ГАЛЕРИЈА ЗНАМЕНИТИХ ХЕРЦЕГОВАЦА: Архимандрит Јоаникије Памучина

ГАЛЕРИЈА ЗНАМЕНИТИХ ХЕРЦЕГОВАЦА: Архимандрит Јоаникије Памучина

  • Архимандрит Јоаникије Памучина, један од знаменитих Херцеговаца и Требињаца родио се у Заградињу, селу крај Требиња, 13. децембра 1810. године, у породици Стефана и Саре Памучине.

Крштено име било му је Бошко. Као виспреног дечака родитељи су га послали у Манастир Дужи да учи и да се припрема за калуђера. После четири године проведених у Дужима одлази у Манастир Завалу где постаје ђакон. У Завали га је 1829. године херцеговачки митрополит Јосиф закалуђерио и дао му име Јанићије (Јоаникије).

Свој духовни рад и живот наставио је у Мостару. После смрти митрополита Григорија, 1860. године, као архимандрит управљао је митрополијом херцеговачко-захумском све до 1864. године. У Мостару је остао до своје смрти 9. септембра 1870. године.

Но, архимандрит Памучина се није бавио само верским-духовним питањима, он је био међу првим Херцеговцима који су почели радити на књижевном пољу, нашта нас упућује, а своје читаоце тада упознаје, Лист за забаву, науку и књижевност „Зора„, у чланку „Књижевност„, у свом другом броју од 30. маја 1896. године, кога су тада уређивали Алекса Шантић и Светозар Ћоровић.

Желећи да остави трага и да упозна људе других земаља са културом и животом народа у Херцеговини скупљао је српске народне песме, приче, загонетке  и народне обичаје.  Већина његових записа објављивана је тада, средином 19. века, у „Српско-далматинском магазину„.

Приповетке је писао онако како их је чуо у народу. Језик му је био врло чист, прави српски херцеговачки језик.

У свом чланку „Слављење Божића у Херцеговини„ он сам поред осталог истиче: „Ја сам саставио и печатити дао доста чланака, које у „Српско-далматинском магазину„, које у „Светозору„ у Бечу и другим периодичним књигама у Русији, за које сам се много трудио, описивајући у истину народно стање у Херцеговини, народне обичаје и друге догађаје. Ово народно цвијеће да неби по времену прошло и изгубило се, трчао сам и брао га по народу и састављао га у китице, те сам га изнио на виђело међу Србе и друге Словене, који су га сви без разлике радо примили, као прецјењено злато, исто како учени народ, тако и простији народ.„

Шантић и Ћоровић, у поменутом чланку, наглашавају да им се чини да је Памучина боље описао дивне обичаје о Божићу у Херцеговини, него Вук Врчевић. Истичу да је Памучина писао просто и разумљиво, до најмањих детаља.

У свом чланку „Покладање месни и бијели поклада у Херцеговини„ Памучина је описао народне празноверице о ђаволима, вештицам и вукодлацима.

О истинитој слици живота у Херцеговини објавио је 1850. године причу „Побједоносно мучење Христине Рајковић дјевојчице у Мостару 1841. године.„

У свом „Сатопоказатељу„ уз дивне описе оставио нам је податке о удаљености већине места у Херцеговини од Мостара, као највећег града.

Описао је историју Херцеговине у доба Али-паше, под насловом „Живот Али-паше Ризванбеговића Сточанина„, столачког капетана и херцеговачког везира. Оставио је аутентичан писани траг о тешком животу српског народа, о делима и неделима Турака у Херцеговини и пограничном појасу ка Црној Гори за време владавине Али-паше Ризванбеговића и његових следбеника, трбињског Хасан-бега Ресулбеговића, невесињског Баш-аге Реџепашића и гатачког Смаил-аге Ченгића. Забележио је и описао разлоге и сам догађај убиства Смаил-аге Ченгића. Од непроцењиве су историјске вредности записи архимандрита Памучине о односима Али-паше Ризванбеговића, као херцеговачког везира, и Петра II Петровића Његоша, црногорског владара, као и односи и међусобни сукоби, тог времен, Турских главешина са босанским Везиром и Сулатном у Цариграду.

У једном делу овог списа осврнуо се посебно на живот у Поповом Пољу, описао је многа села и околна црквишта као и природне феномене Требишњице.

Овај његов рад преведен је на руски језик и штампан је 1873. године у списима Александра Гиљфердинга.

Да је Јоаникије Памучина био прилично образован говори нам и његов запис, као примедба Вуку Караџићу, где пише: „Покојни наш литератер Вук Караџић, преводећи у Новом Завјету посланицу апостола Павла к филиписијем, казао је фидибљанима и није погодио; јер друго је Фидиба (Филипољ) град бугарски у Тракији, у коме су и сад старосједеоци Бугари, а друго је Филиписија град Грчки у Македонији, у епархији Драчанској, удаљен од вароши Драче два сата хода, отачаство и постојбина Филипова и Александрова, ђе се и сад гледају развалине.„

За свој рад уживао је посебну подршку мостарског јеромонаха Серафима Шолаје, за кога Памучина пише да су били као браћа. У знак пијетета према Шолаји, 1869. године објавио је „Животопис Серафима Шолаје„, који је штампан у Задру. Поред животног пута Шолаје описао је бахатост и глобу народа и свештенства од стране херцеговачког митрополита  Аксентија, родом Бугарина, који је из Цариграда послат у Мостар. Описао га је као среброљубца и свештеникомрзца, од Пљеваља, Пријепоља па све до Мостара. Своју суровост за време десетогодишње валадавине митрополијом исказао је једном приликом у Поповом Пољу кад сељани нису имали да му дају предвиђени новац тако што је затворио девет цркви и узео кључеве од улазних врата па су сељани касније морали да откупе кључеве како би имали где спроводити верске обреде.

Уредници „Зоре„ Шантић и Ћоровић пишу те 1896. године: „У Мостару нема старијег човјека који се не сјећа са одушевљењем Памучине, јер је он свакога задобити знао својом пријатном појавом и мудрим збором. Пред своју смрт послао је у Русију 800 дуката, те наша српска православна општина и данас прима интерес на те новце, за српску школу мостарску.„

Пишући о архимандриту Јоаникију Памучини, Светозар Ћоровић је 1892. године изнео своје чуђење како се у нас врло мало говори о овом честитом и вредном раднику на књижевном пољу. Ћоровић је пронашао у Мостару рукописну збирку Памучине  о турцизмима који су се тада употребљавали у нашем језику.

Архимандрит Јоаникије Памучина био је од оних свештеника који су све време бринули за свој нараод, па и на овај књижено-просветни начин.

Његова девиза била је: „Све за Српство, а Српство ни за живу главу!„

 

Припремио: Миливоје Мишо Рупић  

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар