ГОРАН Ж. КОМАР: Прилог доказима истовјетности ћирилице и "босанчице"

ГОРАН Ж. КОМАР: Прилог доказима истовјетности ћирилице и „босанчице“

  • Велики ћирилички архив Херцеговине лежи у архивима приморских комуна. Он, заиста, припада Херцеговини, јер су његови ствараоци Херцеговци. Његово писмо гради цјеловит и у својим облицима посве хомоген систем током хиљаду година његова трајања од најстаријих сачуваних вршњакиња у Петропавловом манастиру крај Требиња, порти цркве Св. Јована у Полицама и канцеларије бана Кулина (завршница 12. вијека) до друге половине 19. вијека.

Аутор: Горан Ж. Комар

Херцеговина са њеним обалским трговинским „емпоријима“, служила се кроз читаву историју ћириличким писмом. Она је давала људску снагу обали, али стицајем нарочитих околности, гдјекад, у крајевима које је насељавала, њен темељни народ одржао се веома дуго а да није трпио од прилива туђег етничког утицаја. Такав је херцегновски и рисански крај у Боки. Ипак, и тако хомогена етничка заједница, везана једном црквом и језиком и обичајним постулатом, стварала је и развијала своје ћириличко писмо у невјероватној многообличности словних знакова. Дакако, томе корпусу ваља придодавати и стваралаштво османских канцеларија у Боки. Али, за мене, највећу важност имају документа стварана у српским општинским канцеларијама, српској цркви и српским породицама Боке которске која сам објављивао и још увијек објављујем.

Овај кратки прилог начинио сам из разлога очигледног показивања разноликости словних обличја ћириличних графема којима су исписани српски споменици током пуна три вијека српске писмености у нашем приморју. При том, овим прилогом, не пружам све словне варијанте. Као систем писма, ћирилица појказује готово недокучиву разноликост.

Прилог је настао као резултат веома обимних истраживања у приморским архивима, укључујући Државни архив Дубровника, те архиве Српске Православне Цркве у Боки. Истраживања су провођена на начин, да су, тамо гдје је то било могуће, архивска документа снимана дигитално или фотографски (током деведесетих година 20. вијека и последњих година), а тамо гдје није било могуће снимати, усљед забрана, словни облици су прецртавани. Каткад, и читава изузетно важна документа. Ово истраживање тече од 1994. године са циљем посве неселективног “преписивања“ ћириличних докумената. За мене је, дакле, било посве свеједно, да ли сам се сусрео са обичном “стимом“, или било којим приватно – правним документом, или пак државним или општинским актом из наших приморских комуна. Хронолошки оквир који је био занимљив је подручје 17., 18. и 19. вијека, мада најстарије исправе (дубровачке) сежу до 1504. године.

За овај прилог одабрана су само четири слова: “Д“, “Ж“, “Ћ“ и “Ц“. Жели се показати само једно: Уколико би било којем припаднику нашега народа, или извањцу, који не познају и нису се сусретали са старим српским писмом, приказали, по избору, одређени број варијанти појединих словних знакова, он би закључио да су у питању различити системи писма. И не само то. Највјероватније не би уочио ни да је у питању једно исто слово! Овдје, за слово “Д“ нудим седамнаест варијанти, за слово “Ж“ петнаест, за слово “Ћ“ седамнаест варијанти и за слово “Ц“ десет. При том је број варијанти ових словних знакова пуно, пуно већи. Ваља казати, такође, да је ово истраживање обухватилило више хиљада ћириличних аката, и велики број архивских књига, те да је овакав прилог само мали дио обимне студије којом се настоји приказати читави словни систем са великим бројем варијанти кроз вријеме, наравно, уз назначавање извора. Само у Државном Архиву Дубровника преписано је и пренешено из више од 400 докумената, махом 17. вијека и 18. вијека. Касније и више стотина средњовјековних.

Према мјесту настанка, документа која сам преводио, то јест, која су бивала предметом транслитерације, припадају практично читавом динарском подручју. Када бих помињао оне дестинације које леже уз рубно подручје, тада бих маркирао Подгорицу, Мостар, Макарску, Београд. Но то је савим очекивано, из разлога што су дубровачки трговци употребљавали ћирилицу, чак и у обраћањима својој Влади, а такође, често, и дубровачка Влада пише своја званична акта овим писмом. Добро је познато да турске канцеларије Новога, Требиња и остале, у вријеме турске владавине, употребљавају ћирилицу, као што то чини и велики број муслимана са овога подручја.
Овај прилог начињен је у склопу пројекта израде специјалног ћириличног фонта за који се настоји обезбједити што квалитетнији супстрат у широком увиду у писмо које је током 17., 18. и 19. вијека употребљавао српски народ у средишњим дјеловима Динарског система.

Ћирилица, као ненормиран, нестандардизован систем, у широкој употреби од житеља Балкана у назначено вријеме, је универзално народно писмо. Њоме се подједнако сигурно служе припадници све три вјере. Посједујем низ исправа приватног карактера, којима се католички Далматинци, током 17. вијека, обраћају дубровачкој Влади, започињући своје дописе ријечима “Језус и Марија.“ За мене је питање споредне важности да ли су ту у питању припадници српског народа који су у познатим помјерањима становништва Босне и Херцеговине доспјели у Далмацију, па тамо покатоличени, или су у питању аутохтони житељи те земље. Данашња хрватска историографија, па и сами потомци ових Далматинаца, данас снажно потенцирају своју аутохтону засновност у овој приморској земљи. Они су у својим заједницама, у својим кућама, чували и преносили ћирилично писмо. Као што га је у себи носио дубровачки властелин високог ранга кнез Медо Пуцић у 19. вијеку, спремајући дубровачка ћирилична акта средњега вијека за објављивање свијету. Историчар Јиречек, бавећи се тим послом, свакако је учио туђе писмо, али Пуцић – никако. Заиста, занимљиво је питање познавања ћириличног писма бројних властелинских фамилија дуж Боке и у Дубровнику. Овим писмом овладавали су и странци из млетачке породице Фонтана који су у Топлој, за потребе Топаљске општине (1719-1799) правили преводе општинских дописа млетачким властодршцима.

Ипак, околност да је огромни ћирилични Архив приморја, сачуван у установама и општинама старих комуна, показивао невјероватну многообличност, навела је извјесне истраживаче да, из политичких побуда, пројектују посебност “босанчице“ као независног система писма. Учинити тако нешто је као када би данас направили такву разлику између ћириличног рукописа исписаног такозваним “штампаним“ словима и рукописа исписаног такозваним “писаним“ словима. Због тога, овим прилогом, желим посегнути за очигледним средствима. Пружићу снимке одређеног броја варијанти четири ћириличне графеме. А затим, упутити питање поборницима “босанчице“: Која су, међу овим варијантама, слова која припадају или гравитирају “босанчици“? Када их, несумњиво, одреде, тада бих желио затражити да та слова буду одређена и смјештена у неки временски период и, такође, земљишни опсег. Ипак, то није могуће учинити. Све понуђене варијанте припадају 18. вијеку, и све су настале у Боки Которској, у бокешким српским општинама: грбаљској, кртољској, рисанској и топаљској. Њихови састављачи су искључиво православни Срби који су живјели у приморским комунама.
Стилизована, брзописна ћирилица, коначно, није особеност простора Босне, већ се употребљава у свим осталим околним областима.

Када је на измаку 17. вијека дубровачки конфидент Нико Кувељић, пишући својој Влади, поменуо долазак једног Турчина у Нови, који је собом из Требиња донио одређени акт, он је казао: “сербски једно писмо“.

Д

 

Најчешће употребљавана варијанта слова “Д“

Ж

 

 

Најчешће употребљавана варијанта слова “Ж“

Ћ

 

Најчешће употребљавана варијанта слова “Ћ“

 

Ц

 

Најчешће употребљавана варијанта слова “Ц“

 

Литература
  • Петар М. Колендић, ,,Босанчица’’, ,,босанско-хрватска ћирилица’’ и Дубровчани, Босанска вила, 1904, бр. 19. и 20., 349 – 351.
  • Ћиро Трухелка, Босанчица, прилог босанској палеографији, Сарајево, 1889.
  • Горан Ж. Комар, Кртољске исправе. Архива породице Костић из Кртола у Боки Которској. Ћирилична документа из XVIII и XIX вијека, Нови Сад, 2000.
  • Бранкица Чигоја, О такозваној босанчици, Траговима српске језичке прошлости, Београд, 2006.
  • Горан Ж. Комар, Бока Которска, Ћирилски споменици 17. 18 и 19. вијека (acta serbica), мјешовита грађа (1608 – 1917), Херцег – Нови, 2009.
  • Биљана Самарџић, Термин босанчица као заблуда у историјском развоју српској језика, Слово, бр. 23, Никшић, септембар 2009, 84 – 97

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар