Када је 1878. године стигла у Билећу војска са преко 1300 војника Аустроугарске, на чијем је челу био аустроугарски генерал Галгоци, у билећком крају дуго се о њему причало. Био је наклоњен Србима и многе корисне ствари је за Србе учинио. Промијенили су му име у Гргоције. Доласком у Билећу успоставио је блиске односе с најистакнутијим вођама тек завршеног српског устанка.

Иако нема писаних података, предање каже да је генерал имао посебно поштовање према војводи Глигору Милићевићу. Тако у једној прилици војвода рече генералу да Срби у билећкој вароши немају своју цркву, а да тамо преко пута, прем старом турском логору постоји рушевина српске цркве из неког давног времена и да у народу живи жеља и завјет да се на томе мјесту поново нађе српска црква…

“Урадите како знате“, рече генерал и додаде: “Ако будете тражили дозволу за градњу, тешко да ће вам бити дозвољено да баш на томе мјесту градите цркву знајући да је то изнад непосредне локације чардака тадашњега градоначелника Алаге Дрљевића, који ни за живу главу неће дозволити да пред његовом кућом Срби граде цркву.“

Фото: Тијана Тркља

Међутим, војвода је знао још нешто важно, знао је да аустријски прописи не дозвољавају рушење грађевина које настану у току једне ноћи, па то као случајно напомену генералу, на што се овај насмијеши и тиме се разговор и завршио. Међу Србима је постојао договор да на мјесту некадашње рушевине старе цркве направе цркву макар и дрвену. Тако су и урадили. И тако једног јутра осванула црква саграђена од дасака, па су након дугог ишчекивања Срби дочекали да се поново огласи црквено звоно, ту гдје је некада давно замукло.

Црква је освјештана и посвећена светом Константину и царици Јелени, али иако оронула и у распадању, доживјела је 1918. годину. Дрвена црква потрајала је тридесетак година, преживјела године Првог свјетског рата и након неколико година послије рата. Потом Билећани одлуче да на томе мјесту направе цркву од чврстог материјала. Мјесто на коме је саграђена остало је за памћење и никад се није мијењало, па она и данас представља храм и оријентир према којем се одређује положај објеката и улица у њеној околини. Завршена је и освјештана на Видовдан 1938. као видовдански храм, посвећен светом великомученику цару Лазару и косовским јунацима.

Ово је прича коју су испричали казивачи из народа, а као вјечити свједок православља остала је Мала црква.

Аутор: Војислав Гњато