И сада се сјећам једне “голобраде” расправе са оцем која се завршила његовом констатацијом:”Ти, као да си сву памет овог свијета попио!” Са својих 18 година сам мислио да знам све и свашта и да сам за много штошта у праву. Сада, 20 година касније, са својих 38 знам да нисам ни могао толико знати и да је то било једно обично младалачко самоувјерење. Јер, сада увиђам колико тога млад момак (особа) и не може знати, нити превише спознати па да је не знам шта и не знам ко. Такође, знам да човјек ни мојих година не може толико знати као што то својим “животом” зна неко од мене старији. Искуснији… При томе, не мислим ја на стечена знања из књига и енциклопедија, већ само на она које могу исписати године… Тј. она које смо успјешно примјенили у пракси живота.
Није овај текст нека прича о мени и мом знању. То је прича о годинама. О њиховом поштовању и зрелости. О младости и старости. О искуству и неискуству. О могућој количини животних сазнања које одређене године могу донијети и понијети на својој грбачи. Као и за све у животу, и ту постоји нека граница. Не мисаона, него количинска. А једна другу опасно зна да завара, као што су мене младог варале обје. Не само мене, него засигурно све оне који и своје и туђе године олако схватају, доживљавају и занемарују. Све оне који прецјењују своју “младост”, а потцјењују нечију “старост”. За све оне којима они старији бивају одмах стари и престари за нека животна мишљења и ставове, ангажовања и улоге…
Извор фотографије: www.gawker.com
Може мислити ко шта хоће, али за неке ствари су ипак потребне неке године. Има ту, не тако честих, искакања да неко баш вриједан, надарен и талентован у неком скоку доскочи и мало више и мало дуже од својих година, али прескакања нема. Нико их никада прескочио није, нити украо. Ни њих, ни све оно што оне, свака са собом, носи и може понијети. Џаба се неко млад кити нечим што својим “годинама” може имати само онај старији. Папир трпи све, па чак и веће године, али зрелост, знање и искуство могу донијети само године живота и “крваво” вриједан рад у њима. Нису то сигурно одштампане дипломе, инстант унапређења, тате, маме, политичке инструкције и разне везе и везице…
Ова наша држава се жестоко гријеши о “године свога народа”. Брзо их се одриче, олако их потцјењује и отписује… Како у својим државним дужностима, тако и у привреди и у друштвеним дјелатностима. Једино се у медицини, тамо гдје је свима „прпа“, цијене године и искуство. Друго, мало гдје. Под таквим општим утиском и праксом, и ови старији као да су посустали па све мање вјерују у своје способности и могућности. Доста њих већ тамо око 50-те мисле да никоме не требају и да их нико неће, што је сулудо. Препушта се много тога битног оним млађим, још увијек зеленим, недовољно зрелим и искусним, али довољно лојалним. Није битно шта од школе имаш, колико година имаш и шта у њима носиш, битно је имаш некога или да си потписао… Ово или оно. Оно или ово. Битно је да си нечији и да је узда око твога врата увијек на дохват нечије руке.
Погледајте негдје неки извјештај са CNN-а који говори о неким америчким државно-политичким активностима. И не само њиховим. Погледајте све те ликове и личности који се у том контексту појављују и смјењују из сцене у сцену. Из кадра у кадар. Да наш човјек помисли: “Па брате мили, ови се једва нога држе! Онај неће ни до сутра издржати! Онај као да је излапио! Онај изборан као да га је фреза орала. Ко постави све те старохане да им такву државу воде? Једну Америку. Имају ли они млађег свијета?” Имају, како немају, али чекају да за ту врсту посла ти млађи постану неки старији свијет. А тај процес они броје само годинама, ничим друго. Јер, држава није играчка па да се њоме играју дјеца. Од те државе и начина на који ће она бити вођена и уређена, односно, колико ће јака бити, зависи живот сваког њеног грађанина. Велика је то одговорност да би завршила на нечијим млађаним плећима. Многи то по свијету разумију, али ми изгледа не.
Нису године измишљене само да би се бројале. Не сабира их човјек само да би старио… Ја то некада нисам знао. Сада спознајем, а са сваком више, биваће ми то све јасније. Испада да сада знам мање него са оних својих 18. Али, то је младост, односно зрелост. Наравно, не знам ја мање, али свјеснији једне, за живот сваког човјека, веома битне животне школе, знам сигурно „квалитетније“ и зрелије. Школе која се учи годинама и која само добро може и значити и донијети. И млађима и старијима.
Знам, некоме су џаба и године. Ја о таквима и не желим да пишем. Њима је скоро свака иста. Не труде се да их оптерете и обогате животним сазнањима, радом и резултатима. Ја ћу увијек бити на оној другој, свакако, по живот, исплативијој и занимљивијој страни. Без рада, нема ни живота. Без живота нема ни година. Без година нема искуства, а без искуства све улоге пропадају. Гледаћемо и даље лош филм с јефтиним глумцима. Тапшаће само онај који мора, а међу њима ће бити доста оних који не схватају или не прихватају ово о чему ја овдје пишем…
Аутор: Божо Бобан Вукоје
Извор: Вукоје.рс
