Из какве то мутне будућности, из какве чудесне ризнице Ђорђо Сладоје сваки пут пред читаоца износи непатворено лирско благо? Зашто је већ сâм тон његове пјесме, која је у крајњој линији ипак обичан текст, толико очаравајући? Како је уопште могуће да ткање звука и смисла тако неусиљено а суверено прераста у јединствен одјек, као да не пјева неки херцеговачки Сладоје, него српски језик пјева сам од себе, по сопственој мелодији?

Фото: В. Кадић / Вечерње Новости

ИДИ КУЋИ СИНЕ

Кад се из мутне будућности гледа
Могу да ти будем стриц ујак чак деда
Ал шта да ти кажем сто година након –
Исти јад и беда туђи ћеф и закон
Док тиране опет светом водом шкропе
Нас онамо нема – ни слова ни стопе
Свет који се расу у Великом праску
Навуко је гнусну непробојну маску
Где су људске очи где дечије лице
Сја једнако с фреске и са потернице
А идеал светли – сит наспаван слуга
Историја славна ко да нам се руга
Мој весели Гавро за шта да се гине
Послушај ме грешног – иди кући сине
А буде ли опет да се нема куда –
Закопо сам магнум испод старог дуда

Као што ново прољеће на гране дрвета не враћа оно старо лишће, него се рађа ново, тако нам и пјесник сваки пут дарује нова сазвучја, нове тонске и мисаоне импулсе, нову радост и тугу.

Да, српска лирика своје богатство дугује исконским енергијама и најдубљим слојевима народног постојања, али се оне морају стално обнављати – упркос животним околностима.

Тај посао за нас обављају малобројни, тихи и стрпљиви градитељи, углавном са маргине друштва и нације, најчешће са границе.

Са фреске и са потјернице.

Они се у лавиринтима језика сналазе под највећим притиском, да би из њега измамили нове слике, тонове и дрхтаје, уздижући посрнуло и повезујући неповезано.

Такав градитељ је Ђорђо Сладоје, чист као суза која нам долази из чаробног дјетињства српске акустике.

Желидраг Никчевић