ИРИС БЈЕЛИЦА ВЛАЈИЋ: Дужност Европског суда је да заштити права Срба у Хрватској
НАСЛОВИ

ИРИС БЈЕЛИЦА ВЛАЈИЋ: Дужност Европског суда је да заштити права Срба у Хрватској

  • Доктор правних наука Ирис Бјелица Влајић без сумње се може назвати једним од бољих познавалаца међународног права у Србији. У својој каријери стекла је огромно искуство кроз обављање различитих послова у којима је била у прилици да се бави различитим сегментима међународног права

Проф. др Ирис Бјелица Влајић (ФОТО: Трифко Ћоровић)

Рођена Сарајка академско образовање стекла је на Правном факултету у Београду, а током каријере суочила се са бројним изазовима.  Није чудо што се због импресивне биографије њено име својевремено нашло међу кандидатима за избор српског судије пред Европским судом за људска права у Стразбуру.

Своје знање и искуство оставила је у бројним научним радовима, а у разговору за Слободну Херцеговину прича о Европској унији, пракси Европског суда у Стразбуру, раду УНДП-а у Србији…

На стручан, али широј публици веома јасан начин Ирис Бјелица Влајић објашњава какве ће посљедице по Србију оставити миграциона криза и усвајање Маракешког документа, анализира стање у коме се нашло српско правосуђе суочено са бројним и (не)потребним реформама, колико су (не)заштићени лични подаци појединаца и зашто је за Србију која нема море важна област Поморског права коме је посвећен и њен посљедњи објављени стручни рад.

  • Чини се да је Србија и данас већински евроскептична. Својевремено сте (2003) магистрирали на теми „Ширење ЕУ на исток“. Колико су се околности у међувремену промјениле?

Европска Унија представља специфичну и потпуно нову појаву у историји. Њено ширење покренули су несумњиво економски циљеви, али оно има и неке друге димензије, од којих је политичка најзначајнија. Мишљења сам да би већина грађана Србије била много мање скептична када би се чланство базирало само на економији, јер управо су политички аспекти проширења и захтеви који се пред нашу земљу стављају, разлог за сумњичавост широких слојева друштва.

У време када сам завршавала факултет и започињала магистарске студије, евроинтеграције су биле далеки и веома жељени циљ свих држава некадашњег Источног блока, али и држава насталих распадом СФРЈ. У време писања тог магистарског рада, догодило се највеће проширење у историји Уније и од тог догађаја се много очекивало. Државе које су постале чланице очекивале су економски раст и златно доба владавине права, док су земље тзв. Западног Балкана и Турска сматрале да ће убрзо уследити и њихов пријем у европску породицу. Међутим, показало се да је стварност била другачија. Пре свега, Европи је требало времена да се прилагоди пратећим ефектима пријема великог броја нових чланица (нпр. тржиште јесте функционисало, али су кретања радне снаге са истока на запад била много већа од предвиђених, требало је запослити бригаде преводилаца како би сви акти правовремено били преведени јер су у Унији језици свих чланица равноправни и сл). Поред тога, неке нове чланице нису у потпуности испуниле предуслове за чланство, већ је чланство било награда за неке њихове политичке одлуке и потезе, због чега је требало да прође доста времена да се те чланице уклопе са остатком заједнице. Поучена тим искуством, ЕУ је одлучила да сва будућа проширења буду много темељније припремљена.

  • Како оцјењујете став ЕУ према Србији?

За разлику од осталих кандидата за чланство, Србија има специфичну ситуацију због нерешеног питања статуса Косова. И, мада Унија посредује у погледу решавања овог, по многима најважнијег проблема, и даље нема јединственог става свих њених чланица по том питању. Напротив, ставови иду од потпуног непризнања било каквих промена административних граница Србије до признања самосталности самопроглашене државе. Све ово утиче на осећај домаћих грађана да је ЕУ нешто гломазно, неразумљиво и не баш пријатељски настројено према Србији.

  • Да ли би се и у којој мери данас Ваш рад на исту тему разликовао?

Да данас пишем рад на исту тему, посветила бих много више простора ефектима проширења, а мање процедурама и правилима по којим се проширење одвија. Међутим, морам да напоменем да су код нас ствари погрешно постављене. Не би требало да испуњавамо постављене захтеве ради притисака из Уније, већ ради нас самих. Постоје изузетно важна и добро уређена питања и области које би наше друштво требало усвојити, а односе се на заштиту природе (воде, ваздуха, ендемичних врста), историјских споменика, приватности, неповредивости дома, квалитета прехрамбених намирница, ефикасности правосуђа, борбе против корупције и слично, који нису само пароле за стицање политичких поена, већ су веома корисни. Усвајање тих стандарда допринело би побољшању квалитета наших живота без обзира јесмо ли у Унији или не.

  • Докторирали сте на тему „Међународно-правни стандарди принципа једнакости странака успостављени Европском конвенцијом о људским правима и праксом Европског суда“. Да ли бисте у неколико реченица могли навести закључке Ваше дисертације?

Европска конвенција о људским правима је била први међународни документ који је понудио ефикасну и конкретну заштиту основних права сваког појединца. Осим тога, Европском суду дата је могућност да основно правило наведено у Конвенцији својим тумачењима прилагођава стварности. На овај начин, Конвенција не застарева ни након више од 60 година од њеног доношења. Тумачења која даје Суд у својим пресудама, уобличавају се, потом, у опште принципе. Један од њих, који се не наводи експлицитно, али се провлачи кроз чланове 5. и 6. Конвренције, је принцип једнакости странака (у буквалном преводу једнакости оружја) и укључује низ правила која доводе до изједначавања тужиоца и туженог у току поступка. Анализом пресуда Суда, у дисертацији се наводи и објашњава листа правила која чине овај принцип, а која домаћи судови треба да примењују у својим поступцима, како би стране биле не само формално, него и суштински изједначене. У завршном поглављу дисертације, анализирано је тадашње важеће законодавство Републике Србије у области кривице и парнице и дате су препоруке за потпуно укључивање принципа једнакости странака у домаће законодавство.

  • Својевремено сте били кандидат за српског судију Европског суда у Стразбуру. Од неких наших угледних адвоката често чујемо да је то суд неправде и бирократска аждаја. Каква су Ваша искуства и како би оцијенили рад Суда у Стразбуру. Наши људи склони су да кажу да ће правду тражити у Стразбуру. Колико је реално да обичан човјек дође до европске правде?

Мислим да за правника, који се бави заштитом људских права, посао судије у Европском суду представља круну укупног рада. Али, мишљења о значају и важности Суда се разликују и крећу се од потпуног негирања до безпоговорног прихватања. Међутим, истина се, као и обично, налази на средини. У време оснивања, Европски суд је био замишљен као место на ком ће се, захваљујући Европској конвенцији, исправљати неправде које појединци претрпе у домаћем правосуђу. Због тога, први услов за обраћање Суду je завршетак комплете судске процедуре у домаћој држави, односно да се спроведе и оконча поступак пред свим законом предвиђеним судским инстанцама. Тек када у домаћем правном систему нема правног лека за повреду коју појединац сматра да трпи, могуће је обраћање Европском суду путем представке. Судије су истакнути правници који долазе из држава које су ратификовале Конвенцију по правилу „једна држава – један судија“ и требало би да су то особе највиших моралних начела, независне у свом раду. У време оснивања Суда, био је постављен комплекснији механизам који је подразумевао да свака представка буде разматрана на два нивоа.

Европски суд у Стразбуру

На првом нивоу, несудско тело (Европска комисија за људска права) је процењивало оправданост представке и испуњавање наведеног услова о исцрпљивању домаћих правних лекова. Уколико би нашла да је захтев оправдан, односно утемељен на Европској конвенцији, а домаћи правни лекови исцрпени, Комисија је упућивала представке судском већу, које је доносило одлуку. Прве пресуде су биле ретке, јер је мали број представки задовољавао наведене критеријуме, али су те пресуде стварно проналазиле и наводиле пропусте домаћег правосуђа и помагале да се ти пропусти отклоне. И, то је најважнији резултат рада Европског суда. Мада Суд у својим пресудама додељује неке новчане накнаде подносиоцима, чији се захтеви из представки докажу, углавном се ради о симболичним износима, тако да стицање економске користи није циљ вођења поступка.

  • Да ли је овај Суд од свог оснивања имао исти однос према свим земљама? 

Важно је напоменути да у време стварања Суда комунистичке државе нису биле потписнице Конвенције и Суд није имао надлежност над њиховим грађанима. Од почетка деведесетих година прошлог века, бивше комунистичке државе и оне које су настале распадом СССР и СФРЈ ратификују Конвенцију, чиме се многоструко увећава број грађана на које се Конвенција примењује. И, постојећи систем, на толико повећање броја људи који траже заштиту, није могао успешно да одговори. Због тога је крајем деведесетих година усвојен Протокол уз Конвенцију којим је Комисија укинута, а доношење одлука по поднетим представкама, осим судским већима, поверава се и судијама појединцима, како би се побољшала ефикасност рада и упростио цео поступак. Истовремено, Суд усваја правило решавања сличних случајева коришћењем „пилот случајева“. Ово значи да се извесне појаве или повреде права које се везују за одређену државу или регион, групишу. Бира се и разматра једна од тих представки и доноси се пресуда. Та пресуда, потом, постаје образац за решавање свих осталих представки из те групе. Мада је на овај начин Суд олакшао и мало растеретио свој рад, догађало се да овај тип решавања не заштити права свих подносилаца, јер су некада специфичности неког случаја такве да одскачу од општег решења.

  • Да ли је у раду Суда била неких пропуста?

Свакако да јесте. Тумачења и одлуке Суда од првих дана карактерише револуционаран приступ појединим питањима и то конзервативним заједницама не одговара. Такође, у неким случајевима, Суд је поклекнуо под политичким притисцима, јер, мада не би требало, судије које тамо седе и представљају своју земљу, понекад штите њене интересе, а не интересе подносилаца представки. По мом мишљењу, најгори случајеви ћутања Европског суда на кршења права били су управо у погледу имовинских права Срба у Хрватској, без обзира да ли су то станарска права или права на пензију. Стално истичем случај Блечић, који је велика мрља на професионалности рада Европског суда, мада, нажалост, има много више предмета у којим је одлука Суда била погрешна, и са становишта права и са становишта правичности.

  • Да ли је онда већа корист или штета од постојања Европског суда?

Корист од постојања Европског суда за људска права је свакако већа од евентуалне штете. Ни једној чланици није пријатно када се нађе на листи држава против којих се води поступак и већина држава настоји да исправи пропусте и грешке на које Суд у својим пресудама указује. Такође, нека важна питања која су се тицала људи са овог подручја решена су захваљујући одлукама Суда. Ту, пре свега, мислим на обавезу исплате старе девизне штедње и скраћење временског трајања судских поступака.

  • Од почетка овога вијека свједоци смо да се стално помињу реформе у правосуђу.

Мада је веома популарно помињање и спровођење различитих реформи, нисам сигурна да су те реформе увек оправане или да за резултат увек имају неко побољшање. Бивша Југославија је имала изузетно добар и квалитетан правни систем, који се базирао на континенталној традицији. Реформе са којим се започело пре двадесетак година, за циљ су имале побољшање рада судова и тужилаштава и одстрањивање из њих политичких марионета. Сличне реформе су вођење у скоро свим државама које су настале распадом СФРЈ, али су имале различит успех. Посебно је била тешка ситуација у БиХ, пре свега у Федерацији, где су током рата за судије примани људи према националном критеријуму и неким ратним заслугама, без обзира на стручна знања и квалификације. Осим тога, исту област су регулисала најмање три закона, јер су се закони разликовали од кантона до кантона и у ентитетима. Због тога је спровођење реформи имало конкретне циљеве и оправдање. Та реформа се истиче као једна од ретко успешно завршених.

  • Како бисте описали правосудну реформу у Србији?

У Србији је ситуација била потпуно другачија. Постојала је устаљена судска пракса, стручне судије које је требало само додатно едуковати о међународним стандардима и помоћи им у побољшању ефикасности. Међутим, започете су, по мом мишљењу, недовољно осмишљене и непотпуно спроведене реформе, чији је резултат био да су из судова у адвокатуру отишле врсне судије. Такође, већ неко време постоји тенденција приближавања континенталног и англосаксонског система и стварања неког хибридног типа. Резултат је увођење неких правних института који су, у том облику, били потпуно непознати нашој правној традицији (унакрсно испитивање сведока, признање кривице, принцип формалне истине). Из ранијих времена наслеђен је велики број предмета. Неки судови се спајају, неки се укидају или мењају надлежност. И, све то се, у веома кратком року, обрушило на младе и неискусне судије, које се у ходу упознају са свим тим променама. Сведоци смо настојања неких појединаца и струковних удружења да се пропусти настали разним реформама сада исправљају и ја их у томе, лично, подржавам.

  • Шта је по Вашем мишљењу потребно да се рад српског правосуђа унапреди?

За стабилан и добро устројен правосудни систем, потребно је испуњење неколико услова. Пре свега, сталност или непомерљивост судија и тужилаца, која гарантује да лице примљено за судију у једном суду или тужилаштву, осим у веома ретким, тачно наведеним и изузетним случајевима, неће бити премештано на друга места или друге градове, што је посредно средство за вршење притиска на њега. Потом, материјална независност судија и тужилаца, о којој се најчешће говори, али која, осим личних примања, укључује и адекватан простор и довољна средства за рад. Очување њиховог достојанства је следећи предуслов, којим се гарантује да ће бити кажњено свако лице или орган који омаловажава или омета рад правосудних органа. И, коначно, ту је стварна независност од било каквих политичких утицаја. Апсолутно је непојмљиво да се вршиоци јавних функција, без обзира на ранг, изјашњавају о вођењу или току судских поступака у којим нису странка. Нажалост, код нас то није случај, и политичари често коментаришу вођење судских поступака, чиме посредно врше утицај на судове.

  • Балкан и данас многима дјелује као нестабилна, па и неуређена средина. Због националног кључа дјелује посебно компликован правосудни систем у БиХ.

Питање националног кључа посебно је актуелно у БиХ, мада би требало да се примењује и у Хрватској, у деловима где постоји српска мањина. У Србији се, одувек, примењује у оним деловима где су заступљене мањине (Војводина, Рашка. Источна Србија). Сам по себи, национални кључ није проблем, јер је инструмент за стварање тзв. позитивне дискриминације, односно омогућава мањинама да добију своје представнике у државним органима. Проблем са националним кључем настаје када се користи као једини критеријум за избор извршилаца за јавне службе. На пример, ако имате представнике три конститутивна народа у БиХ који конкуришу на исту позицију и имају исте квалификације, посао ће добити представник народа ког је недовољно у том органу. Међутим, уколико кандидати немају исте квалификације, предност има најквалификованији кандидат, без обзира ња његову националну припадност.

  • Какво је Ваше искуство у сарадњи коју сте остварили са разним правосудним органима у БиХ?

У време кад сам радила на реформи правосуђа у БиХ, била сам задужена за Унско-сански кантон (Кантон 1 – подручје које се поклапа са надлежношћу Бихаћко-петровачке епархије), у ком уопште није било Срба на судијским и тужилачким функцијама. Уместо њих, било је много оних који су посао добили захваљујући ратном или политичком ангажовању и који су и после рата те позиције користили за политичке кампање или притиске на неистомишљенике. Слично је било и у другим кантонима. Посебно лоша ситуација била је у Сарајеву, где је у правосуђу недостајало и Срба и Хрвата.

Кантонални суд Сарајево (Фото:novi.ba)

Касније је, бар формално, број потребних припадника конститутивних народа изједначен на подручју целе БиХ и, углавном, су постављани људи који нису имали ратну прошлост. Међутим, један од проблема са којим се правосуђе у Сарајеву суочава је постојање дуплих аршина у примени права према припадницима различитих народа, а што се најбоље види у погледу отежаног поврата национализоване имовине СПЦ и српским породицама или вођењу кривичних поступака за ратне злочине. Чак ни учешће страних судија у неким од највиших судских инстанци не успева да реши тај проблем. Посебно је питање како је могуће имати самостално и независно судство када стране државе постављају своје судије и тужиоце?

  • Радили сте као консултант у УНДП Србија. Шта обични грађани, а шта држава реално могу да очекују од ове институције?

Најчешће се систем Уједињених нација представља као бирократски, гломазан и спор. Међутим, постоје његови делови, попут УНДП, који су изузетно ефикасни и корисни. УНДП или Програм Уједињених нација за развој, како му је име на српском језику, за циљ има помоћ држави чланици у искорењивању сиромаштва, спровођењу структурних реформи и повећању отпорности на кризе. Ово се, пре свега, односи на конкретну помоћ у: образовању домаћих стручњака, набавци неке опреме или стварању механизама за реакцију у случају избијања одређене врсте кризе. Чланица сама процењује које су то области у којим јој треба помоћ и тражи отпочињање одређеног програма или више њих. Грађани, дакле, посредно осећају корист од програма који се реализују.
Као консултант УНДП у Србији имала сам задатак да успоставим међународну сарадњу домаћег Министарства за рад и социјална питања са сличним институцијама у свету и са међународним организацијама од значаја за рад Министарства; да помогнем у образовању кадра који би по окончању програма преузео ту сарадњу; али, и да научимо инспекторе рада међународним стандардима на чију се примену Србија обавезала ратификовањем конвенција Међународне организације рада.

  • Учествовали сте у научној конференцији Анекс Е Споразума о сукцесији СФРЈ и решавање питања неисплаћених пензија из Републике Хрватске. Који су то најдрастичнији примјери кршења права на имовину у пракси Европског суда за људска права?

Да, на наведеном скупу сам имала рад на тему повреде права пензионера на имовину према Протоколу 1 Европске конвенције о људским правима и основним слободама. Након распада СФРЈ остало је много нерешених питања која су отежавала живот грађана. Због тога су отпочели дуготрајни преговори који су резултирали потписивањем једног међународног уговора између свих шест бивших република под именом Споразум о сукцесији СФРЈ. Њим се регулишу питања наслеђивања имовине и обавеза некадашње заједничке државе, али и уређују међусобни односи држава наследница. На конференцији смо показали и доказали да је Република Хрватска прекршила обавезе које је преузела тим споразумом.

Са научног скупа о Анексу Е (ФОТО: Трифко Ћоровић))

Поред тога, по мом мишљењу, повредила је и право на имовину свих оних лица којима не исплаћује пензије. Основни проблем је да ни Европска конвенција ни њен Протокол 1 не дају дефиницију имовине, већ се она изводи тумачењем пресуда Суда (као и принцип једнакости странака о ком смо већ говорили), што су представници Хрватске вешто користили како би заступали став да неисплаћене пензије нису имовина. Међутим, постоје пресуде Европског суда које су се бавиле сличним проблемима у другим државама, а које иду у корист оштећених Срба и ја сам их навела.

  • Шта би могло да буде рјешење?

Пошто се ради о великом броју случајева, моја препорука је била да држава Србија поднесе одговарајући писан акт Суду и затражи заштиту тих лица, уместо да представку подноси свако лице појединачно. Такође, Србија би требало да употреби дипломатска средства која јој стоје на располагању како би извршила притисак на Хрватску због повреде међународног уговора.

  • Бавили сте се избјегличком кризом и шенгенским системом. Колико право на папиру омогућава промјену демографске слике Европе?

Пре свега, треба појаснити да су миграције последица сталне потребе људи да траже место са бољим условима за живот. Зато миграције постоје колико и човек. Оно о чему овде разговарамо су масовне и организоване миграције које су започеле у време отпочињања ратних дејстава у Сирији. У време када је садашња мигрантска криза у Европи започела, урадила сам анализу тада важећих прописа и, према њима, демографска слика се није могла трајно променити. Мигранти су посматрани као тренутно расељена лица која би требало да се, по окончању непријатељстава и сређивању ситуације, врате на адресе са којих су се због ратних дејстава склонили. Ситуација се компликује појавом миграната из делова Азије и Африке који нису обухваћени ратним дејствима, али и доношењем одређених међународних аката којима се свим тим лицима омогућава уређен пријем у државе по њиховој жељи. Као што је познато, то су углавном биле најбогатије државе Западне и Северне Европе. Када је број тражилаца азила премашио квоте са којим су се ове земље могле изборити, покренута је међународна конференција која за резултат има усвајање Маракешког документа, како је скраћено назив Генералног уговора о миграцијама, из децембра 2018. године. И, мада овај документ није обавезујући, Србија се обавезала да га спроводи.

Проф. др Ирис Бјелица Влајић (ФОТО: Трифко Ћоровић)

  • Како би се примјена тог документа могла одразити на Србију?

Сматрам да је политика Републике Србије у овом погледу потпуно погрешна и да ће се њене последице тек видети у будућности. Не могу, а да не истакнем земље попут Аустрије, Чешке, Пољске или Мађарске, које су национални интерес ставиле испред свих других интереса и нису дозволиле трајно насељавање људи, који, поред тога што имају потпуно другачију традицију и културу, представљају и велики безбедносни ризик.

  • Проучавали сте и међународне односе у светлу споразума о нуклеарном програму Ирана, као и утицајем стварања новог „Пута свиле“. Какви су закључци?

Међународни односи нису статична категорија. То су веома променљиви и интересантни односи и везе који се успостављају између различитих учесника, било да су у питању државе, делови држава или међународне организације. Поред великих сила које су редовни учесници, постоје и оне државе које се не сматрају тако важним, али које, с времена на време, имају знатан утицај на међународној сцени. Такође, постоје земље које имају стварну снагу због величине или наоружања, али и оне које имају тзв. soft power, односно велики културни утицај на друге државе. И, коначно, важан је историјски контекст њиховог односа. Све те елементе треба узети у обзир када се проучавају међусобни односи субјеката на међународној сцени. Неколико година је развој иранског нулеарног програма био тачка сукоба великих сила и тема око које су се водиле различите дебате. Завршено је потписивањем споразума о нуклеарном програму Ирана који сматрам великим кораком напред и његов сам велики поборник. Нажалост, скорашње и накнадне активности САД су обезвредиле дугогодишњи напор и постигнути циљ.


С друге стране, успостављање новог „Пута свиле“, односно, реализација кинеске иницијативе о регионалном повезивању великог броја земаља на изградњи инфраструктуре и економској размени, показује како и великим требају мали. Нови „Пут свиле“ настао је на рути караванског пута који је Европу снабдевао свилом, порцеланом и зачинима у Средњем веку. Модерни појас или пут има две копнене и поморске руте и отвара могућност до сада занемареним економијама Југоисточне и Централне Азије, Арапског полуострва и Блиског Истока, Западног Балкана и Јужне Европе да се укључе у светске економске токове. Рад је написан са циљем да заинтересованим објасни и приближи цео концепт и све пратеће ефекте те иницијативе. Надам се да ће Србија препознати значај целог подухвата и из њега извући значајну корист.

  • У свом раду бавили сте се доста заштитом личних података. Колико је Србија на том пољу ускладила прописе са ЕУ?

Подаци о личности постали су веома рањиви развојем информационих технологија и њихова заштита добија на важности. Савет Европе је најзначајнија организација која се бави овим питањима. Његовим конвенцијама, поред држава чланица, приступа и Европска унија, али и земље које нису чланице Савета и назлазе се ван Европе. Србија је ратификовала све ове конвенције и укључила их у свој правни поредак, што је, свакако, добро.
Усклађеност законодавства Србије и усклађеност домаћег законодавства држава из региона са прописима ЕУ услов је без ког се не може стећи статус члана Уније. Усклађивање се врши и у односу на међународне уговоре којима је Унија приступила, чак и ако држава кандидат није. Тако да ми преко права ЕУ усвајамо, посредно, и принципе из других међународних аката које Србија није ратификовала, а ЕУ јесте, чиме се заштита права наших грађана побољшава.

  • Недавно сте објавили књигу Увод у поморско право. За Србију која нема море сам наслов звучи егзотично. Шта заправо уређује област поморског права, који судови су надлежни у евентуалним споровима и каква је судска пракса у Србији?

Поморско право је грана права која уређује сва питања везана за пловидбу и односе који поводом пловидбе настају, без обзира да ли се пловидба одвија на мору или унутрашњим пловним путевима (рекама, језерима и сл.). Комбинује правила неколико различитих грана права као што су међународно, ратно, имовинско, управно, радно, привредно и сл. Рад Међународне поморске организације (IMO) и Међународне организације рада (ILO), које су тела УН, има велики утицај на развој ове гране права. У том смислу, мада звучи егзотично, поморско право је итекако важно и за Србију и њене грађане. Такође, не треба заборавити да је у периоду 1918 – 2006. године Србија имала излаз на Јадранско море. Наш велики стручњак за ову област, проф. Миодраг Трајковић преминуо је 2000. године и од тада је мало радова било посвећено овој области. У међувремену, Србија је постала самостална држава, изгубила директан излаз на море, извршила измене и допуне низа закона, ратификовала велики број међународних споразума који регулишу поједина питања везана за пловидбу или привредне токове. Све те промене нашле су место у мојој књизи. Књига је намењена како студентима који полажу Поморско право, тако и свима осталим који траже објашњење појединих института или се баве пловидбом.

  • Шта је специфичност поморског права?

Бродови су ствари које имају посебан статус. Мада су по дефиницији покретне ствари, због велике вредности коју имају, законодавци их изједначавају са непокретностима. Из тог разлога, постоје посебна правила која се примењују на бродове у односу на друге покретне ствари. У Србији су редовни судови надлежни за решавање свих спорова који настају у вези бродова и пловидбе, али често бродари и корисници њихових услуга, уместо обраћања судовима, бирају арбитражно решавање спора. На овај начин, спор се решава много брже, јефтиније и према праву које странке бирају, што код судског решавања није могуће. Нажалост, Србија нема развијену ни судску ни арбитражну праксу у овој области, али се надам да ће се временом и то променити.

Трифко Ћоровић/Слободна Херцеговина

 

БИОГРАФСКИ ПОДАЦИ

Ирис Бјелица Влајић рођена je 3. 11. 1976. године у Сарајеву. Гимназију и Правни факултет завршила је у Београду. После дипломирања на Правном факултету уписује последипломскле студије, смер међународног јавног права, које успешно окончава одбраном магистарског рада на тему „Ширење Европске уније на исток“ у мају 2003. године.

На Институту Raoul Walenberg у Лунду, Шведска, 2005. године завршила је специјалистички курс из области међународног права и људских права.

На Правном факултету Универзитета у Београду 2. новембра 2010. године одбранила је докторску дисертацију под називом „Међународно-правни стандарди принципа једнакости странака успостављени Европском конвенцијом о људским правима и праксом Европског суда“.

У марту 2015. године, изабрана је у звање доцента за правну групу предмета.

Након дипломирања, радила je као сарадник за међународне уговоре и право ЕУ у Сектору за правне послове Београдске банке ад, Београд; секретар Института за међународно право и међународну привредну сарадњу, Бања Лука; те као саветник за људска права у Независној правосудној комисији при Канцеларији високог представника за БиХ, Бања Лука и Мисији ОЕБС у БиХ. Потом је била  у одбору извршних директора НВО Transfuse Association, Берлин и саветник за међународну сарадњу у Агенцији за заштиту личних података у Босни и Херцеговини. Од октобра 2017. године запослена је у Високој бродарској школи академских студија у Београду као предавач за правну групу предмета на основним и мастер студијама.

Консултантске послове обављала је за UNDP у Београду, Суд Босне и Херцеговине у Сарајеву и Међурелигијско веће Босне и Херцеговине. На Правном факултету у Бања Луци гостовала је као предавач на Клиникама за људска права и кривично право, те на већем броју семинара и обука који су из области људских права и праксе Европског суда за људска организовани за судије, тужиоце и адвокате у Босни и Херцеговини и Србији. Бави се волонтерски превођењем и објављивани су јој преводи текстова са енглеског и руског језика.

Објављени су јој радови:

Сукоб закона код престанка брака, Српска правна мисао бр.1-4, Бања Лука, 2000.

Хармонизација привредних прописа са прописима ЕУ, Београдска банака ад, бр. 292, Београд,  јул-август 2001. године

Закон о занатско-предузетничкој делатности, Привредник, лист за тумачење и примену закона и других прописа, судску и управну праксу, бр. 135, Београд, 1-15. мај 2002. године

Правила за утврђивање елемената за веродостојност електронског потписа, Привредник, лист за тумачење и примену закона и других прописа, судску и управну праксу, бр. 137, Београд, 1-15. јун 2002. године

Услови за обављање шпедитерске делатности у Републици Српској, Привредник, лист за тумачење и примену закона и других прописа, судску и управну праксу, бр. 143, Београд, 1-15. септембар 2002. године

Утврђивање нето имовине приватизационих инвестиционих фондова у Републици Српској, Привредник, лист за тумачење и примену закона и других прописа, судску и управну праксу, бр. 146, Београд, 15-31. октобар 2002. године

Нови закон о ликвидационом поступку у Републици Српској, Привредник, лист за тумачење и примену закона и других прописа, судску и управну праксу, бр. 147, Београд, 1-15. новембар 2002. године

Независност правосуђа као услов за пријем у Европску унију, Гласник правде, Удружење судија и тужилаца Републике Српске, бр.12, Бања Лука, 2004.

Измене  и допуне Конвенције о заштити особа с обзиром на аутоматску обраду података (Конвенција 108) Савета Европе, Европско законодавство, бр. 39-40, Институт за међународну политику и привреду, Београд, 2012

Преглед европског законодавства о заштити личних података у здравственом сектору, Европско законодавство, бр. 42, Институт за међународну политику и привреду, Београд, 2012

Заштита личних података, Значења, часопис из области културе, науке, умјетности и образовања године ХХIХ бр. 71, Народна библиотека Добој, јули 2013. године

Транс-атлантско партнерство за трговину и инвестиције, Европско законодавство, бр. 45-46, Институт за међународну политику и привреду, Београд, 2013

Избегличка криза и шенгенски систем, Војно дело, бр.2/2016, Министарство одбране Републике Србије, Београд, фебруар 2016 (M51)

Међународни односи у светлу споразума о нуклеарном програму Ирана, Војно дело бр.5/2016, Министарство одбране Републике Србије, Београд (M51)

Утицај стварања новог „Пута свиле” на међународне односе, Војно дело бр.2/2018, Министарство одбране Републике Србије, Београд (M51)

Извршење на броду продајом својинских удела, Билтен Коморе извршитеља бр.5/18, Београд, 2018

Европски систем за сигурност пловидбе, Европско законодавство, бр. 64, Институт за међународну политику и привреду, Београд, 2018 (M 51)

Услови за арбитражу у пловидбеном праву Републике Србије, Право и привреда, бр. 10-12/2018, Удружење правника у привреди, Београд, 2018 (М51)

Европско законодавство о мултимодалном транспорту, Европско законодавство, бр. 65/19, Институт за међународну политику и привреду, Београд, 2019 (M51)

Поред наведеног, учествовала је у раду научних конференција:

Анекс Е Споразума о сукцесији СФРЈ и решавање питања неисплаћених пензија из Републике Хрватске, радом Неисплаћивање пензије у РХ и кршење права на имовину у пракси Европског суда за људска права, објављен у Зборнику радова

Копаоничка школа природног права, радом Радно-правни положај помораца према Директиви ЕУ 2018/131, објављен у часопису Правни живот тематски број Право и заповест разума, Удружење правника Србије, број 11/2018, том III (M51)

Течно говори енглески, а служи се грчким, шпанским и руским језиком.

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина