Čudesna svetinja nasred Egejskog mora

Čudesna svetinja nasred Egejskog mora

Piše: Advokat Predrag Savić

Na Kiri Panaji, najvećem grčkom pustom ostrvu na Severnoj Sporadi nalazi se manastir i imanje, koje je nekada hranilo monaštvo manastira na Svetoj Gori, pa i danas ima staus metoha Svete Lavre, a čuvar ovog čudesnog mesta Antonije poklonio nam je krst s molbom da ga predamo Krstionici na Miholjskoj Prevlaci, koja je već dugo na meti rušitelja iz crnogorskih vlasti

Da se na pustom ostrvu u Egejskom moru, na Severnoj Sporadi, na nekolio sati plovidbe od prvog naseljenog ostrva Alonizosa, može naići na velepnu građevinu i to manastirsko zdanje, teško je poverovati. A kada još u tom manastirskom metohu znaju za Krstionicu na Miholjskoj Prevlaci, gde je Sveti Sava pre tačno osam osnovao Zetsku eparhiju, e to je još veće i pravo čudo!

Na nautičkim kartama Kira Panagia (Grci to čitaju kao Kira Panaja, sa akcentom na zadnjem slogu) je ucrtana kao najveće pusto ostrvo na Severnoj Sporadi i svojevrsni jedriličarski raj. U bukvalnom srpkom predovodu ostrvo se zove Bogorodično!

Kira Panagia ponegde se naziva i Pelagonisi. Na internet pretaživačima može se saznati da je to najveće nenaseljeno ostrvo na Severnim Sporadama, koje se prostire na površini od 25 kvadratnih kilometara. Iako je danas ostrvo nenaseljeno, pronađeni su ostaci neolitskih naselja koji potvrđuju da je ovo jedno od ostrva koja su bila naseljena vrlo rano (6000. godina pre nove ere), a sve do klasičnog doba je ostrvo bilo naseljeno i postoji velika verovatnoća da se jedan čitav drevni grad nalazio ovde, za koji se veruje da je upravo drevni Alonisos.

Poklon za Miholjsku Prevlaku: Naš reporter sa Antonijem, čuvarom svetinje i metoha na Kiri Panaji

Tokom vizantijskog perioda to je bila stanica za prolazak brodova, a priča se da se ovde nasukao jedan brod mada olupina još nije istražena. Na internet prezentacijam na engleskom i srpskom nema nikakvih naznaka da se na ovom ostrvu nalazi bili kakakvo manastirsko zdanje.

Naša jedrilica kojom je upravljao iskusni skiper iz Valjeva, profesor fizičkog vaspitanja Branko, za osam sati jedrenja od Volosa stiže do pomenutog ostrva. Cilj nam je kupanje i ronjenje u kristalno čistom moru. Tu su i delfini! Nadamo se da ćemo možda fotografisati neku od šestotina u svetu preostalih mediteranskih foka koje se mogu pronaći još samo u vodama Sporade! Zbog mederinaskih foka najveći deo Severne Sporade proglašen je prirodnim rezervatom tj. Nacionalnim parkom u kojem je zabranjen lov ribe, kako bi se sačuvale mediteranske foke, koje su pre deceniju bile na ivici istrebljenja zbog nedostatka hrane!

Bacamo sidro u jednom od ostrvskih zaliva, sa namerom da tu dočekamo nestvarne i jedinstvene trenutke zalaska sunca i vidimo kako mesec „izranja“ iz morskih voda Sporade. Ti trenuci su teško opisivi i shvatamo zašto ih spominju u tekstovima namenjenim turističkih vodičama! Vidimo po okokolnim uvalama barem još desetak usidrenih jedrilica koje će slično nama dočekati i „izranjanje“ sunca, koje tu na Sporadi predstalja pravi spektakl, jer izgleda kao da će vam sunce ući u jedrilicu. Žarke boje i sunčeva toplota dovode vas u zabludu da ste bliže suncu nego iakda ranije!

Istovremenu po kopnu i prelepim peščanim plažama okolo ostrva skakuću koze. Imaju ih na stotine. Od Branka saznajemo da tu na ostrvu postoji crkva a, možda i mannstir, i da su koze možda njihovo vlasništvo!

To je povod da ga zamolimo da nas vozi okolo ostrva, da vidimo to zdanje o kojem nema gotovo nigakvih podataka na engleskom i srpskom jeziku na internetu! Posle jednočasovne vožnje okolo ostrva, na jednom grebenu na jugositočnoj strani, ugledali smo grčku i vizantijsku zastavu, tačnije žutu zastavu sa dvoglavim orlom, koji drži u jednoj kanndži mač, a u drugoj kuglu sa krstom koja zaštitini znak Monaške autonomne republike Svete Gore! Ta zasatava je povod da se hvalim sa svojim poznavanjem Svete Gore i poluostrva Atosa. Objašnjavam da je zdanje na vrh brda sasvim sigurno metoh nekog od 20 manastira sa Svete Gore, gde trenutno živi oko dve hiljade monaha iz cele Vaseljene!

Nakon pola sata plovidbe ugledali smo malu luku i pristanište odkle je moguće pešice stići do manastirskog zdanja na Kiri! Ka vrhu brda i svetinji prvo vodi besprekorno u kamenu isklesanih četrdesetak strmih stepenika,a onda kozja staza. Vidimo da postoji i prosečen zemljani put koji koriste mazge, mule, magarci i brdski konji za iznošenje većeg tereta.

Penjemo se kroz makiju i nisko rastinje! Dole na stepeništu svo videli tablu na kojoj piše da je Manastir otvoren za turiste samo u popodnevnim časovima. Mi se penjemo u ranim jutarnjim časovima, uvereni da će nas pustiti u zdanje na vrh brda kad čuju da smo Srbi!

Posle petnaestominutnog penjanja stižemo do drvene kapije koju nam otvara mršav, nizak čovek, koštatog lica. Kažemo da smo iz Srbije i on otvara vrata i pozdravlja nas kao pravoslavnu braću. Uvodi nas u prelepu građevinu kvadratnog oblika, nešto poput mini tvrđave. Arhitektura ista kao na Svetoj Gori. Kamene graćevine, a terase i balkoni od drveta! Teško je to opisati, od prizora nam zastaje dah. Na vrh pustog ostrva takav raj! U središtu četvorugaone građevine je crkva posvećena Bogorodici, uz nju table sa kartama i obeležjima Svete Gore Atonske.

Naš domaćin nam objašnjava da se zove Antonije, i da smo stigli u Manastir koji formalno gledano ima status metoha čuvenog Manastira Velike Lavre sa Svete Gore. Velika Lavra je najstariji i prvi u rangu među dvadeset svetogrskih manastira! Antonije je neka vrsta domara, kamenorezac po struci. Službenik je Velike Lavre kojem je poverena briga o metohu. Objašnjava nam da dvadeset dana u manastiru boroave i dva svešteno-monaha iz Velike Lavre, koji ovde drže bogosluženja, venčavaju i krštavaju! Po ranije ustaljenom pravili monasi sa Velike Lavre, koji imaj u poslušanje na Kiri, deset dana obavezno provode u svom matičnom manastiru sa brastvom na Svetoj Gori!

Antonije nam pokazuje u dvorištu od kamena na pločniku ispisanu 963. godinu . Te godine 963. nove ere Sveti Atansije Atonski (Athanasios Athonitis, , grč. Άγιος Αθανάσιος ο Αθωνίτης; 925 — 1000) kupio je ostrvo od vizantijskih vlasti, ostrva kao ktitor i pokrovitelj manastira Svete Lare (Μονής της Αγίας Λαύρας) a kako bi opskrbio manastire na Svetoj Gori hranom kao što su med, ulje, meso i pšenica i započeo uzgoj koza koji se nastavlja do danas. Manastir Velika Lavra ostrvo iznajmljuje lokalnim poljoprivrednicima za ispašu svojih stada.

I dok mi Antonije pokazuje ikone prepodobnog Atanasija Atonskog, prisećam se da mi je prijatelj Željko Stojković, iz Vreoca, kod Lazarevca, poklonio knjigu „Sveti Aatanisiej Atoski – žitije i čuda“. Pomenut knjigu sam čitao pre nekoliko godina i zapamtio da se Atanasije Atonski, spominje kao osnivač tj. „ patrijarh” svetogorskog monaštva, čiji je primer nadahnjivao i podigao mnoga pokolenja monaha sve do danas, i to ne samo na Svetoj Gori, predstavlja delo bogougodno i dušekorisno.

Ostalo mi je u sećanju još da je Sveti Atanasije Atonski je bio prijatelj vizantijskog cara Nićifora Foke (Nikiforisa Fokasa) koji je i finansirao izgradnju manastira Velike Lavre, sa namerom da se i on jednog dana u njemu zamonaši.

Kasnije sa raznih sajtova saznajem da je Sveti Atanasije Atonski , rođen je u Trapezuntu oko 925. godine u bogatoj porodici, a na krštenju mu je dato ime Avram. Nakon što je rano ostao siroče, usvojila ga je i podigla jedna monahinja. Mladi Avram je svoju pomajku oponašao u njenim monaškim običajima, u postu i molitvi. Bio je izvrstan učenik, brzo nadmašivši svoje vršnjake u školi. Posle smrti pomajke Avram je odveden u Carigrad na dvor vizantijskog cara Romana I Lakapina i dat je u školu kod slavnog retora Atanasija. Ubrzo je dostigao znanje i umeće svog učitelja, pa mu je povereno da podučava mlađe učenike. Budući da je smatrao da je pravi život onaj koji se provodi u postu i bdenju, Avram je vodio strog, asketski život. Spavao je malo, i to sedeći na stolici, a hrana su mu bili samo hleb i voda. Kad je učitelj Atanasije počeo pokazivati zavist prema svom najboljem učeniku, Avram je napustio školu.

U to vreme u Carigrad je stigao Sveti Mihailo Malein, iguman Manastira Kiminas u Vitiniji. Avram se susreo sa igumanom, opisao mu svoj život i izrazio želju da postane monah. Sveti Mihailo je uočio njegovu produhovljenost, zavoleo ga i dosta podučio po pitanju spasenja. Tokom jednog od njihovih duhovnih razgovora, igumana je posetio njegov rođak Nićifor Foka, tada vojskovođa, a kasnije car Vizantije. Avramova duhovnost i dubokoumnost su ostavili snažan utisak na Nićifora, tako da ga je otad čitavog života jako poštovao i voleo. Avram je izgarao od želje da postane monah. Napustivši sve otišao je u Manastir Kiminas, gdje je pao pred igumanove noge moleći da bude zamonašen. Sveti Mihailo mu je sa radošću udovoljio, i Avram je postrižen kao monah Atanasije.

Dugim postovima, bdenjima i klečanjem monah Atanasije je ubrzo dostigao takvo monaško savršenstvo da ga je iguman blagoslovio dopuštenjem da nastavi sa podvizavanjem u tišini na jednom usamljenom mestu blizu manastira. Kasnije je, napustivši Kiminas, boravio na mnogim pustim i usamljenim mestima, konačno došavši do lokaliteta zvanog Melana, na jugoistočnom rubu planine Atos. Tu se smestio daleko od svih drugih monaških nastambi na Atosu. Napravio je sebi monašku keliju i vodio asketski život, napredujući iz podviga u podvig prema sve višim monaškim postignućima. Sveti Atanasije Atonski se smatra jednim od glavnih predstavnika isihastičke tradicije na Svetoj gori.

Prema žitiju Svetog Atanasija, Đavo je neprestano nastojao da izazove mržnju u njemu prema mestu gde se nastanio. Asketa je odlučio da izdrži jednu godinu, a da onda krene odatle u pravcu kuda ga Gospod usmeri. Zadnjeg dana na isteku tog roka, dok se pripremao za molitvu, obasjala ga je nebeska svetlost ispunjavajući ga neopisivom radošću, a iz njegovih očiju su lile suze blaženstva. Sveti Atanasije je tada zadobio dar nežnosti, zavolevši mesto svog usamljeništva onoliko koliko ga se pre gnušao.

U međuvremenu se vojskovođa Nićifor Foka, kako pišena sajtu Srpske Patriajršije, nakon mnogih vojničkih podviga setio svog zaveta da postane monah. Zaklinjao je Atanasija da pomoću njegovog novca izgradi manastir, u kojem je želeo da nastavi život nakon što se zamonaši. Nastojeći da izbegne brige, Atanasije isprva nije prihvatio mrsko mu zlato. Videći, međutim, Nićiforovu žarku želju i dobru nameru, i prepoznajući u ovome Božju Volju, prihvatio se tog zadatka.

Na lokalitetu Melana, gdje je bila njegova pustinjačka ćelija, 961. godine počinje sa izgradnjom manastira. Podigao je najpre veliku crkvu posvećenu Svetom Jovanu Krstitelju, a 963. i glavnu manastirsku crkvu posvećenu Blagovestima Presvetoj Bogorodici. Nakon toga su izgrađene prostorije za monahe sa trpezarijom i konacima, i drugi neophodni objekti. Ljudi željni monaškog života nagrnuli su u Atanasijevu Lavru sa svih strana – ne samo iz Grčke već i iz drugih zemalja, obični ljudi i dostojanstvenici, pustinjaci i igumani voljni da postanu prosti monasi pod rukovodstvom Atanasija. Život i rad u manastiru on je regulisao kinovijskim tipikom koji je sastavio po modelu starih palestinskih manastira. Nićifor Foka, od 963. vizantijski car, nije stigao da postane monah u Lavri – ubijen je 969. godine.

Sve ove aktivnosti su izazvale snažno protivljenje većine pustinjaka na Atosu. Oni su optužili Atanasija pred Fokinim naslednikom carom Jovanom I Cimiskijem da kvari karakter Atosa. Car je odgovorio hrisovuljom kojom u potpunosti podržava Atanasijev rad, a ustanovio je i godišnju dotaciju manastiru.

Broj monaha se stalno povećavao, i izgrađivanje manastira se nastavljalo. Prilikom izgradnje jedne crkve, Atanasije se popeo na njen vrh sa šest monaha da bi nadgledao radove. Iznenada se pod na kojem su stajali provalio pod njima, tako da su propali kroz njega i bili zatrpani građevnim materijalom. Prisutni su čuli kako Atanasije zaziva Gospoda iz ruševine: „Slava Tebi, Bože! Gospode Isuse Hriste, pomozi mi!“ Uklonivši obrušeni materijal, pronašli su ga mrtvog. Desilo se to oko 1000. godine.

Uz pomoć portala koji se bave pravoslaljem saznajemo da je Atanasije sahranjen u Crkvi Svetih Četrdeset Mučenika, jednoj od 36 crkava Velike Lavre, i kasnije je priznat za svetitelja. Za praznik mu je određen 5. jul (18. jul po gregorijanskom kalendaru). Manastir Velika Lavra, izvorno posvećena Blagovestima Presvetoj Bogorodici, u XV veku posvećena je Svetom Atanasiju Atonskom i po njemu danas nosi ime.

Antonije mi sa ponosom pokazuje fotografiej Manastira Velike Lavre, i pita da li sam bio u Hilandaru! Pita, verovatno zbog moje brade, da li sam pop. Reč pop ima isto značenje i na srpskom i na grčkom. Da bi Antoniju objasnio da ja samo često pišem o manstirima, pokazujem mu tekst, sačuvan u memoriji telefona i odnosi na metoh sa vrha brda Luštice u sastavu Manastira Miholjske Prevlake! Pokazujem mu i fotografije metoha i matičnog Manstira Miholjske prevlake. A on odjednom uzviknu:

-Vaptistiro!

Potom ono „V“ sa početka reči Antonio izgovara bliže slovu „B“. Shvatam da govori o čuvenoj Krstionici na ostvru Mihaljskoj Prevlaci, koje tamošnje vlasti nameravaju da poruše pod izgvoorom navodne nelegalne gradnje. Pokauzjem mu na mobilnom telefonu sliku Krstionice! I on onda kaže da je to svetinja koju neko želi da sruši! Nešto još govori na grčkom. Pominje i NATO pakt! Sporazumevamo se uz pomoć ruku, i reči iz grčkog, srpskog, engleskog… A onda Antonije donosi drveni krst i traži opet da mu pokažem telefon sa slikom Krstionice. Gestikulacijom pokazuje da je krst namenjen toj svetinji na Prevlaci. Fotografišemo se sa krstom i na Antonijev zahtev u jednoj svesci zapisujemo da ćemo krst predati Manastiru Svetog Arhangela Mihaila na Prevlaci Miholjskoj, u Mitropoliji Crnogrsko-primorskoj pri Srpskoj pravoslavnoj crkvi, gde Sveti Sava osnovao prvu zetsku epsikopiju 1219. godine. Mi svi Srbi, naš šestorica se poptisujemo ispod tog teksta napisanog na engelskom jeziku. Antonije potom donosi mastiku, kozji sir i ostalo posluženje …..

Pokuzuje mi pokazuje i svojeručna dela. Jednu isklesanu česmu u dvorištu manstira, furunu za hleb…. A onda me vodi u Mlin za ceđenje maslinovog ulja. Taj mlin je iz doba svetog Atanasija Atinskog. Još uvek je upotrebi. Tu se i dalje proizvodi nadeleko čuveno maslinovo ulje. Antonio nam poklanja flašu tog ulja, koje inače moguže kupiti u manastirskoj prodavnici!

Antonije mi pokazuje da se manastirsko zdanje sa strujom snadeva uz pomoć solarnih panela. Sunca tu ima na pretek! Voda se dobija iz rezervovara u kojima se skuplja kišnica. U manstirskim štalama nalaze četiri mazge i dva brdska konja uz čiju pomoć se iznose teže stvari i ostale potrepštine od luke do vrha brda.

Radio stanica je osnovna veza sa svetom. Na ostrvu nema signala mobilne telefonije, niti interneta. Na grebenu udaljenom sto do stopedeset metara od manastirskog zdanja, napravljen je vidikovac. Sa ove lokacije pruža jedinstven pogled na okolna mala ostrva.

Fotografije: Petar Savić
IZVOR: TAMO DALEKO

PIŠI ĆIRILICOM: Tekstove sa portala Slobodna Hercegovina, uz obavezno navođenje izvora i link, mogu da prenose samo oni sajtovi koji koriste srpsko pismo
O autoru

Ostavite komentar




* Zakon o javnom informisanju – član 38: Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo.

Mišljenja iznijeta u komentarima privatno su mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije Slobodna Hercegovina