нешто упитао.

– Опростите, оче архимандрите, зашто сте одбили епископство, па још су вас бирали за жичког владику?

Додирнувши га руком из које је избијала затомљена снага, простријелио га је оштрим погледом. Већ у сљедећем тренутку младић је чуо благи глас испуњен сјетом:

– Синко, ова је рука сабљу носила и сјекла људске вратове.

Одговор је био јасан. А онда је опет почињала прича о будућности и увијек, на крају, иста порука:

– Твоја је служба, млади човјече, да се вратиш учен у наше Требиње и тамо школу оснујеш.

Младић је то примао са одушевљењем и не сањајући какве ће га муке и препреке чекати на том путу. Једном се усудио да упита Нићифора да ли је истинита прича како је понизио кнежеве перјанике на Цетињу, тако што је зарио сабљу у неки пањ, рекавши да је онај ко је извади већи јунак од њега. Тада је једини пут видио благи смијешак на лицу овог необичног Херцеговца.

– Мало се то преувеличава, али истина је да је нешто слично било. Но сам се ја брзо повукао, да се не пролије братска крв ради дјетињарије. Упамти, синко, ми смо Херцеговци исти по свему као и наша браћа Црногорци, само су они плаховитији. У нама иста крвца врије и са њима нам је увијек важно братску љубав дијелити, а не се надгорњавати јер они никад попустити неће – рече архимандрит загледавши се негдје у даљину.

И кад је школу са најбољим оцјенама завршио, Стеван је дошао код свог заштитника Нићифора Дучића да му јави да је спреман за мисију просвјећења својих земљака, коју му је овај одавно намијенио. Снажне руке још једном су се спустиле на Стеванова крупна херцеговачка рамена. Гледали су се у очи без ријечи. Услиједио је посљедњи савјет:

– Учи младиће и дјевојке, поштуј старе и љуби Цркву и Србију!

По повратку у Требиње, Стевана Правицу је аустроугарска власт, као човјека за то вријеме ријетко учена, поставила у царинску службу на међи између Требиња и Дубровника. То потраја свега годину дана, јер се испоставило да је Стеван просрпски настројен, што Аустроугарима никако није ишло на руку. У изнимно тешким околностима, он крену у оснивање прве основне школе у Требињу. Тек нешто прије тога отпочела је са радом једноразредна школа у манастиру Дужи у којој је учитељевао Митар Пантић.

Баш у то доба, готово надљудским напорима тадашњих свештеника, угледних грађана и вјерног народа, градила се у Требињу и велика Саборна црква, а поред ње и црквеношколска зграда. Црква и дан-данас изгледа велелепно, а са којом је љубављу и подвигом грађена најбоље свједочи предање по којем су зидари стављали камене плоче испод појаса, јер су били толико гладни да им је стомак био уз кичму приљубљен. Ипак, нису одустајали од посла, а зарађене дневнице су биле њихови прилози за изградњу цркве.

Гледајући њихову вољу, и Стеван се одважи да почне са школом. Невоља бијаше већа тиме што га је моћна Аустроугарска игнорисала, па је самим тим изостала и финансијска подршка Царевине. Школске 1880/1881. године, без обзира на потешкоће, осмјели се Стеван те прими у српскоправославну основну школу укупно четрдесет и четири ђака, тридесет дјечака и четрнаест дјевојчица. Међу ђацима првацима био је и Јово покојног Андрије Дучића из Рупјела, уписан под редним бројем 19. Млади учитељ Стеван није могао ни да претпостави да у његовом разреду сједе будући љекари, професори, пјесници, задужбинари и научници. Ђаци су у њега гледали широм отворених бистрих очију, врелог срца и са жељом да успију у животу.

Како је споро и с муком, али и с надом и вјером напредовала градња цркве и школе, тако је напредовало знање и радост међу ђацима и њиховим учитељем. Међутим, животне прилике биле су немилосрдне. Кад би долазио кући, учитељ би затицао тужну супругу, која све трпи, подноси и нада се, али не може поднијети немаштину, да нема у чему у град поћи, а супруга је господина учитеља. Често су сједјели загрљени, вјерујући да ће тако глад минути. Све је долазило у обзир само он никада није помишљао да од учитељског посла дигне руке. Многи су га убјеђивали да ће тако стати украј својим мукама јер, између осталог, и због школе којој се посветио у државним службама за њега није било мјеста.

За учитељеву жртву сазнао је митрополит Серафим Перовић у Мостару, који није био у лошим односима са Аустријом – њега Турска замало није била докрајичила. Године 1890. Серафим постави Стевана за свог тајника у Мостару, а брзо потом и за ђакона. Мостар је за њега био нови свијет, истовремено лијеп и примамљив, загонетан и неухватљив. У њему је упознао неку необичну господу Србе који су имали куће и трговине у Трсту; говорили су италијански и њемачки, облачили се европски. Имали су позоришта и удружења, били су то људи окренути култури и њеном афирмисању. Сретао је Муслимане отмене и дружељубиве, који су вољели хришћане као најрођеније. И Хрвате, који су били у знатној мањини, али који су на свој начин ипак пристајали уз цијели покрет. Све му се чинило невјероватним – непрестано га је прожимала стрепња која је полако али сигурно прерастала у страх и неповјерење. Стекао је утисак да се Аустрији нимало не свиђа слога и пријатељство међу разноликим народима и вјерама у Мостару. Било је то чудно, мислио је, нису ваљда и они као Турци. Док је обављао секретарске послове, понекад би замишљеног погледа спуштао оловку, обузет неспокојством и страхом због невоље и јада који могу букнути међу браћом, уколико то непријатељ пожели. Осмјелио се да своју забринутост подијели са митрополитом који му је умирујућим ријечима одговарао да то није могуће. Митрополит ипак никада није успио да свог помоћника и сатрудника до краја увјери у ове ријечи.

Потом је услиједио Стеванов повратак у Требиње и свештенослужење тридесет и три године. Бити свештеник у Требињу био је прави изазов због специфичног менталитета и урођене подозривости тамошњих људи. Од свештеника се очекивало да буде и ратник и вођа, и духовник и учитељ; да свикне да буде вољен и ружен, поштован и куђен, али и да сноси одговорност и бригу не само за духовне потребе народа већ и за све друго што се чини на земљи и у животу. Свештеник је и тада, као и данас, био племић који ничим не смије бити ни бољи ни гори од осталих – паметан и образован, али не и надмен; отворен и пријатан, а истовремено храбар и одлучан. Требало је да живи са народом, а да остане умјерен у сваком дјелу и ријечи. То није било једноставно, али онај ко би издржао – у свему је био поштован и цијењен и никада препуштен самом себи нити остављен на цједилу. Временом, он би постајао њихов, народни, а они – народ којем је припадао – његови. Бранили су га пред другима, а међу собом га увијек помало оговарали, корили, анализирали и посматрали. Свештеник је за њих био ауторитет и слуга; знали су да он вјерује и да слуша Бога и служи Богу. Стога није необично што су свештенослужитељи у овом крају били устаници, учитељи, просвјетитељи, и у добру и у злу са својом паством, од које чак ни одијелом нису одударали. Будући да су имали мантију само за најсвечаније догађаје, у осталим приликама носили су обично одијело. Све у свему, били су сиромашни и богати колико и народ са којим су живјели.

Народна борба за опстанак и брига за голи живот, прожета снажном вољом за очување и изградњу хришћанског и српског идентитета, у свему је имала једну једину потку – Цркву и православље. Ту и тамо је било зловољника, оговарача, клеветника, мизантропа и других слабости у народу разочараном због неуспјелих устанака и њихових погубних посљедица. Свештеник Стеван је корио малодушне, охрабривао уплашене, изобличавао лажљиве. Али његова највећа утјеха бијаше у Богу и оним чудесним људима витешког духа, високим, смиреним, скромним и паметним, домаћинима, каквих је у овом крају било у сваком мјесту, макар два или три. Њихови разговори били су испуњени тихом господственошћу, одмјерени, пријатељски, културни, хришћански, орошени љубављу и неким паметним оптимизмом, вјером и надом у бољу будућност. Ријетко изговарана мисао да су испратили Турке, те да ће и нове окупаторе, измамила би осмијехе на њиховим лицима благородног изгледа.

А онда је дошла кобна 1914. година и атентат у Сарајеву. Престолонасљедника аустријског убио је Гаврило Принцип, припадник Младе Босне. Човјек млад, храбар и плаховит. Ко је њега и његове другове подстакао на овај чин, загонетка је до дана данашњег. Као што је познато, након овог атентата настао је незапамћен погром над Србима у цијелој Босни и Херцеговини, па и у Требињу. Отимање, паљење, понижавање и, на крају, пријеко суђење и убијање људи. Иако се све чинило као спонтани револт неких Хрвата и Муслимана, те аустријских власти по градовима, убрзо се показало да ништа није било спонтано. Прота Стеван је, чувши за њихове намјере да пале и руше требињске куће и пљачкају дућане, са пастирским штапом у руци пошао код намјесника грађанског, Аустријанца Брауна, и оштро му запријетио да спријечи насиље или ништа неће ваљати. Иако га речени намјесник није нимало волио ни поштовао, чак му је непрестано смицалице правио и о глави радио, ова протина интервенција бјеше успјешна. У Требињу се није збило оно што у Сарајеву и другим градовима јесте.

На овоме се несрећа не заустави. Десило се нешто много горе – уведени су пријеки судови. Седамдесет и деветоро најбољих људи и домаћина требињског краја, међу њима и четири жене – изведено је пред суд. Били су то управо они људи који бјеху протина подршка, ослонац и утјеха. Сви су осуђени на смрт вјешањем. А требињски намјесник, Аустријанац, нареди проти да их исповједи, као да је тиме хтио да нахрани своју озлобљеност.

Стеван је осјетио да се приближавају одсудни часи, али се није надао погрому. Слушао је и гледао своје пријатеље како се мирно испрекиданим гласом исповиједају. Сва њихова исповијест је стајала у неколико ријечи:

– Гријешио сам, оче, Бог да прости.

Никакве злобе ни страха, само брига за оне који остају надохват ненавидницима. Прота је држао крст у рукама, а срце му је крварило. Лице му се стегло у грчевиту гримасу од бола и туге за пријатељима који га никад нису издали. Гледао је нетремице у горостасе који кротко иду на вјешала.

Свештеника Видака Парежанина исповједио је посљедњег, а онда га је замолио да он исповједи њега. Осјећао је кривицу што није осуђен, чинило му се у том часу срамотним да остане жив. Стајао је и непомично гладао како његов сабрат прилази вјешалима, мирно се крсти, а онда као гром узвикује:

– Нека је слава Богу! Живјела Србија!

Научени од њега, сви су редом чинили исто. Одједном настаде велика пометња међу злочинцима. Увукао се страх, невјерица и збуњеност. Само је стари учитељ и прота као чемпрес стајао право. У углу ока му је заблистала суза, бијела и свијетла. Суза која се скаменила. Кад се све свршило, народ је кренуо у цркву која се налазила педесет корака од нове херцеговачке Голготе. Жене и дјеца су цвиљели од бола. Тражећи утјеху, народ је полако пристизао у цркву. Прота је стајао на амвону, са скамењеном сузом у оку. Бијел, са сребрном брадом, висок и повијен, ничије лице није разазнавао. Пред њим је био његов народ осиротео на најстрашнији начин.

– Браћо и сестре, учите дјецу добру, зло је увијек на крају губитник. Зло ће погубити само себе, а нама ће бити потребно сто година да се опоравимо од несреће које нам се догодила, а и то само ако будемо опредијељени за добро. Запамтите, зло је пролазно. Проћи ће и тих сто година, а ми ћемо дочекати слободу и обрадоваће се душе данашњих мученика – заврши прота дрхтавим гласом своју кратку бесједу.

Али, суза није могла да потече, маглила му је вид и пекла око. Мислио је да ће му срце пући, али није смио бити слаб због народа који је стајао пред њим. Од тога дана прота Стеван је говорио мало. Нико га није видио да се смије.

Стигла је слобода. Кад су се враћали солунски добровољци, направљено је велико славље. Позвали су и старог проту Стевана, али он је био схрван болом, толико да га нису могли препознати. И сам добровољац из балканских ратова, остарио и сијед, није се одушевљавао миром. Као да је наслућивао шта доноси двадесети вијек – колико још ратова, крви и неправде. Општа радост након првог рата до њега није допирала. Напротив, утврдила га је у мисли да ратови убијају и оснажују у исти мах, јер и ми, по мјери своје жалости и бола, умиремо заједно са онима чији су животи насилно угашени, али истовремено и даље живимо са њима, по мјери своје вјере у живот вјечни, по мјери сјећања и надања. Прота Стеван је тако живио са смрћу и животом својих седамдесет и девет парохијана.

Био је благолик и сасвим повијен. Најчешће је гледао у земљу, ријетко подижући поглед. Чинило му се да ће свако видјети његову скамењену сузу у оку. И да свако у тој каменој сузи може видјети седамдесет и деветоро људи које је исповједио под вјешалима. Та суза је била његов крст и његова бол; његов камен који чека да буде подигнут са гроба, како би засјала свјетлост Васкрсења. Некако се сродио с том каменом сузом носећи је и чувајући као залог, као добровољни терет; као неуништиво сјећање, стрпљиво и смирено вјерујући да треба издржати до краја, до оног часа када више неће бити потребно да је скрива од туђих погледа.

Кад би чуо некога познатог како се радује побједи и говори да је све готово, присјећајући се својих убијених пријатеља, прошапутао би:

– Биће нам потребно сто година – а онда би опет утонуо у неки савршени мир, пун бола и наде. Тако је живио све до посљедњег издаха.[1]

***

Дванаестог августа 2014. навршава се један вијек од страшног дана када су у Требињу у знак одмазде убијени најугледнији људи. Испред требињске Саборне цркве у камену су уклесане ријечи које свједоче да је ово мјесто одувијек рађало пјеснике, јунаке и мученике.

Да ли је и данас тако?

Ходају ли поред нас још увијек људи слични погубљенима 1914?

Има ли их бар седамдесет и деветоро?

Вјерујемо да би толико било довољно да из протиног ока потече суза скамењена сто година.

Епископ ЗХиП Григорије
у Требињу, августа 2014.г.
[1] Сахрањен је уз јужну страну олтара велелепне Саборне цркве у Требињу која је подигнута највише протином заслугом. На надгробној плочи пише: „Овдје почива протојереј-ставрфор Стеван Правица, рођен 1854. Умро 1925. г. Служио је вјерно Богу и народу четрдесет и четири г. и то једанаест као српски учитељ, а као свештеник тридесет и три г. Из захвалности овај споменик подиже му српски народ требињске општине.“ На дан његове сахране у Требињу и околини све радње су биле затворене, а скоро сав народ је дошао на опијело.


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар