• Петнаести октобар 2022. године зацијело ће многим Турјанчанима, мјештанима овог личког села из некадашње општине Врховине (до 1962), односно Оточац до трагичне 1991. године и избијања грађанског рата на тлу некадашње заједничке државе СФР Југославије, остати у трајном сјећању.

 Машићи из Машић Буџака, једном од засеока Турјанског на скупу у „Дрену“: Братислав (Стево) Агбаба, Никан (Мишо) Машић, Драгомир (Владе) Агбаба, Саша (илија) Машић, Милан (Пане) Машић, Илија (Пане) Машић, Раде (Пане) Машић, Бошко (Никола) Машић, Марко (Дане) Машић, Дане (Никола) Машић, стоје с лијева; Мира Машић, Никола (Мишо) Ћурчић, Предраг (Милан) Машић и Никола (Бошко) Машић, сједе с лијева

Те су се, наиме, суботе, након протека више од 27 година, од збивања која памте по злу и несрећи, времену када су били приморани да у злочиначкој операцији Хрватске војске и полиције – „Олуји“ 1995. године напусте своје домове, огњишта и завичај и крену у неизвјесност, пут, који се касније претворио у „пут без повратка“, по први пут окупили у нашем пријестоном граду – Београду.

Сусрет сељана овог данас готово испражњеног села, заправо идеја о окупљању, расутих не само широм Србије, већ широм свијета, њихових потомака и пријатеља дуго се „крчала“, али се у њеној реализацији увијек негдје запињало. Препреке, објективне или не, биле су непремостиве. Сумјештане је први покушао окупити, пред петнаестак година, Владимир Скенџић, дипломирани економиста у пензији, како би промовисао „Монографију личког села Турјански“, свој публицистички првијенац, на ком је предано и с пуно ентузијазма радио готово три деценије.

Монографија Турјанског, аутора Владимира Скенџића

Иако до тог, премијернопг сусрета није дошло млађи Турјанчани, вичнији и поткованији информатичким технологијама, савременим комуникацијама и друштвеним мрежама, на челу са Бошком Аралицом, некадашњим учитељем Подручне школе Турјански, организацијске јединице Осноне школе „Никола Тесла“ из Врховина, почетком марта 2012. године оснивају Фејсбук (Фацебоок) групу Турјански. Својеврсни лед и прекид на комшијским везама, ако се изузму најуже – родбинске, тиме је разбијен. Кренула је, сваким даном све живља комуникација, обновљене су старе и успостављена „вишом силом“ покидана познанства, пријатељства… Потреба за информацијама, да се види, чује, сазна било каква новост, вијест, па била, нажалост, и тужна и невесела, из родног краја указивала је не са само на пуку знатижељу, већ и дубоку и исконску повезаност Турјанчана са својим мјестом, животом који им недостаје и за којим, у срцу и души, чезну и пате, и не могу да забораве.

Данас ФБ група броји 636 члана и окупља људе из бројних земаља, готово свих континената, мјеста и дестинација у којима су срећу и нови живот пронашли мјештани Турјанског или њихови потомци. Споменух да је Турјански данас готово испражњен. Од некадашња 266 (269) становника, према попису из 1991, у селу данас, по попису становништва у Републици Хрватској из 2021, живи њих 26, петнаест мушкараца и једанаест жена, углавном старије доби. Међутим, реалност је поразнија и суровија, јер су наведен бројке и мање . Ни чињеница да се налазе на ободу Националног парка Плитвичка језера, не привлачи млађе људе да се врате, виде перспективу живота и опстанка на дједовини, очевини.

Интензивно „on line“ дружење, размјена информација, некако је сама по себи, иницирала идеју за оснивањем „Завичајног удружења Турјанчана у Србији“, нестраначког удружења, налик бројним, па и личких, која окупљају људе на различитим основама и интересима, из одређених простора, регија, крајева… и њиховој формалној регистрацији.

Жељкин кутак: личка капа, торба, преслица, цокље, сепетић…Турјанчанка

Спонтана идеја „примила се“, средином 2022, код неколицине ентузијаста, Турјанчана који живе у нашем главном граду – Бошка-Бобе Бракуса, Горана Свилара, Жељке Бобић, Данета Машића, Братислава Агбабе, Владимира Скенџића, Николе Стојановића, Милана Хркаловића… који су у ове активности укључили и „свог учитеља“ Бошка, који живи у Српском Милетићу и у тамошњој Основној школи „Коста Стаменковић“ у свијет одраслих, свијет образовања и науке уводи неке нове клинце и клинцезе, рођене у 21. вијеку. Кренули су одлучно у њену реализацију и стигли до циља. Интензивним радом – упознавањем, анимирањем и обавјештавањем некадашњих житеља Турјанског о покренутој акцији да се оснује „Завичајно удружење…“, као и планираном сусрету у Београду, у релативно кратком времену, су и успјели у свом науму.

Као што споменух, на премијерном сусрету у новобеоградском ресторану „Дрен“, окупитл су стотињак Личана, не само Турјанчана, већ и оних који су раније, у потрази за бољим сутра, кренули у бијели свијет, али своје родно мјесто и завичај нису никад заборавили, своје познанике, пријатеље… различите доби, укључујући и најмлађе. На свеопће задовољство, али и изненађење, што су успјели окупити толико сумјештана, земљака, волонтери су, као и сви учесници истински уживали у вишесатном дружењу, атмосфери за памћење.

Посебан, носталгичан и емотиван тон сусрету је дала топла и скрена порука Милице Хркаловић – Меденице, житељке Карловца, која је била спријечена да присуствује овом окупљању, а коју је саопћила њена млађа сестра Анкица Боснић:

– Знај наш драги Турјански да си, ма гдје били, у нашим срцима, да те не можемо и нећемо заборавити! Чуваш нам наша огњишта, нашу земљу, не даш је никоме, посебно онима који не знају наш говор, наше пјесме, наш живот! Само ми, ми који смо ту поникли и стасали знамо како се радило и живило у Турјанском. Знамо сваки педаљ нашег завичаја и поручујемо да си само наш! И зато никада, ни у најтежим тренуцима, немојмо заборавити наш Турјански, који нас је створио и одгојио, а судбина рапршила по цијеломе свијету!

Учитељ Бошко са својим ученицима Миланом Хркаловићем и Николом Стојановићем

Дуготрајан аплауз, уз покоју кришом пуштену сузу, који је испратио ове ријечи, на најбољи је начин потврдио, иако то поносни Крајишници врло ријетко јавно исказују, колико им недостају њихово село и завичај.

Ова порука, као и са посебном пажњом и љубављу аранжиран кутак, за који је заслужна Жељка Бобић, са карактеристичним предметима из свакодневног живота Личана, па и Турјанчана – традиционалном личком капом, торбом, преслицом, сепетићем, незаобилазним цокљама … ракијом, шљивовицом Турјанчанком, јер их је прибавила „на извору“ – Турјанском, потакли су и на тренутак оживјели, кроз приче које су услиједиле, сјећања на бројне догађаје, окупљања, обичаје … весеља и тужне тренутке, мање више идиличан, али нимало лак, штовише мукотрпан и тежак живот и рад њихов, али и генерација предака да на шкртој земљи и не баш гостољубивом поднебљу, брдско-планинском завичају опстану и просперирају. Завичај, који многи од присутних нису били у прилици да упознају, нити да упамте, али су кроз сјетну причу старијих стекли слику, коју су похранили, љубоморно чувају и његују у својим срцима.

Сусрет и дружење за незаборав, употпуњен је забавним дијелом. За добро расположење побринули су се вокални солиста Дрварчанин Зоран Пећанац и клавијатуриста Неша Вукас, са репертоаром у којем су доминирале крајишке, личке пјесме. Посебно одушевљење и изненађење је Турјанчанима приредио њихов Братислав Агбаба, изврсном свирком на бисерници и пјесмом.

И за крај овог извјештаја, рапорта са дружења који смо понијели, више су него позитивни. Организаторима искрене честитке и захвалност за велики уложени труд, али и очекивања да до наредног не протекне превише времена, као и да у што скоријем времену окончају административне послове око регистрације „Завичајног удружења…“, јер би се тиме њихове активности засигурно интензивирале, поспјешиле и омасовиле.

Јосип Новак
ФОТОГРАФИЈЕ:  ФБ група Турјански