ГАЛЕРИЈА ЗНАМЕНИТИХ ХЕРЦЕГОВАЦА: Архимандрит Јоаникије Памучина

ГАЛЕРИЈА ЗНАМЕНИТИХ ХЕРЦЕГОВАЦА: Архимандрит Јоаникије Памучина

  • Архимандрит Јоаникије Памучина, један од знаменитих Херцеговаца и Требињаца родио се у Заградињу, селу крај Требиња, 13. децембра 1810. године, у породици Стефана и Саре Памучине.

Крштено име било му је Бошко. Као виспреног дечака родитељи су га послали у Манастир Дужи да учи и да се припрема за калуђера. После четири године проведених у Дужима одлази у Манастир Завалу где постаје ђакон. У Завали га је 1829. године херцеговачки митрополит Јосиф закалуђерио и дао му име Јанићије (Јоаникије).

Свој духовни рад и живот наставио је у Мостару. После смрти митрополита Григорија, 1860. године, као архимандрит управљао је митрополијом херцеговачко-захумском све до 1864. године. У Мостару је остао до своје смрти 9. септембра 1870. године.

Но, архимандрит Памучина се није бавио само верским-духовним питањима, он је био међу првим Херцеговцима који су почели радити на књижевном пољу, нашта нас упућује, а своје читаоце тада упознаје, Лист за забаву, науку и књижевност „Зора„, у чланку „Књижевност„, у свом другом броју од 30. маја 1896. године, кога су тада уређивали Алекса Шантић и Светозар Ћоровић.

Желећи да остави трага и да упозна људе других земаља са културом и животом народа у Херцеговини скупљао је српске народне песме, приче, загонетке  и народне обичаје.  Већина његових записа објављивана је тада, средином 19. века, у „Српско-далматинском магазину„.

Приповетке је писао онако како их је чуо у народу. Језик му је био врло чист, прави српски херцеговачки језик.

У свом чланку „Слављење Божића у Херцеговини„ он сам поред осталог истиче: „Ја сам саставио и печатити дао доста чланака, које у „Српско-далматинском магазину„, које у „Светозору„ у Бечу и другим периодичним књигама у Русији, за које сам се много трудио, описивајући у истину народно стање у Херцеговини, народне обичаје и друге догађаје. Ово народно цвијеће да неби по времену прошло и изгубило се, трчао сам и брао га по народу и састављао га у китице, те сам га изнио на виђело међу Србе и друге Словене, који су га сви без разлике радо примили, као прецјењено злато, исто како учени народ, тако и простији народ.„

Шантић и Ћоровић, у поменутом чланку, наглашавају да им се чини да је Памучина боље описао дивне обичаје о Божићу у Херцеговини, него Вук Врчевић. Истичу да је Памучина писао просто и разумљиво, до најмањих детаља.

У свом чланку „Покладање месни и бијели поклада у Херцеговини„ Памучина је описао народне празноверице о ђаволима, вештицам и вукодлацима.

О истинитој слици живота у Херцеговини објавио је 1850. године причу „Побједоносно мучење Христине Рајковић дјевојчице у Мостару 1841. године.„

У свом „Сатопоказатељу„ уз дивне описе оставио нам је податке о удаљености већине места у Херцеговини од Мостара, као највећег града.

Описао је историју Херцеговине у доба Али-паше, под насловом „Живот Али-паше Ризванбеговића Сточанина„, столачког капетана и херцеговачког везира. Оставио је аутентичан писани траг о тешком животу српског народа, о делима и неделима Турака у Херцеговини и пограничном појасу ка Црној Гори за време владавине Али-паше Ризванбеговића и његових следбеника, трбињског Хасан-бега Ресулбеговића, невесињског Баш-аге Реџепашића и гатачког Смаил-аге Ченгића. Забележио је и описао разлоге и сам догађај убиства Смаил-аге Ченгића. Од непроцењиве су историјске вредности записи архимандрита Памучине о односима Али-паше Ризванбеговића, као херцеговачког везира, и Петра II Петровића Његоша, црногорског владара, као и односи и међусобни сукоби, тог времен, Турских главешина са босанским Везиром и Сулатном у Цариграду.

У једном делу овог списа осврнуо се посебно на живот у Поповом Пољу, описао је многа села и околна црквишта као и природне феномене Требишњице.

Овај његов рад преведен је на руски језик и штампан је 1873. године у списима Александра Гиљфердинга.

Да је Јоаникије Памучина био прилично образован говори нам и његов запис, као примедба Вуку Караџићу, где пише: „Покојни наш литератер Вук Караџић, преводећи у Новом Завјету посланицу апостола Павла к филиписијем, казао је фидибљанима и није погодио; јер друго је Фидиба (Филипољ) град бугарски у Тракији, у коме су и сад старосједеоци Бугари, а друго је Филиписија град Грчки у Македонији, у епархији Драчанској, удаљен од вароши Драче два сата хода, отачаство и постојбина Филипова и Александрова, ђе се и сад гледају развалине.„

За свој рад уживао је посебну подршку мостарског јеромонаха Серафима Шолаје, за кога Памучина пише да су били као браћа. У знак пијетета према Шолаји, 1869. године објавио је „Животопис Серафима Шолаје„, који је штампан у Задру. Поред животног пута Шолаје описао је бахатост и глобу народа и свештенства од стране херцеговачког митрополита  Аксентија, родом Бугарина, који је из Цариграда послат у Мостар. Описао га је као среброљубца и свештеникомрзца, од Пљеваља, Пријепоља па све до Мостара. Своју суровост за време десетогодишње валадавине митрополијом исказао је једном приликом у Поповом Пољу кад сељани нису имали да му дају предвиђени новац тако што је затворио девет цркви и узео кључеве од улазних врата па су сељани касније морали да откупе кључеве како би имали где спроводити верске обреде.

Уредници „Зоре„ Шантић и Ћоровић пишу те 1896. године: „У Мостару нема старијег човјека који се не сјећа са одушевљењем Памучине, јер је он свакога задобити знао својом пријатном појавом и мудрим збором. Пред своју смрт послао је у Русију 800 дуката, те наша српска православна општина и данас прима интерес на те новце, за српску школу мостарску.„

Пишући о архимандриту Јоаникију Памучини, Светозар Ћоровић је 1892. године изнео своје чуђење како се у нас врло мало говори о овом честитом и вредном раднику на књижевном пољу. Ћоровић је пронашао у Мостару рукописну збирку Памучине  о турцизмима који су се тада употребљавали у нашем језику.

Архимандрит Јоаникије Памучина био је од оних свештеника који су све време бринули за свој нараод, па и на овај књижено-просветни начин.

Његова девиза била је: „Све за Српство, а Српство ни за живу главу!„

 

Припремио: Миливоје Мишо Рупић  

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина