ЖЕЛИДРАГ НИКЧЕВИЋ: А ФРЕСКЕ И СА ПОТЈЕРНИЦЕ…
Из какве то мутне будућности, из какве чудесне ризнице Ђорђо Сладоје сваки пут пред читаоца износи непатворено лирско благо? Зашто је већ сâм тон његове пјесме, која је у крајњој линији ипак обичан текст, толико очаравајући? Како је уопште могуће да ткање звука и смисла тако неусиљено а суверено прераста у јединствен одјек, као да не пјева неки херцеговачки Сладоје, него српски језик пјева сам од себе, по сопственој мелодији?
ИДИ КУЋИ СИНЕ
Кад се из мутне будућности гледа
Могу да ти будем стриц ујак чак деда
Ал шта да ти кажем сто година након –
Исти јад и беда туђи ћеф и закон
Док тиране опет светом водом шкропе
Нас онамо нема – ни слова ни стопе
Свет који се расу у Великом праску
Навуко је гнусну непробојну маску
Где су људске очи где дечије лице
Сја једнако с фреске и са потернице
А идеал светли – сит наспаван слуга
Историја славна ко да нам се руга
Мој весели Гавро за шта да се гине
Послушај ме грешног – иди кући сине
А буде ли опет да се нема куда –
Закопо сам магнум испод старог дуда
Као што ново прољеће на гране дрвета не враћа оно старо лишће, него се рађа ново, тако нам и пјесник сваки пут дарује нова сазвучја, нове тонске и мисаоне импулсе, нову радост и тугу.
Да, српска лирика своје богатство дугује исконским енергијама и најдубљим слојевима народног постојања, али се оне морају стално обнављати – упркос животним околностима.
Тај посао за нас обављају малобројни, тихи и стрпљиви градитељи, углавном са маргине друштва и нације, најчешће са границе.
Са фреске и са потјернице.
Они се у лавиринтима језика сналазе под највећим притиском, да би из њега измамили нове слике, тонове и дрхтаје, уздижући посрнуло и повезујући неповезано.
Такав градитељ је Ђорђо Сладоје, чист као суза која нам долази из чаробног дјетињства српске акустике.
Желидраг Никчевић