• Из пера књижевника и историчара проф.др Здравка Малбаше, након дужих истраживања, завршен је рукопис за двотомну књигу под овим насловом.

Први српски дипломатар или Codex-Diplomaticus објављен је 1840. године у Београду у свега шездесетак примерака под насловом Српски споменици, тако да је већ након годину дана постала најређа српска књига. Данас је познат само један комплетан примерак и у власништву је проф. Малбаше.

Зашто се аутор потписао лажним именом

Објављен је под лажним именом свештеника Павла Каранотвртковића, а прави аутор и приређивач те књиге је дубровачки прота Ђорђе Николајевић, родом из села Јазка у Фрушкој гори чије име није могло да се стави на наслов те књиге јер је он тај који је успео да тајно препише оригинале повеља српских о босанских краљева, царева, банова и војвода и да те преписе (174) тајно пошаље у Београд од којих је и сачињен овај први српски дипломатар Српски споменици.Први том треба да буде фототипско издање ове највредније и најстарије српске књиге штампане на тлу Србије.Други том чини критичка студија проф. Малбаше и анализа садржаја и судбине те вредне грађе с посебним освртом на историју најстаријег дипломатског акта код свих јужнословенских држава и народа, повеље босанског бана Кулина из 1189. године.

Каква је улога Илије Гарашанина

У задњим годинама владавине Наполеонових власти у Дубровнику и Далмацији, 1812. године откривена је у Дубровачком архиву оригинална грађа српских и босанских владара и откривена је намера да се та највреднија грађа тајно однесе из Архива. Како су своју доминацију у тим крајевима успоставили Абзбурговци и Аустрија већ 1815. године канцелар Метерних у журби оснива Тајни дворски или Кућни архив у Бечу, и одлучује да се сви ти оригинали по сваку цену отуђе и однесу из Дубровника за Беч.Како би се то спречило у исто време у Београду се формира српски лоби на челу са Илијом Гарашанином,Јевремом обреновићем, руским конзулом у Дубровнику Јеремијом Гагићем, конзулом Вашченком, књазом Милошем, митрополитом и другима.

Подметнули пожар да би дошли до докумената

Руски цар инсталира Гагића као конзула за Црну гору, али са седиштем у Дубровнику од 1815.године.Пошло им је за руком да у Дубровачки архив убаце као архивара, пропалог морепловца Луку Ћурлицу, а касније и преписивача тих докумената проту Ђорђа Николајевића.Како 1818.године не би та вредна грађа отишла за Беч у Архиву се изазива пожар 5.маја 1817.године, настаје метеж и расуло и општи грабеж и отуђење вредних докумената.Нешто је 1818.пребачено за Беч. Године 1832. Ђорђе Николајевић у Архиву, под стражом преписује оригинале како би били послати у Беч, а преписи на латиници да остају као траг постојања.Тим тајним преписивањем успео је у строгој конспирацији да пошаље 174 преписа, најпре до Трста и у руке Димитрија Фрушића трговца, код којег се и примао велики новац који је слао руски цар за те украдене оригинале који је припадао конзулу и архивару.

Свештеник Павле у  свим комбинацијама

Фрушић 1833. шаље тајно преписе и пакет са украдених оригинала у Београд по попу Павлу Каранотвртковићу у Београд који све предаје Јеврему Обреновић који наређује штампања тих докумената. Још у Трсту поп Павле долази до 10 оригинала, онако насумице од којих у Београду 5 задржава за себе а међу њима највреднији оригинал повеље бана Кулина из 1189.године.Тај докуменат је намеравао да прода како би скупио новац за подизање буне у Подрињу 1834. која је подигнута и одмах угушена. Повеља остаје од 1834.до 1839. сакривена у Детлеку код попа Теше а штампање донесених преписа се отеже јер их почиње немилице крчмити, присвајати и продавати Димитрије Тирол.Николајевић поново 1835.комплетира све новим преписима и све поново тајно стиже у Београд. Јеврем Обреновић, како би се дочепао Кулинове повеље прави договор са попом Павлом, који му предаде оригинал 1839.године а за узврат му би дозвољено да се удаљи Тирол на две године у Одесу, да хонорар од књиге припадне попу Павлу, да се његово име појави као име аутора на књизи Српски споменици и да у књигу убаци Додатак у којем је историја страдања његових Крајишника Босни.

Седам година полемике

Књига се појављује 1840. и поводом лажног ауторства почиње најдужа полемика код Срба која траје 0д 1837. до 1844. године. Јеврем Обреновић шаље Кулинову повељу са још неким оригиналима по тиролу у Одесу, предаје у руке нашег чувеног Личанина Димитрија Књажевића Максимовића а овај то шаље 1840. руском цару у Руску академију наука у којој се тај вредни докуменат налази и дан-данас. Ово је први пут да је речена права истина о судбини Кулинове повеље.

Овај рукопис проф.Малбаше обилује многобројним и невероватним заплетима, кривотворењима, присвајањима средњовековних докумената невероватним догађајима у време те маратонске полемике, тако да може да се чита као крими-роман Важан је напор проф.Малбаше у новом и другачијем датирању тих српских и босанских докумената.То је нова и другачија истина о судбини те грађе. Нажалост проф.Малбаша не може даље сам да штампа овај значајан пројекат од општег значаја за српску историју, писмо, језик и целокупно наслеђе српског и босанског бића. Из тог разлога је принуђен тражити и најмање донације како би ова нова историја била штампана и како би смо добили напокон први Српски Codex-Diplomaticus .

Све евентуалне донације уплатити на PayPal девизни налог malbasazdravko@gmail.com